„Европске државе требало би водити у правцу наддржаве тако да народ не зна шта се дешава. Ово се може постићи кроз сукцесивне кораке, при чему би сваки био прикривен као економски циљ, али што би на крају неповратно довело до федерације.“

 

Жан Моне (један од твораца ЕУ)

 

У земљи која има само 4,2 милиона становника 12. јуна 2008. решиће се судбина готово пет стотина милиона људи. Становници Републике Ирске биће једини „грађани“ Европске Уније који ће имати прилике да се изјасне о ономе што би могло постати основни законски акт Старог континента. Све остале државе чланице једноставно су игнорисале вољу сопственог народа и препустиле да печат на ратификацију ставе њихови парламенти. Неопходно је, међутим, да свих двадесет седам чланица заврши ратификацију пре него што „споразум“ постане правно обавезујући.

Дакле, уколико Ирци буду гласали против, онда споразум неће ступити на снагу бар неко време. Међутим, уколико поклекну пред силном пропагандом у корист споразума и гласају да буде прихваћен, онда ће судбина националних држава бити запечаћена, а оне неповратно отићи у пропаст. Више неће бити озбиљнијих препрека федерализацији. Сједињене Европске Државе које се (међу федералистима) већ дуго очекују постаће стварност.

Многи људи с обе стране Атлантика, ако не и већина, већ деценијама наивно верују да је ЕЕЗ/ЕУ зона слободне трговине. То уопште није случај, што наведени цитат господина Монеа јасно илуструје. Какве су, дакле, последице позитивног исхода гласања у Ирској?

Европска Унија осмишљена је на лажима и преварама, што је учињено на највишим нивоима власти. Ово обмањивање народа траје од њеног настанка, а на тренутак је прекинуто у четвртак, 13. децембра 2007. у Лисабону, главном граду Португала, где су „великодостојници“ земаља чланица овог „трговинског блока“ потписали Споразум о реформи ЕУ.

Такозвани споразум замењује Устав ЕУ који су 2005. одбациле Француска и Холандија. Немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши француски председник Жискар д’Естен припадају мноштву европских функционера који су потврдили да је „споразум“ заправо Устав ЕУ под другим именом. Једине разлике су у томе што су у новом документу изостављени чланови који се односе на заставу, химну и мото Европске Уније. Ипак, само два дана пре „историјског догађаја“ у Лисабону, шеснаест држава чланица отворило је карте и затражило да се врате ова три члана, претворивши тиме „споразум“ у претходни Устав. Они такође желе да наметну „заједничку монету“ свим осталим државама чланицама које су задржале домаћу и предлажу да се празнује „Дан Европе“.

Лидер британске Партије независности Најџел Фараџ изјавио је: „Цела превара коначно је изашла на видело. Бедни покушаји заташкавања чињенице да је то заправо устав сада су разоткривени. Враћају се застава, химна и мото. То значи да је 96% од првобитног устава сада тај исти устав у целини. Доста више с тим ‘Споразумом о реформи’. Ово је одбачени Устав ЕУ који се вратио на сва звона.“

Дански премијер Андерс Фог Расмусен одлучно се успротивио било каквом референдуму о споразуму, препуштајући његову ратификацију данским посланицима. Новинарима је изјавио како је „споразум“ „добар за Данску.“ Данска је још 2005. године планирала да одржи референдум о Уставу, али после негативног изјашњавања у Француској и Холандији, одустало се од референдума. Данско министарство правде закључило је да „споразум“ није претња суверенитету Данске. Наводи се да је господин Расмусен рекао: „Када се одричете суверенитета потребно је одржати референдум, али када се не одричете суверенитета, парламент ће ратификовати текст.“ Потврдио је и да ће бити одржан још један референдум о „заједничкој монети“ (евро) и о опозиву одлука из Мастрихта по питању одбране, правосуђа и унутрашњих послова.

Нема, дакле, претње суверенитету? Хајде да размотримо последице. Уколико суверена национална држава више не контролише сопствену привреду, одбрану, правосуђе и унутрашње послове, да ли се она заиста више и може називати сувереном националном државом? Одговор је сасвим једноставан – НЕ.

Политичка и економска елита Европе ради на овом пољу још од завршетка Другог светског рата. У свим државама чланицама личности се можда разликују, али реторика је увек иста: „Нема губитка суверенитета, добро је за народ, добро је за привреду и тако даље.“

Хајде да погледамо о чему се ради у том „споразуму“. По чему се тај документ и првобитни устав заиста разликују? Немачки адвокат Клаус Хегер, истраживач и правни саветник Независне демократске групе у европском парламенту је по питању оба документа донео следеће закључке:

Према његовој анализи Устав је дао Европској Унији 105 нових „надлежности“. Исто важи и за „споразум“. Избачени су симболи ЕУ (застава, мото и химна), а убачене су климатске промене. Остале 104 области су исте.

Доношење одлука за које је потребна квалификована већина замењује „једногласност“ у нове 62 области Споразума о реформи. Један више него што је у Уставу. Избачена су „права интелектуалне својине“, а убачене су енергија и климатске промене. Осталих шездесет је исто.

 

Његов закључак – устав ЕУ под другим именом

 

Шести и последњи „споразум“ представља опело за суверенитет земаља чланица ЕУ. Немојте се заваравати по овом питању, а ма колико да „изабране“ вође тврде супротно, то је то. Ово је врхунац после много година сплеткарења, обмањивања и ковања завера против народа Европе. У чему је онда штос? – упитаће се многи. Наставите да читате и сазнаћете.

Овај „споразум“ је до сада најбрже написан и најтајнији документ ЕУ. Противљење чињеници да је ЕУ од настанка полицијска држава и признање да је тако све су чешћи, а они (завереници) знају да је брзина од пресудне важности. Тони Блер је пристао на то у јуну 2007. када је Британији задао „последњи ударац ножем у леђа.“ Министри иностраних послова прихватили су све услове септембра 2007, а 13. децембра, три месеца касније, представници свих земаља чланица потписали су овај документ, а сада преостаје само ратификација, што ће и бити учињено.

Дакле, уколико исход гласања у Ирској буде позитиван, а све остале државе чланице ураде као што је наговештено, тј, ако ратификују ово издајство и срамоту, како ће то утицати на наше животе?

Наши национални парламенти постаће излишни јер ће сва преостала моћ бити пренета на Брисел. То ће и формално означити крај историјских држава Европе које су чланице ЕУ. Националне амбасаде широм света биће под патронатом бирократије ЕУ. Стари окрузи и провинције ће се стопити и утопити у „административне регије ЕУ“. (Недавно спајање данских општина је пробни балон, као и парламенти Шкотске и Велса који су пренели своја овлашћења, чему ће се убрзо придружити „искорењивање“ Енглеске и успостављање сличних регионалних скупштина).

Европска Унија ће преузети полицију, војску, нуклеарно наоружање, новчане резерве и нафту у Северном мору, како је предвиђено у споразуму. Припадници војске и полиције мораће да се закуну на верност ЕУ, а уколико то одбију, добиће отказ. ЕУ ће имати пуну контролу над војним питањима, опремом и објектима.

Биће дозвољене само паневропске партије. Индепендистичке партије биће стављене ван закона, као што је то учињено у пресуди Европског суда правде (предмет 274/99), према којој је противзаконито критиковати ЕУ. (Чак и пре гласања у Ирској, вести из Брисела наговештавају да се већ припремају планови како би се елиминисале „евроскептичне групе у Парламенту ЕУ).“ ЕУ ће имати право да укине националне парламенте и скупштине.

Многи људи остаће без посла када европско правило о „преквалификацији“ о сопственом трошку постане универзално (укључујући и плаћање за потврду о наведеној преквалификацији). Стотине хиљада малих фирми мораће да се затворе због примене безброј у пракси неостварљивих прописа ЕУ.

