Ronald Emerih: 2012, Sony Pictures 2009.
Film kao orakul Nju Ejdža
Već decenijama globalna elita preko holivudskih filmova pokazuje čovečanstvu šta ga čeka i navikava ga na crnu noć koja mu predstoji. Filmom se postiže masovno prihvatanje neprihvatljivog: „Planina Broukbek“ govori o kaubojima – sodomitima koji se „iskreno vole“; „Devojka od milion dolara“ hoće da nas pomiri sa eutanazijom; „Ratovi zvezda“, „Indijana Džouns“ su bili uvod u ciklus o Hariju Poteru koji je okultizam i veštičarstvo učinio pomodnim pojavama. Uz to, stalno se snima „patriotska propaganda o nejlepšim, najboljim i najpametnijim Amerikancima, koji su (CBF) sebi sami otkrili.
Da ne zaboravimo i „Nacionalno blago“, koje nam jasno veli da su SAD osnovali masoni, i da je „nacionalno blago“ masonska ideologija, poznata nam još iz Francuske revolucije (znate ono: „Sloboda, jednakost, bratstvo“, pa u to ime bude poubijano milion ljudi.)
Osnovni nedostatak (koji se prikriva pomamnom reklamom) svih ovih filmova je u tome što su oni uglavnom plitka ideološka parola, nešto poput „Užičke republike“, „Sutjeske“, „Neretve“ i „Otpisanih“. Ima u njima i ponešto simpatičnog (recimo, u Bulajićevoj „Neretvi“ čuju se najbolje četničke pesme, a u „Ratovima zvezda“ ima elemenata starih viteških priča); ali, uglavnom su to dvodimenzionalne „pokretne sličice“ za umobilizaciju uma.
Filmove o kojima govorimo ne može da režira bilo ko. Kao što su ih u Titoslaviji režirali „dvorski ljudi“ (poput pomenutog Veljka Bulajića, koji se, od Srbina iz Crne Gore, pretvorio u Crnogorca – „Crvenog Hrvata“), tako i u SAD ovakve poslove dobijaju politički podobni (to jest, „korektni“) autori, među kojima Ronald Emerih nije na poslednjem mestu. Obožavalac jeftine naučne fantastike i jeftinog horora (filmovi tipa „Stargate” i „Godzilla“, New Age ličnost „odlepljena“ od bilo kakve tradicije, Emerih je režirao samo jedan zanimljiv film („Patriota“ o borbi Amerikanaca za nezavisnost od Velike Britanije, u kome glavnu ulogu igra Mel Gibson). Ipak, odan Holivudskoj ideologiji „Zaglupljuj, pa vladaj“, dotični se svojim kino-radom i obogatio.
Ronald Emerih sada ima kuće u Los Anđelesu, na Menhetnu, u Londonu i štutgartu, u kome je rođen 1955. godine. Kuće su mu, imeđu ostalog, „ukrašene“ bogohulnom slikom Hrista koji nosi majicu kratkih rukava (u Ketrin Hamnet stilu!) tokom Raspeća, grafikama Elison Džekson koje prikazuju Lejdi Di u opscenim pozama, skulpturom pape Ivana Pavla II koji se smeje svojim religioznim dužnostima i Ahmadinedžada u homoseksualnoj pozi. Sam Emerih je sodomit, aktivni donator pokreta sodomita, ali i prijatelj Hilari Klinton, za čiju je predizbornu kampanju svojevremeno skupljao pare. Samo takvome je moglo da se poveri da u svet pošalje poruku do koje je globalnoj eliti, koja se krije iza holivudskih mogula, inače stalo. Date su velike pare, nađeni poznati glumci i – padoše prva, druga, treća... do poslednje klape...
Sony Pictures su u „2012“ uložili 260 miliona dolara (malo li je?). Džon Kjuzak igra SF pisca Džeksona Kertisa, Amanda Pit njegovu bivšu ženu, Deni Glover predsednika SAD, itd, itd. Do sada je film zaradio 595 miliona dolara, i premašio inkasiranu sumu „Dana posle sutra“. Još jedan porpagandni blockbuster na čijoj listi idiotskih američkih propagandnih filmova prvo mesto drži “Air Force One”, u kome se američki predsednik u avionu tuče s teroristima (koji, naravno, govore ruski). Ali, Emerihov ciklus od „Dana nezavisnosti“ (vanzemaljci napadaju SAD, preko „Dana posle sutra“ (nastupa ledeno doba zbog klimatskih promena) do „2012.“ odmah je iza pomenutog ostvarenja. Naročito je „2012.“ srceparatelna: predsednik SAD (crnac, ili, politički korektnije rečeno, „Afroamerikanac“) ostaje da pogine sa svojim narodom (samo ćerku šalje da se spase na „Nojevoj barci“). Uopšte, patetika je na zavidnom nivou; ostaje nam samo da kupimo paloma – maramice.
