– Смем ли ти се придружити, младићу? – зачу се његов глас.
– Наравно - рече Драган. Гвозденовић насу и себи чашу вискија.
– Да ли је обед био задовољавајући? Имаш ли можда још какве жеље? - упита га.
– Само једну - рече Драган, па се изненади властитом храброшћу што је то изрекао.
– Да чујем - рече Гвозденовић више са дозом изненађења него радозналости у гласу.
Драган га је погледао док су му очи, природно продорне, засјале посебним сјајем. – Зашто ја?
– Само то те мучи? – насмеја се Гвозденовић.
– За мене то није 'само'.
– Добро. Прича о томе је компликованија него оно о чему она говори. Јеси ли читао Библију, приче о Тибету, средњевековне легенде, бајке на крају?
– Да.
– Како су се издвајали појединци у свим тим причама из давнина? Неко – Бог, мудраци, цареви – увек су препознавали неког у маси и пружали му руку или се он кроз какве подвиге сам истицао. На Тибету и дан – данас свештеници у неком наизглед обичном дечаку препознају њиховог будућег духовног вођу... Када се то деси, сигурно је да се није догодило случајно. У одређеном смислу случајност не постоји. Стога, питање си погрешно формулисао. Уместо тога, треба да кажеш себи: А зашто не?
Драган ћутке показа добијене визиткарте раширивши их попут лепезе у руци.
– Ха, ха, ха... – смејао се од срца Гвозденовић. – Мораћеш да се привикнеш на односе који владају у нашем свету. Свако од браће има ОБАВЕЗУ да буде на услузи оном другом. Тако ми плетемо братски ланац и у томе је наша снага. У формалном смислу то се још не односи на тебе, али само је питање времена када ћеш и ти бити део тог ланца. Његова јака карика, мислим.
– А она добро позната изрека о ручку и његовој цени?
– Не живимо да бисмо јели, него једемо да бисмо живели! – рече одсечно Гвозденовић. – И бизнис, као и све остало само је средство за остваривање неких других циљева, а не циљ за себе.
– Којих? – упита Драган. – Обични људи оптужују оне који су на врху углавном за идолопоклонство новца, мамонизам, и сваку неумереност. Ја лично сам веома скроман. Ушао си у наш свет. Уверићеш се да је ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗНАД СВАКЕ ПОЛИТИКЕ. Али, доста о томе. Желео бих да упознаш некога.
Илија Гвозденовић поведе Драгана из собе према базену који као да је био њен природни наставак. У тренутку када су дошли до његовог руба, једна особа скочи са скакаонице и нестаде у плавичастој води. После неколико тренутака је поново изронила, док се њена дуга коса формирала у слап који јој је покривао горњи део леђа. Изађе из базена и пред њих стаде веома лепа смеђокоса девојка.
– Здраво тата – обрати се Гвозденовићу.
– Моја старија ћерка, Јелена – рече он Драгану.
– Препознао сам је са фотографије коју си ми показао – одговори му Драган. – Таква лепотица се не заборавља.
– Имаш добро памћење – био је задовољан Гвозденовић. – То ми се допада. Ово је мој пријатељ, Драган, упознајте се – обраћао се својој ћерки. Јелена Гвозденовић била је све само не стидљива девојка, човек није морао да буде нарочито проницљив да би то приметио. Не само што је зрачила снагом и сигурношћу већ је знала шта хоће и активно радила на томе да то и добије. Ово је потврдила првим што је рекла обративши се Драгану:
– Да ли би се можда окупао, Драгане? Није могла знати (или можда ипак јесте?), да је Драган у свом тридесетогодишњем животу имао и превише искуства са онима које су хтеле исто што и она, а притом једнако добро изгледале. Био је потпуно опуштен да би у сваком тренутку прави одговор могао да изађе из њега.
– Можда неки други пут. Веће ми је уживање да посматрам некога ко се тако добро сналази у води као ти – рече.
– Па, онда гледај – одговори она и поново скочи у бистру воду. Гвозденовић показа Драгану да седну за сто под тендом где је била пријатна хладовина.
– Она ми је велика брига, морам ти рећи – поче своју причу. – Веома је немирног, необузданог темперамента. Не мислим да ће бити лак плен неког мангупа – она је већи мангуп од њих! Бојим се да ће је бити тешко укротити, а да она поред тог неког буде срећна. Морала би то бити изузетна особа. Јелена је попут делфина уживала у води као да је то њена природна средина. После неког времена, као након какве уметничке тачке, изашла је из базена. Проценила је да је било довољно. Приђе и придружи се оцу и његовом занимљивом госту.
– Јеси ли уживао? – упита Драгана гледајући га право у очи.