Око 107.000 закона ЕУ ће од многих људи начинити преступнике, јер је немогуће држати се оволиког броја закона. Бићемо изложени честим казнама и хапшењима, што ће бити последица неминовног непознавања прописа. Узмите следеће примере: од јануара 2006. противзаконито је поправљати сопствене водоводне инсталације, струју, па чак и сопствено возило. Уколико купите чамац дужи од два метра, а који је направљен пре 1999, мораћете да платите 4.000 евра или ћете отићи на шест месеци у затвор. Када полицијска држава ЕУ буде још више показала зубе, свако од нас ће живети у страху од хапшења или да ће бити кривично гоњен због мноштва прекршаја, укључујући и оне ситније.

Наравно, великим корпорацијама ће бити још боље док запошљавају огроман број досељеника из ЕУ и изван ње. Исплаћиваће минималне зараде на рачун домаћег становништва и тако оборити плате. Поврх тога, ове корпорације практично ће имати монопол над запошљавањем (заједно са државом) и моћи ће да диктирају услове запошљавања без страха да ће им се неко успротивити.

Државни послови и неизбежна корупција која ће пратити овај монопол створиће нове границе међу класама, што ће омогућити да богаташи и њихови сателити постану још богатији, док ће већина запасти у сиромаштво. Повећаће се порези како би се финансирао огроман пораст бирократије.

Неће бити повољног решавања жалби кроз локалне „демократске“ канале јер неће бити никакве локалне демократије нити било какве друге. „Административне регионалне владе“ се неће бирати (видети план регионализације ЕУ на сајту ЕУ). Наш једини глас ће ићи у немоћни Европски парламент. Нама ће владати неизабрани комесари ЕУ, који неће бити „одговорни пред народом“ ни на једном нивоу.

Уколико будемо демонстрирали или протестовали могу нас ухапсити и преселити у неки други регион ЕУ. Европски налог за хапшење и разни други прописи уведени широм ЕУ после 11. септембра даће властима апсолутну моћ над нама. Убиства невиних људи Филипа Праута и Жана де Менезеса биће потпуно легална према закону ЕУ. Застрашивање и све јача антимуслиманска осећања широм ЕУ почињу да подсећају на однос према Јеврејима у предратној Немачкој. Федерална европска држава постаће веома непријатно место за живот.

После федерализације, отприлике петнаест година од данас, Европа би се могла срушити под теретом сопствене бирократије и корупције. Производње ће бити толико мало да никакви порези неће моћи да одржавају огромну, неспособну, корумпирану и растрошну машинерију власти. Многи ће бити гурнути у сиромаштво и на ивицу глади. Потпуни недостатак система контроле власти отвориће врата свакојаким врстама потенцијалне диктатуре.

 

 

 

 

Ма колико да ЕУ изгледа чудовишно, она је тек „одскочна даска“ према „светској влади.“ Пре него што овај чланак одбаците као „сејање страха“ или „теорију завере“, обавестите се колико водећих политичара ваше земље припада тајним организацијама као што су Билдерберг, Трилатерална комисија, Римски клуб или Краљевски институт за међународне послове.

Све наведене организације потпуно су посвећене једној светској влади, а федералну Европу виде као неопходан еволутивни корак усмерен ка том циљу. Чланство ових организација је као листа најмоћнијих играча на свету. Дански читаоци, на пример, биће веома изненађени када открију који припадници њихове политичке и финансијске елите одлазе на састанке Билдерберга, који води по броју махинација како би се подстакла федерализација Европе. Да бисте сазнали који су од ваших изабраних представника чланови неке од наведених група, једноставно унесите име те организације на било ком признатом претраживачу интернета. Онда се завалите и спремите се за шок.

Живимо у времену у коме људи као да су се одрекли сваке одговорности за сопствене животе у корист власти. Ово се дешава од завршетка Другог светског рата, али се знатно убрзало од осамдесетих година двадесетог века. Ова „друштвена неодговорност“ нас је довела до 13. децембра 2007. у Лисабону, где су се наше тзв. вође потписом одрекле вековних права и слобода у име „великог плана.“ Уколико будемо седели не чинећи ништа, остатак живота ће нам се претворити у кошмар који смо сами створили, јер у коначној анализи, ми смо они који ће предати сопствена права и слободе у руке „вукова“.

Будућа добробит целог континента је у рукама ирског народа. Потребна им је наша подршка. Морају знати да нису сами. Време је да почнемо да пишемо својим „изабраним“ представницима, да пронађемо времена да проучимо шта та ЕУ заправо јесте. Време је да искључимо телевизор и узмемо неку књигу о ЕУ или да погледамо многе интернет сајтове о овој „наддржави у настанку“. Учините нешто. Разговарајте с пријатељима, суседима или породицом. Урадите бар нешто пре него што буде прекасно, а време је скоро истекло.

 

Филип Џонс

Нова српска политичка мисао

 

Потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању изазвало је оштра сукобљавања на српској политичкој сцени. Најжешћа спорења проузроковао је члан 135 и питање да ли се овим споразумом посредно признаје независност Косова. У јавности се зачуђујуће мало говори о осталим одредбама овог споразума, а након бомбастичне најаве доласка италијанског „Фијата“ у Крагујевац све је присутније мишљење да ће потписивање ССП-а донети убрзани економски напредак.

Усамљени критичари, међутим, упозоравају на то да поједине одредбе овог споразума нимало нису у интересу Србије и да ће грађани имати најмање користи. Поред тога, ССП странцима даје привилегије које до сада нису имали и који ниједна земља није прихватила. Тако смо добили споразум који је и без спорне одредбе око Косова најблаже речено проблематичан, и који је, судећи чак и према коментарима заклетих присталица евроинтеграција, попут Душана Јањића, у интересу тајкуна и увозничких лобија.

Слободна трговина у корист јачег

Поједини економисти и политичари на сва уста хвале ССП и истичу да је његовим потписивањем (поред ЦЕФТА споразума) Србија заокружила систем уговорних трговинских односа са суседним државама, обезбедила слободан проток капитала и тржиште од преко пола милијарде потрошача. Према њиховом мишљењу, то би нашу земљу учинило додатно повољном за инвестирање и пословање, те Србија треба да очекује додатни прилив страних инвестиција, које ће омогућити привредни развој, већу запосленост и бољи живот грађана. Заговорници ССП-а помињу да наша предузећа кроз споразум добијају гаранцију да ће пословати са ЕУ без препрека, да је њиме осигуран извоз робе из Србије на тржишта ЕУ без царине, да ће олакшати српским фирмама пословање у ЕУ и допринети расту њиховог извоза.

Споразумом се, дакле, ствара зона слободне трговине између Србије и ЕУ у периоду од шест година, (1) што значи да би у том року Србија требало да потпуно укине царине на увоз све робе из ЕУ. Како се објашњава, овај рок је одређен “у складу са способношћу српске индустрије и пољопривреде да се прилагоде слободној трговини” (2). Слободан проток капитала користан је за две једнаке привреде, али у ситуацији када Србија широм отвара своја врата заједници економски неупоредиво јачој од ње, питање је колико су у ствари српска индустрија и пољопривреда способне да се прилагоде слободној трговини. Питање је шта је до сада учињено и шта ће се у року од шест година учинити да се пре укидања царина ЕУ подигне конкурентност наше привреде.

Нажалост, упркос непрестаним заклињањима и рецитацијама о европским интеграцијама, до сада није учињено скоро ништа, а економски показатељи сведоче о лошем стању домаће економије. Индустријска производња у Србији је у 2007. години мања за 4 одсто него у 1998, БДП је мањи него деведесетих, док су гринфилд инвестиције најмање присутне у структури страних улагања. На тржишту нема слободне конкуренције, већ доминирају произвођачки картели и трговински монополи, институције задужене за борбу против корупције су слабе, а приватизација је у великом броју случајева изазивала озбиљне сумње. Политика либерализације тржишта која је вођена од 2000. довела је до тога да се троши више него што се производи, а дуг је порастао на чак 27 милијарди долара. Иначе, важно је напоменути да од 2000. године преко 95 одсто производа пореклом из Србије може да се увози на тржиште ЕУ без плаћања царине, али то очигледно није нимало допринело побољшању српске индустрије. Нико није спречавао извоз српске робе у земље ЕУ, осим високог курса динара, који је чинио српске производе скупим, погодовао увозном лобију и страним произвођачима и створио огроман спољнотрговински дефицит.