Radnja ukratko
Radnja ukratko
Radnja „2012.“ počinje 2009. godine, kada američki geolog Edrijan Helmsli sreće svog indijskog prijatelja, dr Santama Curtanija, koji otkriva da poremećena aktivnost Sunca sve više zagreva zemlju. On obaveštava o svemu predsednika SAD Tomasa Vilsona, i visokog zvaničnika američke administracije Karla Anhajzera, a oni će 2010, na samitu G8 obavestiti šefove drugih država da se sprema katastrofa. Odlučeno je da se u Himalajima, tajno, obavi izgradnja flote „Nojevih barki“ u koje će biti smešteno 400 hiljada izabranih, jer se, zbog planetarne serije zemljotresa, očekuje megacunami, koji će potopiti svu Zemlju. Da bi se „brodogradnja“ finansirala, bogatim Zemljanima nude brodske karte po ceni od milijaradu evra (za jednu, naravno).
Godine 2012, pisac Džekson Kertis, razvedeni otac Noe i Lili, radi kao vozač ruskog bogataša Jurija Karpova. Njegova bivša žena Kejt živi sa decom i novim „dečkom“ – hirurgom i pilotom – amaterom Gordonom Silbermanom. Džekson vodi sina i ćerku u Jeloustonski park, gde primećuje čudne promene na tlu, koje čuva američka vojska. Teoretičar zavera, otkačeni Čarli Frost, Džeksonu kaže da Vlada SAD sprema „Nojeve barke“, i da on ima mape brodogradilišta u Himalajima. Svojom mini radio stanicom Frost iz Jeloustona objašnjava Amerikancima šta ih čeka. Džekson Kertis shvata da njegov slučajni poznanik nije ludak kad počnu zemljotresi u oblasti San Franciska. Uspeva da iznajmi avion, skupi porodicu (povede i novog momka svoje žene, jer on zna da pilotira) i, dok se San Francisko ruši, lete ka Jeloustonu, da od starog apokaliptičara uzmu mapu gradilišta „Nojevih barki“. Frost im mapu daje, a on ostaje da radijom prenosi smak sveta.
Neumešni pilot Silberman dopilotira do Las Vegasa gde sreću bogatog Jurija Karpova, njegovog profesionalnog pilota, Sašu, ljubavnicu mu Tamaru i sinove (koji su se Kertisu svojevremeno rugali da će oni preživeti, a on neće, jer je njihov otac izdvojio tri milijarde evra za karte na „Barci“.) Iz ovog malog aviona, Kertis&comp. prelaze u Jurijev „Antonov 225“, i doleću u Kinu, kojom prilikom pilot Saša gine, a surovi Rus Karpov ostavlja Tamaru, Kertisa&comp. da umru, jer nemaju karte za brod. Do odredišta će ih odvesti budistički monah Nima, čiji će brat Tenzin, jedan od graditelja, da ih ubaci u barku ilegalno, skupa sa svojom porodicom. (kako rekosmo, američki predsednik je ostao da podeli sudbinu “with american people”, a na brod je poslao samo svoju kći, Lauru, koja će se zaljubiti u humanistu – naučnika Edrijena od koga je sve i počelo). Posle niza peripetija (Jurij bogataš gine, spasavajući svoje sinove, Tamara gine, spasavajući svoje kuče; i Silberman gine, omogućavajući Kertisu da opet počne sa svojom bivšom ženom.) Međutim, flota „Nojevih lađa“ preživljava megacunami koji preplavi Himalaje. Film je „ukrašen“ hepiendom: spaseni Zemljani putuju ka Africi, koja se uzdigla iz mora. Čovečanstvo počinje ponovo.
Kao i ranije Emerihovi „karakteristični“ filmovi, i ovaj je pun vizuelnih efekata tipa „Gori more, tope se planine“... U –that’ s all, folks! Business as usual: malo persiflaže, malo kompjuterskih specijalnih efekata, malo „američkih vrednosti“ (ma šta se pod tim podrazumevalo), i – uspeh je obezbeđen.
