Najčuveniji od svih psihijatrijskih slučajeva, davno preminuli Dr Frojd, čiji duh poput ektoplazme iz spiritističkih seansi i danas lebdi nad naukom o duši, običavao je da sve psihičke poremećaje svodi na nemogućnost realizacije nagona za seksom. On je taj nagon nazvao eros, kreativni princip (Nota bene – grčki jezik, za razliku od srpskog, poseduje više izraza za različite vrste ljubavi, gde eros označava tek telesnu ljubav, dočim primerice agape – božansku), dok je njegovo osujećenje prozvao on tanatos, nagon za smrću, tj. autodestrukcijom.
Postoji slučaj u istoriji, mora se priznati, koji na prvi pogled daje za pravo frojdističkim nebulozama zbog kojega psihoanalitičari, ukoliko su ga primetili i proučavali, verovatno slave do neba. Radi se o poslednjim danima II svetskog rata, kada je nacistička armada saterana već u nemačke granice, po izričitom Hitlerovom naređenju povlačeći se uništavala pruge, puteve, mostove, elektičnu infrastrukturu te industrijska postrojenja. Poraženi vođa je na taj način kažnjavao vlastiti narod proričući mu najmračniju budućnost proglasivši ga nedovoljno životno sposobnim, a zapravo je poslednji put otkrivao sopstveno ludilo. Dakle, neostvarena želja za hiljadugodišnjim carstvom preobrazila se u želju za samouništenjem.
Pretpostavljam da je Hitlerov intimni život, i pored družbenice Eve (Braun) i fotografisanja sa terase planinskog Schloss – a, bio i ostao nedostupan za druge, pa ga ni mi ne možemo, a nemamo ni želju komentarisati. Ono što međutim možemo, jer se to uostalom više i ne skriva, jeste da opišemo sliku sveta nakon sveopšte provale erosa u svakodnevni život. Je li svet postao manje neurotičan nego što je bio u vreme dok je Frojd smišljao svoje mračne teorije? Postao je još neurotičniji. Ovo neminovno nameće nekoliko zaključaka: Ili razuzdanost još uvek nije dostigla svoju meru i terapeutski učinak, ili je proizvela upravo suprotno dejstvo. Zaključak koji je najverovatniji je da Frojd nikada i nije imao pravo.
Glavna karakteristika sveta koji želimo da posmatramo je namera nametanja novog mišljenja. Pokušaja ovladavanja svetom pod firmom ovog ili onog novog poretka je oduvek bilo. Međutim tektonske poremećaje morala od druge polovine XX, najgoreg od svih stoleća na ovamo, civilizacija ima priliku da vidi po prvi put. Seksualno oslobađanje proizvelo je jedan, ali domino efekat – rat polova – koji je zatim urušio ono najvažnije na čemu počiva društvo: Porodicu.
Sa stanovišta autora ovih redova sve što doprinosi narodnom nejedinstvu, bilo u političkoj sferi, tzv. borbi između klasa ili ratu polova, smatra se krajnje nepoželjnim. Borba, umesto ljubav između muškarca i žene, u kojoj žena dobija za redom bitke, izazvala je naopaku solidarnost muškog pola u bolesti koja se naziva homoseksualizam. Pošto je više nego jasno da dve istopolne osobe ne mogu dobiti poroda, njima je neki genije umesto da ih leči dozvolio da usvajaju tuđu decu.
Na jednom od nemačkih satelitskih kanala imamo priliku ovih dana da gledamo emisiju u kojoj muž (?) pokušava da povrati suprugu koja ga je ostavila, sve pod parolom, odprilike, ''bori se za svoju ženu''. Teško je razumeti psihičko stanje čoveka koji pred milionskim auditorijumom kroz plač traži oprost što joj, po njenim navodima, dvanaest godina nije rekao da je voli i nije znao da se ''veza'' (savremeni izraz biće za ljubav između muškarca i žene) izgrađuje svakoga dana...
No, pređimo sa tužnih stanja duše na veseli teren politike. Evropski komesar za pitanja proširenja Unije Ginter Ferhojgen, inače takođe Nemac, boraveći nedavno u Turskoj radi pregovora o mogućem pristupanju Turske članstvu EU, negativno se očitovao o turskom paragrafu zakona po kojem je za bračnu preljubu određena zatvorska kazna. To je, po evropskim shvatanjima, prepreka rečenom priključenju nakon čega su navrat-nanos upriličene demonstracije Turkinja gde je uzvikivano: ''Naše telo pripada samo nama!'' Gospodin Ferhojgen je izjavio kako bi bio ''istorijski vic da Turska između retrogradnog zakona i evropske perspektive, izabere ono prvo''. Ako je suditi po avangardnim rešenjima, poput radionica i školskih kampova za seksualno ''oslobađanje'' (!) dece, Srbija je imala izvanrednu šansu za uključenje u evro-atlantske integracije. Sva je prilika da je pokušaj zavođenja reda u ovoj oblasti, a ne Darvinova teorija dovelo do smenjivanja najboljeg člana Koštuničine vlade, inače veoma lepe žene.
Pošto u nas još nije dostignuta kvota pedera, exita, eutanazije i drugih sloboda koje vode u ropstvo i smrt, ne znam čemu se imamo nadati u Studiji o izvodljivosti. Ili da nađemo potrebne dobrovoljce, ili da gledamo svoja posla, a?
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