С обзиром на овакву слику, није тешко закључити да српска привреда није способна да издржи тржишну утакмицу и конкуренцију из ЕУ, а ако економија остане на истом курсу као у протеклих осам година, то неће ни бити. Ипак, то наше преговараче није омело да широм отворе врата Европи, а за тржишну утакмицу мораће да буду спремна и јавна предузећа. Србија је, наиме, преузела и обавезу да у року од три године након ступања на снагу Споразума примењује правила конкуренције на јавна предузећа и отвори их за конкуренцију из Европске уније.

Уместо добробити, овакав ССП ће пре значити велики проблем за поједине гране домаће привреде, а неке ће доћи у опасност да буду угашене. Што се тиче производње и трговине, споразум предвиђа заштитне мере, али су оне ограниченог карактера. Како се у члану 41 споразума наводи, “приликом одабира заштитних мера, првенство мора да се дâ мерама које најмање ремете спровођење овог споразума.“

Задовољење туђих интереса

Овакав споразум уместо интереса Србије штити виталне интересе богатих земаља Запада, а Србији онемогућава суверено вођење економске политике (као и у низу других области). Споразум предвиђа да о његовом спровођењу одлучује Савет за стабилизацију и придруживање, кога ће чинити чланови Савета Европске уније и чланови Европске комисије с једне, и чланови Владе Србије с друге стране, а одлуке овог савета ће обавезивати уговорне стране. (3)

Поред ових одредби, споразум странцима даје привилегије које ниједна земља није прихватила. ССП предвиђа да се предузећима из ЕУ даје право стицања власништва над непокретностима. Такође, овим предузећима се дају иста права као и српским привредним друштвима у погледу јавних добара и добара од општег интереса. (4) Ово очигледно није учињено у интересу грађана Србије, а посебно треба истаћи да су Албанија и Хрватска у својим споразумима изричито искључиле једнака права над наведеним добрима. Чак су и садашње нове чланице ЕУ и у процесу придруживања изричито искључиле природна богатства, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште. Естонија, Летонија, Литванија, Словачка и Мађарска су задржале ограничења у погледу куповине пољопривредног земљишта и шума током седам година од учлањења, са могућношћу продужења за још три године, Чешка слично, Пољска задржава рестрикције читавих 12 година, а Словенија може примењивати посебан механизам током седам година.

Према члану 63, држављанима ЕУ ће такође бити допуштено да поседују некретнине у Србији. (5) Вероватно да они који су преговарали знају зашто је ово учињено, а један од разлога су вероватно цене пољопривредног земљишта у земљама централне и источне Европе, као и на западном Балкану, које су неупоредиво ниже него у ЕУ. Оправдана је бојазан да би се земља куповала само у шпекулативне сврхе, а у ситуацији када храна у свету поскупљује, ово је још један врло великодушан поклон странцима. Чини се да се ССП омогућава да странци, уз помоћ домаћих сарадника, експлоатишу или постану власници српског пољопривредног земљишта, шума, вода и осталих природних богатстава.

 

 

 
Новац на дугом штапу

Присталице споразума сматрају и да би ратификација ССП-а нашу земљу приближила статусу кандидата за чланство у ЕУ, а да би та чињеница омогућила већу финансијску помоћ ЕУ и приступ „значајним развојним фондовима”. То, међутим, не мора да буде тачно. Према тврдњи Маје Ковачевић, шефа Канцеларије за придруживање СРЈ Европској унији 2001–2003, ЕУ ће у периоду од 2007. до 2013. године пружати бесповратну финансијску помоћ свим земљама западног Балкана, у виду програма под називом Претприступни инструмент (ИПА), али располагање овим средствима ни у ком смислу није условљено потписивањем ССП-а. Разлика између земаља је у обиму предвиђених средстава, али ни то није директно у вези са статусом земље у процесу интеграције, већ је резултат одлуке ЕУ. ССП-ом је предвиђена финансијска помоћ и зајмови (члан 115) (6), али је она условљена испуњењем одређених политичких критеријума и даљим напретком демократских, институционалних и економских реформи. С обзиром на то како су ове реформе у досадашњем периоду спроводиле власти, чини се у Србију неће стићи много новца који предвиђа ССП.

Овај споразум свакако да није потребан да би се спровеле одговорне и осмишљене реформе, нити је неопходан за поштовање закона, борбу против корупције и монопола, за тржишну економију и стратегију економског развоја. Праве реформе у Србији до сада нису ни спровођене због интереса различитих лобија и тајкуна. Будући да су те групе успевале да Србију уреде према својим потребама, не чуди ни да су имале огроман утицај на сам садржај споразума. Према тврдњама директора Форума за етничке односе Душана Јањића, споразум са Европљанима је веома неповољан, нарочито за српске произвођаче, а наш преговарачки тим је радио за интересе увозних и трговачких лобија. Јањић, који је иначе дугогодишњи заговорник евроинтеграција, сматра да ће овакав споразум од Србије направити друштво са 100.000 енормно богатих грађана, док ће осталима запасти улога пуке сиротиње.

Према његовом мишљењу, анекси ССП-а су веома неповољни по Србију, а њима су угрожени, поред индустрије, и енергетика и пољопривреда. Према његовим тврдњама, на овакав начин се угрожава производња семена (која је до сада била једна од ретких врло успешних области у Србији), а такође се и даје предност генетски модификованој храни. Јањић тврди да су се српски преговарачи одрекли националних брендова у области производње, а да за њих нису обезбедили компензацију. Надлежни у Канцеларији за европске интеграције Владе Србије демантовали су Јањићеве тврдње везане за пољопривреду (али не и остале тврдње), али у сваком случају замерке човека који се годинама залаже за евроинтеграције указују на то да поједини чланови и анекси ССП-а иду директно на штету Србије. Посебно је важно да овим споразумом однос Србије и Европске уније постаје двострано обавезујући, са тачно утврђеним правима и обавезама обеју страна.

Процес преговора о ССП-у између Србије и ЕУ почео је 10. октобра 2005. свечаном седницом у Палати Федерације, којој су присуствовали високи званичници тадашње Србије и Црне Горе и ЕУ, а преговори су закључени 10. септембра 2007. године у Бриселу. С обзиром на то да су трајали приближно две године, рекло би се да су пажљиво претресена сва питања, а да су наши преговарачи радили у најбољем интересу Србије и њених грађана. Међутим, судећи према појединим одредбама, чини се да је током процеса нестручно и поданички прихватано све што је некоме из ЕУ падало на памет (да се европски “пријатељи” не наљуте), а успут је изгледа нуђено и оно што они нису тражили.

С обзиром на овако лоше испреговаран споразум, сва срећа што је одмах суспендован од земаља ЕУ. Остаје нада да ће га и Скупштина Србије одбити и да га неће ратификовати. Такође, сâм споразум чланом 133 (7) дозвољава отказивање или суспензију, тако да остаје нада да ће га, и ако га нова скупштина усвоји, и ако он у неком тренутку ступи на снагу, нека следећа одговорна скупштина и влада отказати.

Фусноте:

1. Према члану 17, Србија ће зону слободне трговине морати да успостави и са Турском, која је установила царинску унију са ЕУ.

2. Темпо либерализације и степен заштите зависиће од степена осетљивости производа за индустрију Србије. Дефинисане су три групе индустријских производа према осетљивости, за које ће либерализација бити остварена након периода од две, пет, односно шест година. Треба рећи да је Македонија успела да заштити своју производњу десет година, а наши преговарачи су и ту били отворени. Тако се у члану 23 наводи да Србија исказује спремност да снизи своје царине у трговини са Заједницом брже него што је предвиђено, ако то дозволе опште привредно стање и стање у одговарају ћ ем привредном сектору.

