Autor ovih redaka je pre nekoliko dana bio uveren kako je jedini u državi čuo izjavu osobe na mestu prvog ministra (premiera) o opravdanim te nužnim razlozima prodaje nacionalnog Telekoma, dok ga, sa danom-dva docnje nisu razuverili (malobrojni) glasovi razuma i savesti došli iz politike i (ekonomske) struke. Izjava, kao glupost godine, u oštroj svakodnevnoj konkurenciji estradizovane a elitne profesije, prošla bi nezapaženo kao i tolike pre nje, da se ne tiče razloga prodaje jednog od dva najprofitabilnija i svakako strateški najvažnija nacionalna preduzeća (ovo drugo stići će na red verovatno dogodine, kada se smisli novi ''genijalni'' razlog zašto bi ga trebalo baš tada prodati).
U svojim osvrtima često pokušavam da objasnim te narodu uputim evangelios (radosnu vest) o dolasku kapitalizma i u naše krajeve, sa svim blagotvornim učincima koje on sobom nosi. Samo neka smo mi dočekali majku demokratiju i oca višestranačje te se tako svrstali u moderne i civilizovane narode (kojima isti takvi svako malo na tome odaju priznanje), čedo njihovo kapitalizam rezultat je ovog braka iz strasti. Narod je u zanosu, baš kao dvoje mladih koji se ludo, mladalački vole, hteo to što je hteo, a što je hteo ono je i dobio. Dobio je pune izloge u pešačkim zonama velikih gradova, poput zapadnoevropskih, ali pride i otkaze u preduzećima pa njihova zatvaranja, ekonomske (vjeruju kapitalizma je ekonomija) cene lečenja, školovanja, stanovanja, življenja... Ali, sitnež od nekoliko miliona nevoljnika, nesposobnih da od gubitnika postanu dobitnici tranzicije, ne sme poljuljati našu veru u progres, u svetlu kapitalističku budućnost i okrnjiti ni komadić sreće što je kapitalizam konačno kod nas, i u nama, što smo se uz pomoć njegovu svrstali među silne i velike, bogate nacije koje u njemu uživaju duže nego mi. Zar nas primer prebogate Latinske Amerike u kojoj taj superiorni predatorski sistem već generacijama pronosi radost i zadovoljstvo življenja ne čini spokojnim da smo na dobrom putu? Ili jedna Afrika, po svojim ekonomskim i društvenim dometima kontinent-kolos, zar nas ne može u to uveriti? Nas malobrojne, nepopravljivo neverne, zar ne može učvrstiti u kapitalističkoj dogmi malena Azija, prebogata a kapitalistička? Ili sudbina naše kapitalističke istočnoevropske braće, kojima je isti pomogao da postanu srećni i bogati?
Ne, dragi prijatelji, sva je prilika da je taj kapitalizam uljez koji se u našu kuću uvukao krišom, na prevaru, ne otkrivajući svoje zle namere, kao virus u organizam. Bilo je to one bračne noći kada je gorela strast žudnje za drugačijim životom nego dotad, te su tako mlada demokratija i mladi višestranački poredak relativizma, u neznanju stvorili svoga frankenštajna. Da su mladenci bili nešto zreliji i iskusniji, a manje strastveni, mogli su na tuđem primeru videti kakvo čudovište priželjkuju. Zar brojne tranzicije i moderne revolucije svih boja što su se desile pre i posle naše nisu dovoljne?
Najslavniji prorok trijumfa nihilizma posle Ničea, Fukujama, u nečemu je bio u pravu govoreći o ''kraju istorije'' koja nastupa pobedom kapitalizma nad socijalističkim idealima zagledanim u linije horizonta budućnosti: nakon kapitalizma preostaje samo pustoš, od ekološke pustinje do one u ljudskim dušama. Pametnima je dovoljan i jedan primer: među najfascinantnijim nacionalnim himnama svih vremena, svečana pesma negdašnje Demokratske Republike Nemačke Vaskrsla iz ruševina (Auferstanden aus Ruinen), uz melodiju Hansa Ajzlera po kvalitetu u rangu Verdijeve Aide, nosi poruku:
... stojimo okrenuti budućnosti,
da ti iskreno služimo, Nemačka, naša otadžbino!