– Има једна песма Дејвида Боувија где каже: 'Да ми је да пливам као делфин.' Посматрајући те сетио сам је се.
– Заиста? – рече му не склањајући поглед са намером у гласу којом му недвосмислено даје до знања да га жели.
Драган је гледао у темпераментну девојку док су капи воде на њеној препланулој кожи светлуцале и чија се лепота није могла порећи. За један мали тренутак, за моменат који је потребан да се мисао роди, заборавио је чија је она ћерка. Већ у другом, у мисли му је дошла Оливера. У трећем, огласио се онај који је из темеља променио читав Драганов живот.
– Оставићу вас на миру, децо – рече наизглед незаинтересовано. – Даље ме може и Јелена одменити – обрати се Драгану.
– Разликујеш се од осталих мушкараца – рече она. – Чега је то последица?
– Гена, васпитања и циља који пред собом имам – одговори Драган.
– Ох?! Оно прво видим, а циљ је?
Драган постаде сасвим озбиљан. – Да обавим један посао са твојим оцем.
Наравно да Јелена није могла ни предпоставити да је он мислио како треба да убије њеног оца.
– Послови... Постоји ли простор за нешто што се не тиче посла?
– Ово су такви моменти – рече Драган.
– Не треба дозволити да време улудо протиче, ако би сада могли бити у мојој соби... Речи које је изговорила Јелена изазвале су набој који би се могао упоредити са електричним.
– Било би то крајње неуљудно према твоме оцу – одговори јој Драган.
Она га је нетремице гледала што је значило да је понуда отворена. После неколико тренутака немог ишчекивања, рече му: – Сачекај ме у кући, идем да се спремим. Можеш са мном до града, ако хоћеш. Након пола сата ушла је у собу у којој су седели Драган и Илија Гвозденовић. Бујна коса, децентна, готово неприметна шминка, једнако такав али скуп накит и летна хаљина. Са собом је у просторију унела мирис лета, или је лето мирисало на неку Јелену Гвозденовић, исто тако свежу и у зениту младости. Била је пожељна попут најлепшег воћа, које мами да се убере макар и не припадало оном који то жели.
– Идеш ли? – упита Драгана.
– Шта кажеш за ово створење, мој млади пријатељу? – био је одушевљен Гвозденовић.
– Речи би могле само покварити призор – одговори он па пође попут Одисеја према својој Нимфи.
– Чувај га – добаци Гвозденовић ћерки. – Имам са њим велике планове.
Пред кућом је стајао црни Порше. Сјајни лак се пресијавао на послеподневном сунцу.
– Модел 911, овакав сам обећао пријатељу, само бели – рече Драган пошто се завали на седишту.
Јелена без речи стави наочаре за сунце и окрену кључ у брави. Моћни боксер мотор се огласио. Она даде гас и аутомобил полете са места. Излетели су кроз капију и укључили се на пут према граду. Јелена је и у вожњи била темпераментна као и у животу. Возила је великом брзином, сматрајући да у брзини лежи њено преимућство. Драган је био изненађен тиме што није говорила. Није знао да ли је то ради тога што је уживала у гутању километара спортским аутом. Игра је била опасна. Претицала је остала возила као да стоје у месту, улетала у маказице из којих се брзином извлачила, па опет улетала у непрегледне кривине. Драган је такође ћутао, надајући се срећном исходу Јеленине игре у живот. Али, она је ипак имала нешто друго на уму, а вратоломна вожња би се пре него игра, могла назвати предигром. Скренула је нагло у лево при чему се крај возила карактеристично занео за тип погона на задњим точковима. Улетела је на споредни пут који је пресецао тамну шуму која их је примила у своја недра. Скренула је и са њега у један усек и ту се зауставила. Пре него што је ишта успео да каже, она је оборила његово седиште а њен ватрени језик се нашао у његовим устима. Родила му се идеја да покуша да пружи отпор, иако је био у безизлазној ситуацији, да не пристане на то да буде лак плен. Али она је била јача. Навикнута да увек добија оно што жели. Као и њен отац. Драганов отпор је попуштао да би коначно сасвим ишчезао. Постао је активни учесник игре у коју је био увучен. Тешио се тиме да није крив, пре него што му се свест сасвим помрачила.
– Мислиш ли да је то он? – упита Гвозденовића пошто је гегајући се ушао у собу старац, ослањајући се на штап.
– Да – одговори Гвозденовић. – Сви знаци на то упућују. До сада нас они још никада нису изневерили. Младић је изузетан. И допада се мојој ћерки.
– Добро. Побрини се онда да све протекне онако како смо се договорили. Идем сада – рече старац.
– Биће по Вашој замисли, Мајсторе. Дозволите да Вас отпратим.

< НАЗАД