3. Члан 119

Овим се оснива Савет за стабилизацију и придруживање, који ће надзирати примену и спровођење овог споразума. Он ће се састајати на одговарајућем нивоу у редовним временским размацима и када то околности захтевају. Он ће разматрати сва важна питања која проистичу у оквиру овог споразума и сва друга билатерална или међународна питања од заједничког интереса. Савет за стабилизацију и придруживање ће се састојати од чланова Савета Европске уније и чланова Европске комисије с једне, и чланова Владе Србије с друге стране. Савет за стабилизацију и придруживање ће донети свој пословник о раду. Чланови Савета за стабилизацију и придруживање могу одредити да буду заступљени у складу са условима утврђеним Пословником о раду Савета.

Савету за стабилизацију и придруживање ће, наизменично, председавати представник Европске заједнице и представник Србије, у складу са одредбама које ће бити утврђене Пословником о раду Савета.

У питањима која се ње тичу, Европска инвестициона банка ће учествовати у раду Савета за стабилизацију и придруживање у својству посматрача. Ради постизања циљева овог споразума, Савет за стабилизацију и придруживање има овлашћење да, у предви ђеним случајевима, доноси одлуке у оквиру делокруга овог споразума. Донесене одлуке ће обавезивати уговорне стране, које ће морати да предузму мере неопходне за њихово спровођење. Савет за стабилизацију и придруживање такође може давати одговарајуће препоруке. Савет ће сачињавати своје одлуке и препоруке на основу договора постигнутог ме ђу странама.

4. Члан 53.

5. Без обзира на одредбе овог члана:

(а) Након ступања на снагу овог споразума, друштва кћери и огранци привредних друштава Заједнице имаће право да користе и узимају у закуп непокретности у Србији;

(б) Након ступања на снагу овог споразума друштва кћери привредних друштава Заједнице имаће право стицања и уживања својинских права на непокретностима као и српска привредна друштва, а у погледу јавних добара/добара од општег интереса, иста права која уживају српска привредна друштва, када су ова права потребна за обављање привредних делатности ради којих су основана;

(ц) Четири године након ступања на снагу овог споразума, Савет за стабилизацију и придруживање утврдиће могућност проширивања права наведених под (б) на огранке привредних друштава Заједнице.

5. Члан 63
По ступању на снагу овога споразума Србија ће да допусти држављанима држава чланица Европске уније да стичу својину над непокретностима у Србији, уз потпуну и целисходну примену постојећих поступака. У периоду од четири године од ступања на снагу овога споразума Србија ће постепено усклађивати своје законодавство које се односи на стицање својине над непокретностима у Србији како би држављанима чланица Европске уније осигурала исти третман као и својим држављанима.

6. Ради постизања циљева овога споразума и у складу с члановима 5, 116 и 118, Србија може да прими од Заједнице финансијску помоћ у облику бесповратних средстава и зајмова, укључујући зајмове Европске инвестиционе банке. Помоћ која је превиђена ССП-ом зависиће од даљег напретка у испуњењу копенхагенских политичких критеријума, а нарочито остваривања посебних приоритета из Европског партнерства. Узеће се у обзир и резултати годишњих прегледа о државама у процесу стабилизације и придруживања, нарочито у вези са напорима примаоца да спроведе демократске, економске и институционалне реформе и остале закључке Савета који се посебно тичу програма прилаго ђавања. Помоћ која ће бити додељена Србији биће усмерена ка уоченим потребама, договореним приоритетима, могућности апсорпције и исплате и мерама предузетим ради спровођења реформи и реструктурирања привреде.

7. Члан 133

Овај се споразум склапа на неограничено време. Свака страна може отказати овај споразум на тај начин што ће обавестити другу страну. Овај споразум престаје да важи шест месеци од дана слања таквог обавештења. Свака страна може да суспендује овај споразум, са тренутним дејством суспензије, у случају ако друга страна не поштује неки од суштинских елемената овог споразума.

 

 Младен Ђорђевић

Нова српска политичка мисао

 

 

 

ХАВАНА, 19. маја 2008. (Бета-AFP) - Дугогодишњи кубански лидер Фидел Кастро упоредио је данас Европску унију и САД са "изгладнелим вуковима" који се свађају око латиноамеричке "Црвенкапе". У тексту поводом Петог самита Европе и Латинске Америке, одржаног у Лими, Кастро је написао да су САД и Европа конкуренти по питању нафте и упоредио их са "два изгладнела вука, прерушена у добре бакице", а Латинску Америку са "Црвенкапом". "Доминантан дух код богатих представника Европе била је етничка и политичка супериорност", оцењује бивши кубански лидер Кастро који се у фебруару ове године повукао са власти. На церемонији отварања самита у петак у Лими, пише даље Кастро, "говорило се на енглеском, немачком и осталим европским језицима а суштински делови говора нису превођени на шпански или португалски". "Европа која је на том састанку одредила тон, јеста она иста Европа која је подржала рат против Србије, америчко освајање ирачке нафте, верске сукобе на Блиском и Средњем истоку, тајне затворе и планове о ужасним мучењима и убиствима које је подстрекивао Буш", навео је Кастро. Самит на којем се окупило 50-ак председника и премијера, одржан је у петак у мирној атмосфери, а био је посвећен борби против сиромаштва и климатског загревања.

 

 

 

Глас Јавности

 

 

Члан говори о сарадњи с “другим државама кандидатима за приступање ЕУ које нису обухваћене Процесом стабилизације и придруживања”. У региону западног Балкана нема државе која није обухваћена овим процесом – осим Косова

 

У уторак 29. априла Србија је с Европском унијом потписала споразум који до даљег, а можда ни тада, неће примењивати ни Србија ни Европска унија. У предизборној Србији, очекивано, Споразум о стабилизацији и придруживању показао се као споразум о дестабилизацији, а у међусобним оптужбама за издају земље и издају евроинтеграција, и у мору пропагандних парола, загубила су се објективна разјашњења ове етапе српског пута у ЕУ. Шта тачно ССП значи за Србију? Да ли потписивањем ССП-а потписујемо и независност Косова, или нас пак одбацивање споразума враћа у изолацију и деведесете? Имајући у виду стање српске привреде, да ли је Србија уопште зрела за потписивање оваквог споразума? Најзад, да ли смо могли да испреговарамо и бољи споразум, и ко би могао да заради на томе што је споразум баш такав какав је?
Што се Косова тиче, познато је да га ССП чува у оквиру Србије (Борис Тадић), да му даје независност (Војислав Коштуница), да је статусно неутралан (Хавијер Солана), да подразумева Србију без Косова (белгијски министар спољних послова Карел де Гухт), али је упркос томе статусно неутралан (белгијско министарство спољних послова). У оваквој, благо шизофреној ситуацији, многи се позивају на члан 135 ССП-а који наводи да се споразум примењује на територијама ЕУ и Србије; реч је, иначе, о типском члану, који је у нашем случају обогаћен разјашњењем – не примењује се на Косову, које је под међународном управом у складу с Резолуцијом 1244, што “не доводи у питање” садашњи и будући статус Косова “према истој резолуцији”. Из овог су пасуса и проистекла сва она тумачења.

Нико досад, међутим, није указао на члан 17 споразума који је својим чувеним пенкалом потписао вицепремијер Божа Ђелић. Члан 17, што никако није занемарљиво, налази се под Насловом 3 – Регионална сарадња. Члан говори о сарадњи с “другим државама кандидатима за приступање ЕУ које нису обухваћене Процесом стабилизације и придруживања”. У региону западног Балкана нема државе која није обухваћена овим процесом или већ није прошла кроз њега – од Хрватске, преко БиХ, Црне Горе и Македоније, до Албаније – осим Косова. (БиХ још није потписала споразум али је одавно ушла у процес). Е, што се тих држава, тиче, тј. Косова, члан 17 налаже Србији да “омогући постепено усклађивање билатералних односа (…) са одговарајућим делом односа између Европске заједнице и њених држава чланица и те државе”.
Када је Хрватска потписивала исти споразум, није било тог члана иако је било земаља које нису обухваћене ССП. То значи да је овај члан, бр. 17, новина која се појављује у нашем (и у црногорском пре нашег) ССП-у јер се у међувремену у региону појавила држава са овом карактеристиком. Једина таква је Косово.