U svojim osvrtima često pokušavam da objasnim te narodu uputim evangelios (radosnu vest) o dolasku kapitalizma i u naše krajeve, sa svim blagotvornim učincima koje on sobom nosi. Samo neka smo mi dočekali majku demokratiju i oca višestranačje te se tako svrstali u moderne i civilizovane narode (kojima isti takvi svako malo na tome odaju priznanje), čedo njihovo kapitalizam rezultat je ovog braka iz strasti. Narod je u zanosu, baš kao dvoje mladih koji se ludo, mladalački vole, hteo to što je hteo, a što je hteo ono je i dobio. Dobio je pune izloge u pešačkim zonama velikih gradova, poput zapadnoevropskih, ali pride i otkaze u preduzećima pa njihova zatvaranja, ekonomske (vjeruju kapitalizma je ekonomija) cene lečenja, školovanja, stanovanja, življenja... Ali, sitnež od nekoliko miliona nevoljnika, nesposobnih da od gubitnika postanu dobitnici tranzicije, ne sme poljuljati našu veru u progres, u svetlu kapitalističku budućnost i okrnjiti ni komadić sreće što je kapitalizam konačno kod nas, i u nama, što smo se uz pomoć njegovu svrstali među silne i velike, bogate nacije koje u njemu uživaju duže nego mi. Zar nas primer prebogate Latinske Amerike u kojoj taj superiorni predatorski sistem već generacijama pronosi radost i zadovoljstvo življenja ne čini spokojnim da smo na dobrom putu? Ili jedna Afrika, po svojim ekonomskim i društvenim dometima kontinent-kolos, zar nas ne može u to uveriti? Nas malobrojne, nepopravljivo neverne, zar ne može učvrstiti u kapitalističkoj dogmi malena Azija, prebogata a kapitalistička? Ili sudbina naše kapitalističke istočnoevropske braće, kojima je isti pomogao da postanu srećni i bogati?
Ne, dragi prijatelji, sva je prilika da je taj kapitalizam uljez koji se u našu kuću uvukao krišom, na prevaru, ne otkrivajući svoje zle namere, kao virus u organizam. Bilo je to one bračne noći kada je gorela strast žudnje za drugačijim životom nego dotad, te su tako mlada demokratija i mladi višestranački poredak relativizma, u neznanju stvorili svoga frankenštajna. Da su mladenci bili nešto zreliji i iskusniji, a manje strastveni, mogli su na tuđem primeru videti kakvo čudovište priželjkuju. Zar brojne tranzicije i moderne revolucije svih boja što su se desile pre i posle naše nisu dovoljne?
Najslavniji prorok trijumfa nihilizma posle Ničea, Fukujama, u nečemu je bio u pravu govoreći o ''kraju istorije'' koja nastupa pobedom kapitalizma nad socijalističkim idealima zagledanim u linije horizonta budućnosti: nakon kapitalizma preostaje samo pustoš, od ekološke pustinje do one u ljudskim dušama. Pametnima je dovoljan i jedan primer: među najfascinantnijim nacionalnim himnama svih vremena, svečana pesma negdašnje Demokratske Republike Nemačke Vaskrsla iz ruševina (Auferstanden aus Ruinen), uz melodiju Hansa Ajzlera po kvalitetu u rangu Verdijeve Aide, nosi poruku:
... stojimo okrenuti budućnosti,
da ti iskreno služimo, Nemačka, naša otadžbino!
... nemačka omladino, najbolja stremljenja
našeg roda u tebi su ujedinjena,
vi ste novi život Nemačke,
da sunce lepše nego ikad pre,
sija iznad nje.
našeg roda u tebi su ujedinjena,
vi ste novi život Nemačke,
da sunce lepše nego ikad pre,
sija iznad nje.
