Svetsko stanovništvo će, prema projekcijama Nacionalnog instituta za demografske studije (INED) iz Pariza, do kraja ove godine premašiti broj od sedam milijardi duša. U odnosu na pre pedeset godina, stopa priraštaja je praktično prepolovljena. Nju održava nekoliko regiona u svetu sa tradicionalno visokim natalitetom, i isto takvim siromaštvom. U ostatku planete čovečanstvo već sada odumire, jer samo više od dvoje dece po paru predstavlja rast; sve drugo je odložena smrt naroda.

Od tih sedam milijardi, manje od 7,3 miliona živi u Srbiji, ne računajući njenu južnu pokrajinu. Odprilike, svaki hiljaditi. Poređenja radi, u Turskoj, samo onih koji imaju biračko pravo ima više od 50 miliona. Neko može reći kako nije sve u kvantitetu, da je bitan kvalitet, na isti način kako su pametnjakovići u smiraj socijalizma tvrdili da tešku industriju treba ukinuti za račun lake, da bi danas imali njeno super light izdanje u vidu tzv. malih i srednjih preduzeća koje država favorizuje, i koja će nas, časna reč, izvući iz krize. Velika preduzeća su pokupovale neke „budale“ iz inostranstva, ostavivši nam turizam, razonodu i sport kao razvojnu šansu. I maline, ali o njima nešto kasnije.

Postavlja se pitanje, koliki je broj, između tih nešto više od 7 miliona stanovnika skraćene Srbije, na koje Srbija zaista može da računa? I čime će se narod veličine statističke greške na nivou čovečanstva, izboriti u surovoj i sve težoj svetskoj utakmici, težoj od sportske, ne više da bi se borio za čelne pozicije, nego da bi preživeo? Razgovarao sam nedavno sa osobom koja predaje strani jezik u jednoj beogradskoj školi. „Globalne teme me ne dotiču“, reče mi. „Varaš se, rekao sam, dotiču te više nego što možeš predpostaviti“. „Imaš li ti uopšte neki plan za svoj život?“, pitao sam potom. Odgovor koji sam dobio bio je: „Kakav plan?“ i on mi je sve rekao.

Ko je taj, kao što je Karl Sagan u svojoj znamenitoj knjizi Kosmos upitao za ljudski rod, ko se zaista brine da ovaj narod preživi, i u njegovo ime planira vek unapred? Političari u višestranačju to objektivno ne mogu sve i kad bi hteli, jer su omeđeni izbornim ciklusima; crkva na to nije pozvana, njena misija je metafizička iako nadistorijska; tajne službe bi trebalo da sprovode, a ne da kreiraju politiku... Ostaje jedino NAUKA kao smislen odgovor, i instituti koji bi svaki u svom domenu mogli da pruže projekciju budućnosti i rešenje za svaki problem. Žreci u njima bi trebalo da uživaju najviši društveni status, ali i najveću odgovornost, da poput sveštenika drevnog sveta vode državu, a politika i njene službe samo sprovode naloge znanja. Ako ne bude tako, tumaraćemo i dalje kao guske u magli, i kao guske završiti.

Po nekim procenama, Srbija je svake godine u manjku za oko 80 hiljada duša, računajući tu zbirno razliku rođenih i umrlih te iseljavanje. To je manjak „glava“ po kojima se obračunava relativni stepen zaduženosti zemlje, tačnije broj poreskih obveznika na koje će se svaliti ova nepodnošljiva lakoća zaduživanja. Teret postaje sve veći, dok je onih koji ga nose sve manje.

Tu nam, izgleda, ne mogu pomoći ni čuvene maline. Ne samo da su one iz konkurentskih zemalja jeftinije premda lošijeg kvaliteta, sa kojima se naše, bolje, sve teže bore na tržištu, mi od Bogom date maline nismo kadri da napravimo niti jedan proizvod koji bi izvezli i zaradili više. Znam za slučaj hladnjače, nekad uzornog izvoznika poglavito u zemlje tadašnje Evropske zajednice, na čije zamrznuto povrće su pred njenom kapijom čekale kolone stranih kamiona. Danas, dvadesetak godina kasnije, radnici te hladnjače mesecima ne primaju platu. Nije jasno zbog čega...? Grašak se od onda nije promenio. Zar je to teška industrija koja nam je bila kamen oko vrata, ili visoka tehnologija u kojoj smo izgubili korak, pa su nam naši prepametni ekonomski i ini stručnjaci savetovali da od nje dignemo ruke? Tako će, bojati se, proći i „crveno zlato“, kao što je prošao zeleni grašak.

Možda su te istine razumljivije sportskim jezikom izrečene, pošto se mi hvalimo time da smo „sportska“ nacija: protivnik ima više igrača na terenu, u boljoj formi je i igra bolje sa većom željom za pobedom, uz suđenje koje je često pristrasno na njegovoj strani, a mi sa njim moramo da igramo, hteli to ili ne. Neke važne prethodne utakmice smo izgubili, pa sada ne bi bilo zgoreg da proučimo igru onih koji su nas pobedili, možda iz toga nešto i naučimo za ubuduće. Jer, postoji primer da je narod, koji je 70. godine naše ere u lancima odveden iz svoje postojbine i rasejan da bi bio sluga drugima, danas jedan od najvećih, iako ne i brojem.

Zapadu, koji dominira i po svome uređuje Svet, ništa u istoriji poklonjeno nije. Sve što ima je ili stvorio sam, ili oteo. Želja za moći je želja za životom, i to je jedina formula za izlečenje naše bolesti. Budući da život nema reprizu, sve drugo je iluzija koja vodi u nestajanje.

Hebrejski tekst na grbu znači: Kao što orao izmamljuje orliće svoje, diže se nad ptićima svojim, širi krila svoja, uzima ih i nosi na krilima svojim (tako ga Gospod vođaše, i s njim ne beše tuđega boga). 5. Mojsijeva, 32, 11-12