Ako apstrahujemo banalnosti, ostaje prosta činjenica: globalna elita najavljuje čovečanstvu 2012, kao „godinu velikog preokreta“. Pozivajući se na „majanski kalendar“ (mada potomci Maja kažu da je u pitanju krivotvorenje činjenica), vođi occult conspiracy nam kažu da će se te godine nešto desiti; biće to nešto karakteristično, posle čega će ostati „400 hiljade izabranih“, da otpočnu novu epohu.
Odavno „globalna elita“ priča o „zlatnoj milijardi“ koja jedina i može srećno živeti na zemlji (ostali će, poput praznih bankovnih računa, biti „likvidirani“.)
Ugledni američki istraživač Nju Ejdž totalitarizma, Li Pen, u svom ogledu „Mračna apokalipsa/Krvava pohota humanitaraca“ („Nebo i zemlja će proći“, Beograd, 2007.), navodi izjave globalističkih vođa i ideologa o „zlatnoj milijardi“ (samo) izabranih, „zaslužnih“ da opstanu:
„Triler roman Toma Klensija Duga šest - priča o zaveri bogate grupe eko-terorista koji nameravaju da očiste planetu od suvišnog stanovništva tako što će izazvati zarazu na koju su samo oni imuni - može izgledati kao nemoguća fantazija, besmislica noćnih mora. Međutim, u stvarnom životu ima onih koji veruju - baš kao i negativci u Klensijevom delu - da je ljudski rod „parazitska vrsta na površini planete, koji više uništava nego što stvara". Ovi ljudi - koje Dejvid Spengler opisuje kao „ekstremne zastupnike snažnog ekološkog pokreta koji kao da ljudska bića smatraju zarazom koja pustoši zemlju“ - nisu zadovoljni „planiranjem porodice" i „reproduktivnim pravima". Oni žele da idu dalje, i svedu stanovništvo planete na dve milijarde ili manje. Kako je jedan pisac rekao: „Mizantrop sam ne zbog toga što mrzim ljude pojedinačno, nego zato što mrzim vrhunac imperijalizma čovečanstva nad svetom prirode. ...Mizantrop sam jer ljude volim koliko i kojote, mačiće i detliće, a vidim da je jedini način da se svi pomenuti održe u životu u tome da se razmotri drastičan pad brojnosti vrste homo sapiens".
U intervjuu za Glasnik UNESKA iz novembra 1991, Žak-Iv Kusto je rekao: „šta bi trebalo da uradimo kako bismo otklonili patnju i bolest? To je odlična ideja, ali verovatno ne sasvim delotvorna na duže staze. Ako pokušamo da je primenimo, možemo ugroziti budućnost naše vrste. Strašno je što to mora da se kaže. Svetska populacija se mora ustaliti, a da bi smo to postigli moramo ukloniti 350 000 ljudi dnevno. Tako je užasno pomisliti na to da to ne bi trebalo ni da kažemo. Ali, opšta situacija u koju smo dovedeni je žalosna". To je 127 750 000 ljudi godišnje, ili 1,27 milijardi ljudi koje treba „eliminisati" svake decenije.
Teosof Bendžamin Krem kaže da će „podela svetskih rezervi" i „novo shvatanje blagostanja i prosperiteta stvoriti uslove u kojima će svetska populacija dramatično oslabiti. ...Uz ekološku ravnotežu i razumnu ispunjenost životnih standarda ova planeta može komotno podneti 3 do 3,5 milijardi ljudi". Negove procene planetarne nosivosti su najvelikodušnije među svima koje je ponudio bilo koji od ovih „obožavalaca Majke Zemlje".
Medijski magnat Ted Tarner je strpljiviji; on će dozvoliti 80 do 100 godina kako bi se umanjila populacija Zemlje sa 6 milijardi na 2 milijarde putem globalne „dobrovoljne" politike jednog deteta. U intervjuu za ekološki E magazin, on je rekao: „Mogli bismo da imamo 10 milijardi ljudi koji žive ispod granice siromaštva, ili bismo mogli da imamo dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i automobil. Planeta može da podnese taj broj ljudi, a tako je bilo 1930. ...A kako stići dotle vrlo je komplikovano. To će iziskivati mnogo obrazovanja i poboljšanja u zdravstvenoj nezi. Lično, mislim da bi populacija trebalo da bude približnija onoj kada smo imali urođeničke naseobine, daleko pre pojave zemljoradnje. Pre petnaest hiljada godina, bilo je negde između 40 i 100 miliona ljudi. Ali (istraživači populacije) Pol i En Erlih su me ubedili da, ako hoćemo modernu infrastrukturu, sa komercijalnim letovima i međudržavnim autoputevima širom sveta, biće nam potrebno oko dve milijarde ljudi da to podrži".