Nasuprot ovih uzvišenih i plemenitih ideala, žreci Novog svetskog poretka poput Fukujame ili Atalija, oduzimaju nam svaku veru u budućnost. Tako Žak Atali, bivši savetnik Fransoa Miterana, bilderbergovac i eks-direktor Evropske banke za obnovu i razvoj najavljuje poslednje razdoblje ljudskog društva – ''eru novca'' koji je merilo svih vrednosti pa i ''duhovnih''. U globalizovanom svetu jedinki koje su u večnom ratu svih protiv svakoga zarad vlastitog sebičnog interesa, ljudi, ili ono što je nekada na njih podsećalo, seliće se planetom poput nomada vođeni ''ekonomskim'' razlozima. Naravno, u takvom poretku ne može biti mesta za bilo kakav nacionalni pa ni običan ljudski identitet. Humanoidi bez osećaja za svoju otadžbinu, zemlju, pretke, veru, će živeti radi zadovoljenja potrošačkih navika koje su im usađene preko medija. Život ljudi, koji nisu vezani za jednu teritoriju će biti regulisan preko kompjuterskih mreža u globalnim razmerama – kaže Atali, i nastavlja: Svako od njih će imati specijalnu magnetnu karticu sa svim podacima o sebi, a pre svega o posedovanju novca. Teško onome, ko ne bude posedovao novac i ugrožavao svetski poredak! (1)
Treba li još jednom ukazati na razliku između slavljenja života i socijalističkih ideala budućnosti u zajednici kroz pojmove iskreno, otadžbina, rod, novi život, sunce lepše nego ikad pre... i vizije sveta kao elektronskog konc-logora u kojem vlada samo jedan zakon: imaš ili nemaš?
U poretku za koji se zalažu vladajuće snage u našem društvu, kako nas je premier u izjavi sa početka ovog osvrta izvoleo poučiti, Telekom ne sme ostati u vlasništvu naroda, jer se Srbija, kaže on, opredelila za kapitalizam. To implicira da je neki budući, privatni vlasnik, ili nekoliko njih, i njegov/njihov lični interes važniji od interesa ostatka društva. U isto vreme, vlada poziva domaće poslovne ljude, krupne kapitaliste, na ''socijalni (društveni – prim. P.A.) dijalog''. Kako je u svom komentaru dobro primetio jedan autor ... da oni spasavaju zemlju od propasti a narod od siromaštva. Neverovatna ideja! Pa, pre čitav vek je Torsten Veblen uverljivo objasnio da se biznis ne zanima za interes šire zajednice. To je ''novčani pristup privrednim procesima, tj. proces u kome je sticanje novca glavni interes'' (2) Ne postoji, dakle, ''socijalno odgovoran kapitalizam''. Kada bi on postojao, tada se više ne bi mogao zvati kapitalizam, nego socijalizam.
Međutim, ruku na srce, premieru treba odati priznanje što je reč kapitalizam uopšte i upotrebio te tako stvari isterao na čistac. Ne sećam se da je osim ovim povodom i verovatno nesmotreno upotrebljena, ona uopšte u opticaju u Srbiji. U modi su neke druge, velike i savremene, poput integracija i stranih ulaganja. Zašto spominjati ono što nas je osiromašilo, kada se može govoriti o onome što će nas obogatiti, kao što je (niko ne zna zašto ali je bez alternative) prisajedinjenje Evropskoj uniji, i naročito – direktne, indirektne, na zelenoj poljani i kakvih sve modaliteta nema – strane investicije.
U tekstu Cena gostoljubivosti (3) ugledni profesor Jovan B. Dušanić iznosi primer koji daje za pravo i Torstenu Veblenu i ostalima koji više veruju svojim očima nego političkoj propagandi o svetloj kapitalističkoj budućnosti. Stranom investitoru na jugu Srbije država je dodelila 6,5 (!) miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5 hiljada evra za novootvoreno radno mesto (iz vlade se čuju najave kako će ta suma biti podignuta na 10 hiljada evra za svakog zaposlenog), dok je sama investicija koju je strana kompanija podnela iznosila oko 600 hiljada evra. Uz platu od 15300 dinara (oko 160 evra), nije teško izračunati da je strani investitor ne samo odmah povratio uložena sredstva, nego je od poreskih obveznika Srbije dobio novac kojim punih deset godina može da isplaćuje zarade za 350 radnika zaposlenih u fabrici... Jasno je da je on došao radi sopstvenog a ne radi našeg interesa, ali jasno je i to šta je NAŠ interes.
I kao što na jednoj, po mišljenju autora ovih redova najgoroj televiziji, postoji emisija kojom su svi šokirani i u kojoj postoje elementi za njenu trajnu zabranu ali se ona ne zabranjuje, tako su i na makro planu dozvoljene kritike, ali se koncept ne sme dovoditi u pitanje. Dok god je tako, lutaćemo od nemila do nedraga i vrteti se zatvoreni u kavezu u koji smo sami ušli.
