Ne ulazeći u ideološku pozadinu, sećam se reči člana Istočnonemačkog parlamenta, u zoru Wiedervereinigung-a, nemačkog ujedinjenja. Budući protiv, ovako je ispovedio svoje strahove: 'Od ujedinjenja sa Zapadnom Nemačkom, DDR će dobiti jedino kriminal, drogu, prostituciju i ogromne socijalne razlike'. Bageri koji su rušili zid što je razdvajao dva Berlina i odgovarajuća načina života, te vatromet koji je potom usledio, zagušili su svojom bukom ovaj i slične glasove. Medeni mesec je mogao da počne.
Danas, dovoljno godina kasnije, pošto je slavlje odavno utihnulo, možemo da odmerimo domete pesimističkih prognoza ili optimističkih nadanja. U tome nam sigurno može pomoći i pokret nekih stotinu i četrdeset gradova u pokušaju svrgavanja sa vlasti vlade kancelara šredera i njenih reformi.
Ali, nije suštinski najvažnije što je Zapadna Nemačka pre ujedinjenja sa Istočnom bila za petinu bogatija od proseka zapadnoevropskih država, a danas, deceniju i po kasnije teško da bi ispunila tadašnje kriterijume za članstvo u EEZ. Nije od presudne važnosti ni to što Istočni Nemci više ne voze trabije nego folksvagene, jer i jedno i drugo se naziva automobil. Vrednujmo suštinski reči upozorenja sa početka ovog osvrta. Narod nekadašnje Demokratske Republike Nemačke je izvršio zamenu vrednosti za neke druge vrednosti, od čega je naj epohalnije to da je u miraz sa Zapada dobio sasvim novu paradigmu društva, i sa njom će do neke eventualne ponovne promene morati da živi.
Teško je i različito od slučaja do slučaja, gradirati motive koji pokreću na akciju pojedince i kolektive, ali u nemačkom primeru, uz nesumnjivu želju da se bolje ( bogatije) živi, sasvim je izvesno na samom vrhu bio još jedan: Nacionalni.
Misao mi je nostalgično iz Berlina s kraja osamdesetih odlutala u Beograd početka devedesetih godina prošlog, tragičnog stoleća, tačnije u jun 1992. Tada se, pred Saveznom skupštinom države koja se zvala Jugoslavija, održavao pseudo-politički protest od organizatora nazvan 'Vidovdanski sabor'. Niko tada, a ni kasnije nije primetio da je Vidovdan verski praznik, a da prisvajanje verskih praznika i obeležja u političke ili pseudo-političke svrhe predstavlja zloupotrebu, za one verujuće i greh. Grupica avanturista zvana DEPOS, embrion potonjeg DOS-a, se ubrzo raspala ali mi je u sećanju ostala jedna od parola u rukama 'vernika' DEPOS-a, mladog time i naivnog sveta. Parola je glasila: 'Slobo, kupi mi Levi's 501'.
Misao mi je nostalgično iz Berlina s kraja osamdesetih odlutala u Beograd početka devedesetih godina prošlog, tragičnog stoleća, tačnije u jun 1992. Tada se, pred Saveznom skupštinom države koja se zvala Jugoslavija, održavao pseudo-politički protest od organizatora nazvan 'Vidovdanski sabor'. Niko tada, a ni kasnije nije primetio da je Vidovdan verski praznik, a da prisvajanje verskih praznika i obeležja u političke ili pseudo-političke svrhe predstavlja zloupotrebu, za one verujuće i greh. Grupica avanturista zvana DEPOS, embrion potonjeg DOS-a, se ubrzo raspala ali mi je u sećanju ostala jedna od parola u rukama 'vernika' DEPOS-a, mladog time i naivnog sveta. Parola je glasila: 'Slobo, kupi mi Levi's 501'.
Tokom čitavog svog postojanja, opozicija Srpskom narodu okupljala je na ovoj paradigmi svoje pristalice, potencirajući u uslovima borbe za opstanak, ono najgore u čoveku. Ruku na srce, i režim Slobodana Miloševića je u velikoj meri bio kontaminiran istim zlom; Dok su država i narod proživljavali svoje najteže dane, prikazujući stvari kao da se ništa značajno ne dešava. Događaji od 5. oktobra 2000. godine bili su samo logičan sled delovanja duha puštenog iz ružičaste boce mnogo ranije. To je plod sunca Zapadnog Vaikikija koje je grejalo Srbiju tako dugo.
Vratimo se, međutim, (Istočno) Nemačkoj tranziciji. Reka novca sa zapada koja se izlila u istočnonemačkoj niziji, nije učinila Istočne Nemce zadovoljnima, dok je u isto vreme osiromašila njihovu zapadnu braću. Zadovoljstvo je, međutim, pre psihološka nego ekonomska kategorija i uslovljeno je ispunjenjem odgovarajuće predstave istog. Dok za Srbe pouzdano znam da nisu i ne mogu biti zadovoljni, pokušavam da sagledam izvesnu analogiju, u davnoj, i bliskoj prošlosti začetu. Od svih sličnosti vezanih za potonji slom, jedna, simbolična, mi se čini najvažnijom. Nije li i tamo izvršena uzurpacija vlasti kroz namerno paljenje parlamenta?
Ne kaže narod za džabe: što se grbavo rodi, vreme ne ispravi.
Ovu poslovicu bi trebalo uvek imati na umu.
| < Prethodna |
|---|