Eko-feministički teolog Rozmeri Redford Rauter ima nisko mišljenje o čovečanstvu. U tekstu pod nazivom „Ekofeminizam", ona kaže, „napredak ljudskog života i kulture je u skladu sa znatnim smanjenjem ljudske populacije. Napredak van-ljudskog života zahteva takvo smanjenje". Dodala je: „Prirodi nije potrebno da mi vladamo njome, već upravlja sobom jako dobro i bolje bez ljudi. Mi smo paraziti u lancu ishrane u prirodi, koji troše sve više, i vraćaju premalo kako bi ponovo uspostavili i održali životni sistem koji nas hrani". Onima koji su prisustvovali ekološkoj konferenciji u maju 1998. rečeno je: „Dobar baštovan plevi i proređuje svoje sadnice da bi obezbedio dovoljno prostora za pravilan rast biljaka. Moramo tražiti najmilostiviji način da plevimo ljude. ...Umesto pokreta za život (pro-life, prim. V.D.) moramo da razvijamo 'duhovnost reciklaže'... duhovnost koja nas uključuje u obnovu planete i sebe. Moramo da se pođubrimo". Nekoliko meseci kasnije, Rauter je nacionalnoj konferenciji Poziva na akciju, liberalnoj, disidentskoj katoličkoj organizaciji, rekla koliko ljudi mora biti bačeno na gomilu komposta: „Moramo se vratiti na nivo populacije iz 1930". - oko dve milijarde ljudi.
Ernest Kolenbah, autor Ekotopije i drugih ekoloških bestselera, nedavno je objavio Ekologija: džepni vodič. On predviđa i zastupa smanjenje svetske populacije na milijardu ljudi: „Jednostavno je previše potrošački nastrojenih ljudi u odnosu na kapacitet podnosivosti ove planete". „Grube procene sugerišu da bi oko milijardu ljudi, koristeći obnovljivu energiju i druge tehnologije koje smanjuju uticaj na životnu sredinu, moglo trajno da opstane na Zemlji na nivou potrošnje koji je blizu onom u modernim industrijskim zemljama". On veruje da bi „civilizacija mogla da nastavi da napreduje u toku znatnog smanjenja ljudske populacije, koje je potrebno da bismo smanjili naše uticaje na životnu sredinu, uz poboljšanje 'kvaliteta života', a ne povećane nivoe potrošnje". Poput marksista, koji su se pozivali na „istorijsku nužnost" kako bi opravdali svoju okrutnost, Kolenbah priziva „prirodu": „Na duže staze, priroda će primeniti osnovna pravila održivosti; ona ne prihvata izuzetke". Ova mizantropska osećanja je objavio University of California Press, a ne Terrorist Press.
Jan Frensen, demograf i raniji član štaba UN Populacionog fonda, otišao je još dalje. Tokom brifinga za Evropski parlament na temu populacije u oktobru 1999. rekao je, „Žao mi je što je populacija svedena na reproduktivno zdravlje protiv mikro-nivoa ljudskih prava". Frensen je rekao da bi prava briga trebalo da bude broj „ljudi koji planeta može primiti na održiv način"; on veruje da je kapacitet podnosivosti planete od 700 miliona do milijardu ljudi. Dejv Formen, osnivač Prvo Zemlja! ide najdalje od svih, govoreći da bi populacija trebalo da bude svedena na 100 miliona ljudi.
Ovi ljubitelji čovečanstva i prijatelji napretka diskretno ostavljaju nešto neizrečenim: šta raditi sa 4 milijarde (ili više) suvišnih ljudi živih danas? /.../
Drugi avatari njuejdža dovode svoju mizantropiju do logičkog zaključka; oni sagledavaju mogućnost ljudskog izumiranja sa zemljocentričnom, reptilskom hladnokrvnošću.
Džin Hjuston, koja je pomogla Hilari Klinton da stupi u vezu sa duhom Eleonore Ruzvelt najavljuje sa kojim izborom se suočava čovečanstvo: „Moglo bi se desiti da ljudska rasa završi kao ogroman, neuspešan eksperiment kroz narednih dvadeset pet godina. Planeta će slegati ramenima, nek propadnu a delfini će naslediti zamlju". Barbara Marks Hubard isto tako nudi alternativu: „Ili ćemo evoluirati, ili izumreti."