Ideolog mondijalizma Atali
Treba li još jednom ukazati na razliku između slavljenja života i socijalističkih ideala budućnosti u zajednici kroz pojmove iskreno, otadžbina, rod, novi život, sunce lepše nego ikad pre... i vizije sveta kao elektronskog konc-logora u kojem vlada samo jedan zakon: imaš ili nemaš?
U poretku za koji se zalažu vladajuće snage u našem društvu, kako nas je premier u izjavi sa početka ovog osvrta izvoleo poučiti, Telekom ne sme ostati u vlasništvu naroda, jer se Srbija, kaže on, opredelila za kapitalizam. To implicira da je neki budući, privatni vlasnik, ili nekoliko njih, i njegov/njihov lični interes važniji od interesa ostatka društva. U isto vreme, vlada poziva domaće poslovne ljude, krupne kapitaliste, na ''socijalni (društveni – prim. P.A.) dijalog''. Kako je u svom komentaru dobro primetio jedan autor ... da oni spasavaju zemlju od propasti a narod od siromaštva. Neverovatna ideja! Pa, pre čitav vek je Torsten Veblen uverljivo objasnio da se biznis ne zanima za interes šire zajednice. To je ''novčani pristup privrednim procesima, tj. proces u kome je sticanje novca glavni interes'' (2) Ne postoji, dakle, ''socijalno odgovoran kapitalizam''. Kada bi on postojao, tada se više ne bi mogao zvati kapitalizam, nego socijalizam.
Međutim, ruku na srce, premieru treba odati priznanje što je reč kapitalizam uopšte i upotrebio te tako stvari isterao na čistac. Ne sećam se da je osim ovim povodom i verovatno nesmotreno upotrebljena, ona uopšte u opticaju u Srbiji. U modi su neke druge, velike i savremene, poput integracija i stranih ulaganja. Zašto spominjati ono što nas je osiromašilo, kada se može govoriti o onome što će nas obogatiti, kao što je (niko ne zna zašto ali je bez alternative) prisajedinjenje Evropskoj uniji, i naročito – direktne, indirektne, na zelenoj poljani i kakvih sve modaliteta nema – strane investicije.
U tekstu Cena gostoljubivosti (3) ugledni profesor Jovan B. Dušanić iznosi primer koji daje za pravo i Torstenu Veblenu i ostalima koji više veruju svojim očima nego političkoj propagandi o svetloj kapitalističkoj budućnosti. Stranom investitoru na jugu Srbije država je dodelila 6,5 (!) miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5 hiljada evra za novootvoreno radno mesto (iz vlade se čuju najave kako će ta suma biti podignuta na 10 hiljada evra za svakog zaposlenog), dok je sama investicija koju je strana kompanija podnela iznosila oko 600 hiljada evra. Uz platu od 15300 dinara (oko 160 evra), nije teško izračunati da je strani investitor ne samo odmah povratio uložena sredstva, nego je od poreskih obveznika Srbije dobio novac kojim punih deset godina može da isplaćuje zarade za 350 radnika zaposlenih u fabrici... Jasno je da je on došao radi sopstvenog a ne radi našeg interesa, ali jasno je i to šta je NAŠ interes.
I kao što na jednoj, po mišljenju autora ovih redova najgoroj televiziji, postoji emisija kojom su svi šokirani i u kojoj postoje elementi za njenu trajnu zabranu ali se ona ne zabranjuje, tako su i na makro planu dozvoljene kritike, ali se koncept ne sme dovoditi u pitanje. Dok god je tako, lutaćemo od nemila do nedraga i vrteti se zatvoreni u kavezu u koji smo sami ušli.
______________________________________________________
(1) Prema Jerođakon Avelj Semjonov – Crkva, globalizacija, identifikacioni broj (Svetigora, Cetinje 2003.)
(2) Slobodan Reljić – Projekat ''odumiranja građana'', Pravda, 24.-25. 4. 2010.
(3) Jovan B. Dušanić – Cena gostoljubivosti, Politika, 19. 4. 2010.
(3) Jovan B. Dušanić – Cena gostoljubivosti, Politika, 19. 4. 2010.
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