Овоме додајемо још један моменат који овдашњој јавности, изгледа, није довољно познат – ЕУ већ макар четири године уназад у односу на Косово примењује “The Stabilisation and Association Process Tracking Mechanism” (STM). На сајту ЕУ налазимо да је “досад одржано дванаест састанака такозваног СТМ-а, специјално осмишљеног да промовише дијалог о политикама између ЕУ и косовских власти о приближавању Европској унији.”
Из свега, прилично је јасно да, иако ССП не значи признање независности Косова, он прилично директно утабава пут ка том признању. И никоме не треба да буде у интересу да се око овога прави невешт или да овакво раздвајање Србије и Косова гура под тепих.
Но, оставимо питање Косова по страни. Можда нам ССП нуди нешто због чега би требало да донесемо рационалну одлуку; да се одрекнемо дела територије који ионако не контролишемо, зарад онога од чега се живи. Гарантује ли нам, дакле, ССП оно што нам се нуди у предизборним спотовима – двеста хиљада нових радних места, милиони евра европске помоћи, укидање виза, стипендије за студенте и научнике…?

Текст споразума прочитали смо пажљиво; о његовим добрим и лошим странама разговарали смо са Мајом Ковачевић, шефом Канцеларије за придруживање Европској унији у време Зорана Ђинђића. Она је, узгред, са овог места отишла у време владе Зорана Живковића, пошто је изразила сумње у премијерове најаве да ћемо члан ЕУ постати 2007. године. Себе – треба ли додати после овога – описује као еврореалисту.
Маја Ковачевић најпре развејава неколико предизборних магли. ССП, тако, нема никакве везе с процесом укидања визног режима – визе се у њему и не спомињу, а и пред очима нам је пример Македоније, која је ССП потписала још 2001. године, а у погледу виза стоји исто као ми, загледана у мапу пута.

Школовање и студенти, стипендије? Исто, потписали ССП или не, већ годинама нам је доступан програм ТЕМПУС, намењен високом образовању, а имамо и право учешћа у Оквирном програму за истраживање и развој, намењеном подстицању научног рада. Оба програма су, иначе, програми намењени државама ЕУ, али их је ЕУ отворила и за треће земље.

Али, нас занима економија. Прво, бесповратна помоћ ЕУ Србији и сличним земљама: ССП о томе ни речи. Помоћ, заправо, са ССП-ом није повезана. Од 2000. године све земље западног Балкана примају бесповратну помоћ Уније, у оквиру CARDS односно ИПА програма. Још 2007. нам је прописано колико пара ћемо добијати из Брисела до 2013. године, без обзира на (не)потписивање ССП-а. У протеклих осам година у просеку смо, годишње, добијали око 180 милиона евра бесповратне помоћи, с тим што Маја Ковачевић напомиње да се гро тог новца “губио” успут, у лавиринтима бриселске администрације и на хонораре европских консултаната за трошење тог новца.

Укидање царина на извоз српске робе у ЕУ? То нам је укинуто још 2000. године, па одлуком из 2005. продужено на још пет година. Истина, ССП-ом се царине укидају на неограничен рок, без оваквих продужавања. С друге стране, члан 39 потписаног ССП-а би могао негативно да утиче на постојећи бесцарински режим с Русијом, јер предвиђа “консултације” у вези са “њиховим трговинским политикама према трећим државама”, односно, у духу читавог ССП-а, усклађивање ових политика с политиком држава ЕУ, које такав споразум с Русијом немају, чиме бисмо могли да изгубимо једну од ретких компаративних предности српске економије.

Које су предности ССП-а? Маја Ковачевић: “То је незаобилазна етапа на путу ка чланству у Европској унији. Споразум доводи до економског усклађивања, и почетак је правног усклађивања са Европском унијом. Важан је зато што – кроз Савет за стабилизацију и придруживање – институционализује политичку сарадњу, која већ постоји, али на нижем нивоу.”

Споразуми о стабилизацији и придруживању на западном Балкану веома су слични европским споразумима какве су потписивале земље централне и источне Европе на путу ка чланству у ЕУ. Још једна предност: “Ти споразуми показали су се као потврда политичке стабилности земље. То је додатно привукло стране инвеститоре.”
Али само потписивање ССП-а, односно споразума тог типа, није и гарант будућег чланства у ЕУ. О томе сведочи и то што су овакве споразуме с ЕУ потписале, рецимо, и земље Магреба.

У погледу перспективе чланства у ЕУ, ствар додатно компликује спомињање у ССП-у Копенхагенских политичких критеријума, односно “васкрсавање” четвртог принципа – способност ЕУ за пријем нових чланова, илити њен апсорпциони капацитет. Што значи да на крају пута, све и ако испунимо баш сваки од задатих критеријума за чланство, можемо да останемо празних шака јер је ЕУ проценила да нема капацитета да нас прими – важно упозорење које нисмо имали прилике да чујемо ни од српских евроентузијаста али ни од евроскептика који о ЕУ, чини се, имају једнако магловиту представу.
ССП је, заправо, у највећој мери један трговински споразум чији је најважнији део стварање зоне слободне трговине. Не укида само ЕУ царину за српске производе, него и Србија укида царине за производе из ЕУ. С обзиром на економску снагу два партнера, потпуно је јасно на коју ће страну потећи више робе, а на коју више новца.
При том, ССП-ом смо се амбициозно обавезали да ћемо овај процес стварања Србије без царина завршити за шест година, као Хрвати. Македонци су 2001. године показали више опреза када су потписали ССП уз обавезу да ће процес укидања царинских заштита завршити за десет година…

Због опчињености Косовом, и подједнаке опчињености Бриселом, током преговора о ССП-у изостала је брига о оваквим његовим ефектима на свакодневни живот. Буде ли споразум почео да се примењује, прилика је да ћемо се у то тек уверити. Али неки превиди тешко да су случајни – омогућена је продаја обрадивог земљишта, природних ресурса, шума…, што су Хрвати или Албанци изричито забранили у својим споразумима. Ово ће, у перспективи, омогућити шпекулације пољопривредним земљиштем, а његова ће цена, због све акутније светске несташице хране, у перспективи само расти. Ко ће се обогатити на препродаји? Они који су покуповали највише земље по Војводини, попут Мишковића, Колета и осталих. А ко земљу препродаје сигурно неће улагати у повећање производње жита или кукуруза, што нас опет враћа на уништавање и онога што имамо.
На крају читаве приче, остаје јасно да ни ССП а ни ЕУ нису чаробни штапић који ће решити све наше проблеме, како нам се почесто поручује у жару предизборне борбе. Но, избори ће проћи а проблеми остају, и са ССП-ом или без њега, сами морамо да се изборимо и за слободну конкуренцију, и за елиминисање корупције, за чисте приватизације и транспарентно управљање државним фондовима. То ће привући неопходне стране инвестиције, а не предизборни маркетинг, упркос свим досадашњим привидним успесима у рекламерском продавању магле.

 

Никола Врзић

Нин

 

 

Од почетка деведесетих једна од занимљивих информација које смо добијали са друге стране Атлантика била је да „амерички народ није непријатељ Србије“ и да „америчка влада није непријатељ Србије“. Обе изјаве представљене су као нешто што је исто, а није. Амерички народ сасвим сигурно није непријатељ Србије. Америчка влада сасвим сигурно јесте. Од оне која је издејствовала увођење санкција, до ове која је признала нелегалну независност Космета, све су биле и јесу непријатељ Србије и грађана Србије. Не може се баш тврдити да је бомбардовање српских градова из 1944. био „пријатељски акт“, а и за бомбардовање из 1999. још увек чекамо извињење. Иако су се декларативно позивали и залагали за пријатељство, у последњој изјави сличне врсте званично је признато да тог пријатељства тренутно нема, када је државни подсекретар Николас Бернс изјавио да „САД желе да буду пријатељ Србије“.

