Kada je, a tome ima već nekoliko decenija, prijatelj pisca ovih redova, inače u svoje vreme vrhunski sportista, boravio u Brazilu, tada mu je ljubazni domaćin u ulozi vodiča pokazavši velelepnu Marakanu, rezignirano rekao: Dok god ovaj stadion bude pun, u Brazilu se neće dogoditi revolucija! I zaista, i pored toga što narod Brazila, na obodu velikih gradova čije plaže šljašte sa razglednica i turističkih prospekata, u favelama živi ispod svakog ljudskog dostojanstva i egzistencijalnog minimuma, u Brazilu ni danas kao ni onda revolucije nema. Iako se sa pravom upinje da u sadejstvu sa ostalim članicama takozvanog BRIK-a (Rusija, Indija i Kina), stvori preduslove multipolarnog (čitaj: pravednog) sveta, Brazil je i dalje 'zadnje dvorište' Amerike, sa odgovarajućim tretmanom. Za to vreme, bolje rečeno svo vreme, stanovnike favela, osim utehe koju im pruža rimokatolička crkva zadužena prevashodno za period nakon fizičke smrti, drži još jedino nada da će poput Ronalda ili Ronaldinja, kroz fudbal pronaći izlaz iz dosuđene im bede. Kada polupismeni televizijski sportski komentatori, u želji da obogate svoje jadno izražavanje, fudbalski stadion nazovu hramom sporta, ta kvalifikacija svakako ima mnogo dublje značenje od mišljenog.

U čemu se srpski slučaj, ove dvehiljade i desete godine razlikuje od brazilskog? Najviše po klimi, moglo bi se reći. Sve ostalo imamo: bedu, besperspektivnost, lepotice, tajkune i njihove latifundije, exit-e, guče, festivale, i beskrajnu količinu sporta.

Pošto smo se, kako predsednik vlade nedavno podseti opredelili za kapitalizam, i za tržišne principe koji uče da je sve roba sa svojom cenom koju u slobodnom prometu bez upliva države određuje tržište, trebalo bi da se u skladu sa mestom i vekom i ponašamo. Tako u narodu koji ima lepotica na pretek, a u uslovima novog životnog stila što ga putem javnih medija diktira ruka nekog nevidljivog dirigenta (videti ogled Zaglupi, osiromaši, vladaj), pojavljuje se deficit platežno sposobnih muškaraca, rečju – bogataša. Jezikom našeg mudrog premijera, potražnja za njima je veća od ponude. Šta našim mladićima, osim odlaska u beli svet, stoji kao mogućnost za ostvarenje nametnutog životnog stila, koji je postao toliko uvrežen i normalan kao i kapitalizam? Nekolicini je to preduzetništvo, pogotovo ako potiče još iz osamdesetih, malobrojnima neko menadžersko mesto u stranoj kompaniji. Većini, baš kao u Brazilu ili bilo kojoj drugoj siromašnoj zemlji, to je sport. Sport, koji za račun njegovih vlasnika troši svoje protagoniste, i telesno ali i duhovno, razvijajući u njima najniže kapitalističke porive pod maskom želje za pobedom. Star sistem, taj izum Lukavoga što od ljudi želi da napravi bogove kojima će se osirotele mase klanjati i sa njima identifikovati, zaživeo je i u sportu poodavno. Kada je negde krajem osamdesetih jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena, tragično preminuli Dražen Petrović potpisao ugovor sa stranim klubom, taj se transfer nazivao epohalnim. Čak je i tadašnji predsednik savezne vlade, Branko Mikulić, uskliknuo: ''Da mi je četa takvih, izveo bih zemlju iz krize!'' No, iako je za ovo nedugo vreme dekadencija obezvredila sve pa i novac, u poređenju sa današnjim transferima mnogo lošijih igrača, Dražen Petrović je mirne savesti u svoj ugovor mogao dopisati barem još jednu nulu.

I tu se, poput mističnog Uroborosa, zmije koja jede vlastiti rep, zatvara krug: industrija sporta, kao deo totalne industrije svake vrste pod nadzorom istih vlasnika, investirajući ogroman novac u sport očekuje, po sistemu spojenih sudova, dobit na prividno drugoj strani – industriji zabave, tojest zamajavanja. Jer, šta je zbilja sport, osim ogromne, hipnotički privlačne, planetarne zabave za mase? U vreme totalitarnih režima, on je, poput svog antičkog uzora, bio instrument slavljenja i uzdizanja vođe, od Zevsa do Hitlera, da ne idemo dalje. Ili je u jednake svrhe služio za potrebe nacije. Ovaj autor, nasuprot medijskog glavnog toka, ne misli da su srpske navijačke grupe (najveće) društveno zlo. Naprotiv, u njima želi da vidi, jer se radi o mladosti, izraz najboljih, slobodarskih vrlina našeg naroda. Ti mladići vođeni kakvim – takvim idealima još uvek nisu stigli da se pokvare i legnu na rudu konformizma i sebičnog interesa. Nevolja je, međutim, u tome što njihova energija, lična i kolektivna, nije usmerena ka konstruktivnim, već prečesto ka destruktivnim ciljevima, u nedostatku poimanja onoga što je zaista važno. Jer, preskočiti ogradu ambasade jedne nama po svemu neprijateljske zemlje da bi se skinula njihova zastava, iz protesta zbog učinjene nam sportske nepravde, nema za ovaj narod isti značaj kao kada bi se neka navijačka grupa okupila da iskaže svoje neslaganje sa dosadašnjim učincima privatizacije narodne imovine, ili sa preostalim najavljenim prodajama.

I dok Dunav i Sava, baš poput vremena teku u nepovrat, tako se povećava količina svih zabavnih (glupost ne može biti zabavna?) sadržaja, posebno u najuticajnijim, elektronskim medijima. I tu prednjače, ne samo kvantitetom svojih resursa i emisionim dometom, nego i kvalitativnim učincima u zaglupljivanju, najveći. Jedna sa navodno društvenom ulogom, kojoj je namenjeno emitovanje nesnošljivih količina sporta, i druga, komercijalna, kojoj su bliže lake note i reality programi. Tako ovaj narod živi u neprekinutom karnevalu, prema kojem je onaj brazilski u Riju, otprilike što i seoska kobasicijada naspram nekoliko dana opijanja u Guči. A i održava se svega jednom godišnje, dok je Srbija evropska, pa i svetska velesila slatkog života. Ovde se noću ne spava. No, kada se jednom ipak otrezni(mo), da li ćemo, poput junaka filma Kad porastem biću kengur, dva gubitnika na vrhu solitera, i dalje zevati i pitati: Hoće li već jednom nešto da se desi?

Posle godina koje su 'pojeli skakavci' došle su nam godine sirotinjske zabave. I to je i logično: što je manje hleba, više je igara.

Pročitajte još i:

Zaglupi, osiromaši, vladaj