Америчка влада одавно већ није пријатељ ни Америке, као нити једне друге државе која иоле поштује своје грађане. Ако би постојао датум за који би и највећим заговорницима веровања у постојање демократичности америчке владе могло да постане јасно да она то није, тај датум би био 19. април 1993. године. Тог дана су федералне власти извршиле напад на малу религиозну заједницу, основану још тридесетих година прошлог века, у близини градића Вако у држави Тексас. Због сумње у полигамију и непријављено држање аутоматског оружја, односно неплаћање пореза од две стотине долара по оружју, на објекте заједнице послато је осамдесет војних и полицијских возила. Након напада тенковима погинуло је 76 људи, укључујући 21 дете и две трудне жене. У бројним истраживањима спроведеним након овог инцидента, и поред много сумњивих околности, није закључено ништа. Вокер тада није постојао ни у најави.

Том нападу претходио је барем још један. Мала америчка породица одлучила је да сагради кућу у шуми, ван цивилизације, на месту званом Руби Риџ. Веровали су да је на снази нови светски поредак и да Америком владају Илуминати. Отац и мајка одлучили су да своју малолетну децу не шаљу у школу, него да их подучавају код куће, што је потпуно у складу са америчким законима. У поседу су имали и барем једну пушку, јер су веровали да су под сталном присмотром агената владе. За ово последње су сигурно били у праву, јер јесу били под присмотром. Иако је слобода мишљења гарантована Уставом Америке, иако је потпуно легално децу школовати код куће, федералне власти су у шуму послале наоружан тим људи због сумње да је Ренди Вивер носио пушку скраћене цеви, за коју није платио порез од две стотине долара. На почетку акције агенти ФБИ су из снајперске пушке из очигледне намере убили Виверову жену док је у наручју држала бебу и пуцали у леђа и убили његовог 14-годишњег сина. Током акције су рањени Вивер и његов пријатељ и убијен један федерални маршал. Ни у једном од ова два случаја није постојала никаква намера људи да прогласе независност, нити су својим актима угрожавали животе представника државе ни других грађана, па је држава ипак реаговала брутално.

Данашња Америка је само тужан наставак ових догађаја. То није она Америка у којој је Хенри Дејвид Торо могао да оде на језеро Валден да би тамо живео усамљеничким животом и написао истоимено дело, које је и садашњој генерацији Американаца још увек значајно барем колико и, рецимо, Ловац у житу и Моби Дик . Да је Торо данас жив, брзо би га окружили федерални полицајци, који би вероватно пуцали у њега док би испред колибе у руци држао рукопис недовршеног Валдена .

Шта се то десило са Америком Бенџамина Френклина, Томаса Џеферсона, Џорџа Вашингтона и осталих оснивача Нације? Сигурно да је много фактора утицало на то да Америка заборави основне идеје на којима је основана, али догађај који је сигурно најпресудније утицао на то да кормило државе преузму људи непознати широј јавности био је оснивање институције Федералних резерви, која се наводи као основни извор прихода тој групи људи.

Самом оснивању претходила су два догађаја. Велика финансијска паника из 1907. (позната и као „Банкарска паника“) састојала се од два велика краха берзе, за која још увек постоји оправдана сумња да су намерно изазвана. Заговорници теорије завере и данас тврде, као што су неки тако мислили почетком века, да је главни кривац и изазивач „Панике“ чувени банкар Џ. П. Морган, који је у званичној историји ипак остао познат само као човек који је те године зауставио кризу и спасао Берзу.

Следећи догађај је такође везан за њега. Џ. П. Морган је 1910. позвао неколико највећих банкара на састанак на свом имању на острву Џекил. На једном од најтајнијих сусрета у историји, који је одмах након тога ипак обелодањен и чији су детаљи данас свима познати, направљен је договор о начину формирања институције која би у будућности спречила понављање такве кризе. Резултат договора је Закон о Федералним резервама, који је усвојен у контроверзним околностима и на брзину 23. децембра 1913. године, дан након што је то усвајање претходно одложено због празника. Већ наредног дана чуло се много гласова стручњака који су осудили доношење таквог закона и прорекли оно што ће се десити, а и сам председник Вилсон, потписник акта, свега три године након усвајања рекао је: „Наш систем је концентрисан у рукама неколико људи. Постали смо једна од најлошије вођених, једна од највише контролисаних влада у свету – нисмо више влада слободне мисли, влада подложна суду и гласу већине, него влада под мишљењем и притиском мале групе доминантних људи.“

 

 

 Централа Џ.П Морган банке данас

 

Овим законом установљено је постојање Централне банке која је заправо банкарски картел највећих банки, које су се удружиле ради заштите својих интереса. Иако реч „федерална“ у називу указује на то да су резерве у поседу државе, деонице овог картела су заправо у приватном власништву, а имена главних деоничара су до данашњег дана тајна. Иако је читаво банкарско пословање прилично компликована наука, главна функција Федералних резерви је заправо једноставна и лако објашњива. То је институција којој је законом дат монопол над штампањем пара. Систем функционише тако што се представници Америке обраћају овим приватним и јавности непознатим банкарима са захтевом за исплату новца. Федерална банка онда одштампа банкноте, које од 1933. немају подршку у злату, и такве новчанице позајми влади САД. Реч „позајмица“ овде се користи само зато што исправна реч не постоји ни у једном језику (барем колико је мени познато). Ради се заправо о томе да група људи има моћ да на листићима одштампа нешто што, у току штампања, има исту вредност као монета из „Монопола“, дакле никакву. По изласку из штампарије, такав шарени папир проглашава се за новац који се онда позајмљује држави и за њега се – а ту је парадокс „позајмице“ – још и тражи камата. Када дође време за наплату камате, држава наравно нема новац да исплати ту камату, па је присиљена на нову „позајмицу“. Федералне резерве онда штампају нове банкноте које ће поново позајмити држави уз камату. Све ово је довело до пораста националног дуга на девет и по билиона долара (девет и дванаест цифара), који и даље деценијама непрекидно расте, а то значи да је сваки становник Америке у овом тренутку (април 2008) дужан више од 31 хиљаду долара.

Постојање Федералних резерви одговара и конгресменима. Сваки пут кад Конгресу затреба новац, уместо да прибегну непопуларним подизањима пореза који могу да их коштају мандата, конгресмени затраже штампање новог новца. Добије се подједнако лоша ствар, ако не и лошија, али је овакво поступање невидљиво за јавност и гласаче, па према томе и мање ризично за популарност политичара.

Исте године када је донесен Закон о Федералним резервама, усвојен је и Закон о савезном порезу на приход. Исти људи који су наметнули оснивање такве Централне банке предвидели су да ће непрекидно штампање новца довести до неконтролисане инфлације. Због очувања моћи контролисања новца у оптицају, измишљен је порез на приход, за који многобројни критичари тврде да нема основу у Уставу. Овај порез узима у просеку нешто више од тридесет одсто зараде сваког Американца. Тај порез заокружује читав пут новца – прво Конгрес утврди да средства недостају, затим од приватника наложи штампање нових новчаница, новац се пусти у оптицај уз камату, средства се потроше, а грађанима се од плате одбије „вишак новца“ за исплату камата којих не би ни било да не постоје Федералне резерве. И све би било у реду да национални дуг и даље не расте.

У години која је следила након усвајања ова два закона почео је Први светски рат. Имајући у виду да је рат одлично средство за згртање пара и разна мешетарења (што смо, нажалост, и сами искусили у протеклој деценији), може се основано претпоставити да су богати власници Федералних резерви имали интереса у организовању уласка Америке у рат. Држава у рату не пита за цену производње оружја, и свакако не оклева да тражи штампање велике количине новца. Председник Америке Вудро Вилсон је – иако се декларативно залагао за неутралност – скоро прећутно подржавао британску поморску блокаду Немачке, супротну поморском и ратном праву. Поред тога, Америка је продавала оружје савезницима и зајмовима подржавала Британију. Председник Вилсон је уочи „подморничког рата“ истицао да су Американци који путују британским бродовима под заштитом америчке владе, и да немачке подморнице не смеју да потапају британске трговачке бродове, иако су ти трговачки бродови носили наоружање и имали наређење да пуцају на сваку подморницу коју виде. Након таквих поступака, било је тешко не очекивати да Немачка одустане од потапања бродова. Резултат тога је потапање неколико америчких бродова, а пре свега „Лузитаније“, у којем је страдало 1.198 лица. Пре него што је „Лузитанија“ испловила, немачка амбасада објавила је оглас у Њујорк тајмсу , у којем је обавестила да путници који се укрцају на тај брод то раде на сопствени ризик. Сједињене Државе су тако ушле у рат и поред противљења појединих сенатора који су тврдили да су државу у рат гурали банкари и фабриканти оружја. Америка је у рату потрошила 32 милијарде долара, а њих су обезбедиле Федералне резерве.

У Другом светском рату Америка се начелно држала неутралности, али је ипак зајмовима помагала Британце и организовала конвоје помоћи. Јула 1941. године САД су окупирале Исланд и до те територије слали своје ратне разараче. У новембру је Конгрес одобрио наоружавање трговачких бродова и њихово упућивање у ратне зоне. Америчка влада је истовремено давала зајмове Кини, забранила извоз гвожђа и нафте Јапану и истовремено замрзнула јапанску ефективну имовину у САД. То Јапану сигурно нису изгледали као потези државе која жели да стоји по страни од сукоба. Британски агент Душко Попов (шифра „Трицикл“) обавестио је 10. августа 1941. године ФБИ да ће Перл Харбур бити нападнут. Октобра исте године совјетски шпијун у Токију Ричард Зорге обавестио је о томе Кремљ, који је исту информацију проследио Вашингтону. Немачки амбасадор у Америци Томсен 13. новембра је такође рекао да ће Перл Харбур бити нападнут. Након рата, директор ЦИА изјавио је да је Америка средином новембра била упозорена да је јапанска флота испловила источно од Токија, и да ће Перл Харбур бити нападнут. Амерички ратни секретар Хенри Стимсон је 25. новембра у свој дневник уписао: „Председник је рекао да ћемо вероватно бити нападнути већ до следећег понедељка.“ Аустралија и Холандија су 2. децембра послале информацију о нападу. То је списак само најважнијих информација и најава напада које је Вашингтон добио и игнорисао. У Перл Харбуру је 7. децембра погинуло 2.403, а рањено 1.178 људи. Рат је Америку коштао 5 билиона долара (половину садашњег националног дуга), односно толико банкнота су одштампале Федералне резерве и за толико новца задужиле америчке грађане.

И рат у Вијетнаму почео је контроверзним догађајем познатим као „Инцидент у заливу Тонкин“, када су августа 1964. у два наврата нападнута два америчка разарача. До тог тренутка Америка је већ десет година имала своје војне „саветнике“ који су обучавали војску Јужног Вијетнама. Бројне недоумице и сумње које су пратиле поменути инцидент трајале су до 2005. године, када је НСА, Национална безбедносна агенција, признала да никакав инцидент није постојао, да није било никаквог напада Вијетнамаца, и да је читав догађај изрежиран. У Вијетнаму је погинуло 58 хиљада Американаца, а рањено 300 хиљада. За рат је одштампано 140 милијарди долара.

Припреме за први рат у Ираку Америка је почела одмах након инвазије на Кувајт. Инвазији је претходио чувени пријем америчког амбасадора Април Глеспај, која је 25. јула 1990. године затражила састанак и информације о разлозима војних припрема и гомилања трупа на кувајтској граници. На састанку је изјавила како САД „у духу пријатељства, а не сукоба немају мишљење“ о неспоразуму са Кувајтом и „сукобу између Арапа“, остављајући тако Садама да верује да се Америка неће мешати. Свега неколико месеци касније, САД су искористиле прилику да први пут организују и мобилишу међународну заједницу да би извршиле инвазију на „непослушну државу“. Другом рату у Ираку претходиле су године медијске кампање о ирачком „оружју за масовно уништење“, за чије постојање још увек нису пронађени докази.

Рат у Авганистану почео је нападима 11. септембра. Уз све дужно поштовање према хиљадама невиних жртава, свако ко је макар мало информисан о дешавањима тог дана мора имати барем снажну сумњу у веродостојност званичних података. Додатну сумњу подстиче и то што не постоји само један напад за који би се могло посумњати да је режиран, него за сва четири напада на три места постоје многа питања на која не постоје одговори. Посредан доказ пружио је Ерон Русо, филмски продуцент, почетком прошле године. Доказ можда није егзактан, јер се уверљивост заснива само на веровању у речи овог ствараоца који је преминуо нешто након тога, али је свакако сликовит. По њему, Николас Рокфелер, представник велике банкарске породице и његов некадашњи пријатељ, годину дана пре 11. септембра рекао му је: „Ероне, десиће се један догађај. И видећеш како ћемо на рачун тог догађаја ући у Авганистан ради контроле нафтовода из Каспијског мора, а после тога у Ирак да узмемо нафту и успоставимо базу на Блиском истоку, а онда ћемо ући у Венецуелу и елиминисати оног Чавеза. И видећеш како као тражимо по пећинама неке типове које тамо никада нећемо наћи.“ Ерон је о томе рекао: „Говорио је о томе како се тај рат против тероризма никада не може добити јер је то вечни рат, у току којег можеш стално да газиш људске слободе.“ Питао сам га: „Како ћете да уверите народ да је рат стваран?“ Одговорио је: „Уз помоћ медија. Медији могу да увере народ да је рат стваран. Битно је само да се стално говори о томе, непрестано се понавља и понавља и понавља и људи коначно почну да верују.“

Бомбардовање Југославије започето је због инцидента у селу Рачак, јануара 1999. године, који је шеф верификаторске мисије Вилијам Вокер означио као напад у којем је погинуло 45 цивила, без обзира на извештаје српских, руских и финских патолога.

Због основаних сумњи да Америком већ скоро пун век влада група непознатих међународних банкара, наравно да Америка не може да буде пријатељ Србије. С тим што таква Америка није пријатељ ниједне државе на свету, па ни саме Америке. Могло би се рећи да се грађани Сједињених Држава налазе на самом извору лажи, на месту на којем се тешко види глобална превара. А то су само обични људи, са обичним жељама и осећањима, које је баш због тих осећања лако преварити. Они који не одреагују на медијске лажи које су у САД доведене до савршенства, по дефиницији су они који немају осећаја којим би одреаговали. Због тога, уколико прихватимо причу о постојању две Србије, пре тога бисмо морали да прихватимо и причу о постојању две Америке, две Британије, две Немачке… С тим што се у таквим државама не би користио пежоративни термин некаквих „народњачких коалиција“, него коалиције народа тих држава. Остатак грађана у различитим државама заједнички би припадао истој међународној групи заговорника „интернационализације“ и њих би чинили или људи који имају директне користи од глобализације, или они који нису свесни шта се дешава, или они које једноставно није брига. А читав тај осећај колективизма различит је само у нијансама од борбе за комунистичку Интернационалу или свет под управом једног Рајха. Заговорници глобализације због тога јесу у праву у једноме – нације више нису битне. Није битно ни какве је ко боје коже, ни којег је порекла и имовинског стања. Становништво света данас се дели на оне који верују у то да светом управља шачица болесних људи оболелих од маније за новцем, и на оне који су свесне или несвесне слуге те групице људи.

Америка је данас огледно место таквог Новог Света. У данашњој Америци полицајцима је дозвољено да грађанима претресају стан без налога и присуства власника, да прислушкују телефонске разговоре и сву другу комуникацију (укључујући и мејлове), да приводе и саслушавају без присуства адвоката, без подизања оптужнице и без „читања права“… На улицама данашње Америке, под плаштом озлоглашеног Патриотског акта, могу се повремено видети полицајци са аутоматским оружјем у рукама. Крајем прошле године на Универзитет у Флориди послата је полиција да би „обезбеђивала“ говор Џона Керија, председничког кандидата на прошлим изборима. Један студент је, држећи само књигу у руци, помислио да сме да постави питања која нису „на списку“, везана за исправност резултата последњих председничких избора. Одведен је у страну, десетак полицајаца га је окружило, бацило на земљу и на њему употребило електрични пиштољ док је он вриштао од болова. Слична сцена била је и током говора, у то време гувернера, Џорџа Буша Млађег, када је режисер Алекс Џонс ухапшен усред постављања питања о томе због чега се не укину Федералне резерве и Савет за спољне послове. И за време говора Доналда Рамсфелда, државног секретара Фордове и Бушове администрације, постављена су незгодна питања о лажима о ирачком оружју, и само су Рамсфелдово поштење и јасан захтев спречили обезбеђење скупа да и тог посетиоца не одведу.

По плану вежбе „Rex 84“ („Readiness Exercise 1984.“) широм Америке почело је оснивање великих кампова, а обелодањивање истине о томе почело је 1987. током истраге о наоружавању Ирана. Данас се тврди да на територији те државе постоји, зависно од извора, од 600 до 800 великих кампова непознате намене, за које су власти у почетку тврдиле да служе као превентива за прихват великог броја имиграната из Мексика. Сви кампови су повезани железничком трасом, имају хелиодром, осматрачницу и ограђени су жицом. Највећи број је празан, али су сви потпуно функционални и под сталном стражом. Највећи се налази на Аљасци и за њега се тврди да може да прими чак два милиона људи. Бројне фотографије и видео-записи ових објеката који су под контролом FEMA (Federal Emergency Management Agency) показују њихову велику сличност са фотографијама логора нацистичке Немачке.

Свет све више постаје Орвелов свет, само је то тешко уочљиво јер смо усред синдрома „куване жабе“ по којем жаба која се постепено кува у води не препознаје шта се дешава и где се налази. Други разлог због којег то не видимо је тај што овакав орвеловски свет није најављен. Камере на улицама наизглед не снимају да би нас Велики брат шпијунирао, него да би бринуо о нама и пратио да ли нам неко жели зло. Историја се не брише и не мења тако што се уништавају старе, а штампају нове књиге и новине, него тако што се дозвољава свакоме да је пише, чиме долази до инфлације информација, које онда постају обезвређене. Орвеловски свет је за већину нас свих ових година представљао нешто што је производ тоталитаризма, нешто што се не дешава у демократији, свет за који су нам асоцијације пожутеле корице старе књиге и црно-бели филм. Зато је тако тешко поверовати да је ова стварност у пуном колору, реалност за коју верујемо да је далеко од тоталитарног друштва, заправо исто оно о чему је Орвел писао. Само у боји. Да се разлике слабије примете.

 

Зоран Грбић

Нова српска политичка мисао

 

 

Џон Ленон, рок-легенда и визионар, дао је кредо и опис Новог Светског Поретка у својој чувеној песми "Imagine” (Замисли). Ленон моли подељени свет да замисли доба када ће се живети - без Царства Небеског, без држава, без власништва, без глади, сви људи живе у миру, једно братство људи… "и свет ће бити као један".

На годишњицу смрти Џона Ленона песма "За-мисли" чула се широм света путем хиљада радио станица. Ко је финансирао и подржао овај догађај? Уједињене нације.

Ако је Буш био нејасан у вези будућности Новог светског поретка, оно мало што је процурело открива више него што можете да замислите. На пленарној седници 11. септембра и конференцији за штампу после ње, Буш је признао да НСП види као "нешто што су предвидели оснивачи УН."

Наравно, градитеља утопијске Куле Вавилонске има много. Њихови животи и веровања нису предмет овог чланка. Узгредно, поменимо да ова елитна група, међу којима су и неки од ментора Џорџа Буша и његовог оца, сенатора Прескота Буша, сеже све до Друштва Народа, првог покушаја у савременој историји да се успостави Нови Светски Поредак.

Једноставан одговор гласи да је Новом светском поретку неопходна нова светска влада - сачињена од светског парламента, светског суда, и светске полиције. УН је требало да постану ова светска влада или бар да послуже као мост према овом циљу.

Поред осталог, УН су створене да силом обезбеде мир за време хладноратовског очаја и страха од нуклеарног уништења. Мир је био главни адут да јавност прихвати изградњу структуре типа УН. Крај 40-тих изгледао је као сећање на старе дане славе, олако узимане, када се живело без пуног разумевања историје.

Та прошла времена остаће очувана у далеким призорима на камерама - Монеовим сликама или призорима енглеских романтичара - млади пар на цветној љуљашци једног пролећа у Живернеу у Француској, слободан да ужива у усамљености природе, или тренутке замрзнуте лепоте енглеског лета, плесова под колонадама и јахања у природи - слобода људи да се смеју без страха од свевидећег ока. Оваква сећања на изгубљену прошлост изгледаће као тренуци раја у поређењу са тоталитарном државом која располаже са божанском технолошком моћи.

И заиста, Европа ће 1992. постати наднационална регија. Њене наднационалне организације попут Савета Европе, ЕЕЗ и НАТО-а послужиће уједињујућој сврси. Све ће коначно бити консолидовано под Европским парламентом. Националне границе ће нестати, користиће се заједничка валута, а завијориће се застава Европе. Оно што нису могли Карло Велики и Наполеон, успеће коначно пост-модерној Европи.

 

 

 

29. октобар 2004. – Потписивање новог устава ЕУ у Appartamento dei Conservatori, Sala degli Orazi e Curiazi, пред бронзаном статуом папе Иноћентија X, коју је направио Alessandro Algardi.

 

У складу са стратегијом корак по корак, следећи потез је прећи са регионалних над-националних федерација на свенаткриљујућу глобалну владу која постаје врховна власт у одржању "мира и јединства" међу регионалним телима.

Овај модел предвиђа Бжежински као један од оснивача Трилатералне Комисије. Три регије ("Трилатерала") су највероватније међукорак до касније фузије (регија ће свакако поседовати мање етничке лојалности, културе и историје него поједина држава и теже ће одолети фузији).

Још бриљантнији у концептуализацији стратегија формирања и управљања светским поретком је Ервин Ласло, оснивач Римског клуба. Ласло је мало познат изван кругова међународне елите, али је већ деценијама повезан са истраживачким центрима и великим фондацијама. Такође предавао је на Принстону и Јејлу.

Своју књигу "Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку" објавио је под покровитељством Центра за међународне студије универзитета Принстон. Књига је заснована на његовим предавањима из 1973.

У својству професора, Ласло хладнокрвно примењује теорију општих система на фуккционисање читавог света као једног супер-система. Фразе које звуче недужно бришу прошлост и милијарде живота убацују у огромну машину. Штиво писано запетљаним академским стилом одаје савршени језик завереника.

Презаузети, наивни, они којима је то досадно никад неће схватити његову суштину, док ће се његови амбициозни истомишљеници задовољно смешкати док извлаче "Планетарну нагодбу." Ласло нас неповратно гура у пост-хришћанско, заправо, анти-хришћанско доба. Нови светски поредак нема времена за веру која се у њега не уклапа и тачка. Хегелијанска премиса синтезе и конформности почива испод огромне машине светског система.

Ласло равнодушно истиче:"Сада све границе између култура брзо нестају. Више неће бити могуће истовремено одржавати више некомпатибилних концептуалних синтеза валидних различитим народима на различитим местима. Наша сазнања једнако су тако међусобно зависна као и начини живота… Ако се долазећи светски поредак буде одржао у животу, његова концептуална синтеза биће експлицитна, далекосежна, научно утемељена, и пуна нормативних смерница за практично понашање.Концептуална синтеза има најмање пет основних функција у усмеравању људског живота. То су мистична, космолошка, социолошка, педагошка или исихолошка, и уређивачка функција (стр. 6-7):"