Vilijem Irvin Tompson, njuejdž kolega prečasnog Džejmsa Parks Mortona i Dejvida Spenglera, rekao je: „Mogli bismo baš sve da pokvarimo i to bi moglo dovesti do katastrofe, ali čak i katastrofe teže da budu, na kraju dugog puta, podstrek za evoluciju. Mogli bismo čak i da je okončamo kad su ljudska bića u pitanju i da ne možemo više da nastavimo eksperiment, ali biosfera neće prestati da evoluira. Ako ste mistični, nećete se obavezno identifikovati sa prolaznim komadom mesa zvanim hominoidi. ...To je ono što su šri Orobindo i njegova saradnica Majka rekli - da je čovek prelazna životinja i da smo stigli do kraja puta. Ali naposletku, kako su istorija i kosmos tako neizmerni, to nije zaista kraj, to je samo zatvaranje poglavlja".
Robert Miler takođe misli da možemo izumreti: „Zemlja će se osvetiti svojim najnaprednijim vrstama koje su počele da je uništavaju. ...Bog nam neće dozvoliti da uništavamo Njegovu tvorevinu i okončamo Zemljinu brižljivu, čudesnu evoluciju tokom milijardi godina. On bi radije dozvolio da čovečanstvo bude uništeno". U Dolasku kosmičkog Hrista, Metju Foks je rekao, „Predloženo je da sazovemo Konferenciju Ujedinjenih Vrsta - konferenciju daleko reprezentativniju nego što su Ujedinjene nacije - i postavimo ovo jedino pitanje za deset miliona predstavnika (jednog za svaku vrstu): 'Da li ljudskoj vrsti treba da bude dozvoljeno da se produži na ovoj planeti?' Glasalo bi se najverovatnije 9 999 999 prema 1 da mi ljudi, sa svojom dualističkom mržnjom prema zemlji, jednih prema drugima, i prema svom sopstvenom postojanju, budemo prognani na neko udaljeno mesto u galaksiji tako da Majka Zemlja može da nastavi svoje rađanje lepote, divote, boja i zdravlja".
Želja za izumiranjem je krajnji izraz onog što je Malkolm Mageridž nazvao „najstrastvenijom željom liberala."
„Kao sastavnom delu bliskog globalnog preobražaja, lideri njuejdža se raduju „selekciji" ljudske rase. Izabrani među ljudima će preživeti da bi stupili u njuejdž. Mnogi drugi će umreti - očekivanje koje ovi gurui posmatraju sa ravnodušnom smirenošću.
Alisa Bejli je opisala Drugi svetski rat, „sa svim njegovim neizrecivim užasima, njegovim svirepostima i njegovim kataklizmičkim nesrećama" kao „metlu Oca svih, koja čisti prepreke na putu Njegovog Sina koji se vraća". Ove „prepreke" su ljudi, ne bezlične sile ili institucije. Bejlijeva kaže da je dolazak „novih ideala, nove civilizacije, novih načina života, obrazovanja, religioznog predstavljanja i upravljanja" neizbežan, ali „Oni mogu, međutim, biti odloženi od strane reakcionarnih tipova ljudi, ultra-konzervativnih i zatvorenih umova i onih koji se sa nepopustljivom odlučnošću drže svojih voljenih teorija, svojih snova i vizija, svojih tumačenja i svojih osobitih i često uskih shvatanja predstavljenih ideala. Oni su ti koji mogu da zadrže, i zadržavaju čas oslobođenja". Nije veliki korak za teosofe da zaključe da „čas oslobođenja" treba ubrzati tako što će „reakcionarni tipovi ljudi" biti sklonjeni s puta.
Alisa Bejli je započela da piše o dolazećoj „selekciji" već u martu 1934. Rekla je: „Ovo je svanuće Novog doba... Rasa uvek počiva na jakima, i uvek je mnogo zvanih a malo izabranih. Ovo je okultni zakon. ...Da vam ovaj rasprostranjeni preokret i katastrofa koja sleduje mnogima ne bi izgledali nepravedno, dozvolite da vas podsetim da je ovaj jedini život samo sekund vremena u većoj i široj egzistenciji duše, i onima koji propadaju i bivaju ometeni uticajem moćnih sila koje sada preplavljuju našu planetu i pored svega toga svest će 'pristupiti' boljim stvarima uporedo s mnoštvom onih koji uspevaju, čak i ako su njihove fizičke moći uništene u procesu". Kada je Bejlijeva napisala ovo, nacisti su upravo preuzeli vlast; namerno izazvana glad i političke čistke dešavale su se u Sovjetskom Savezu; Japan je otpočeo rat protiv Kine. Mnogo, mnogo „fizičkih formi" bilo je uništeno u to vreme. Odbacivanje ljudi kao „formi" od strane Bejlijeve nagoveštava verovanja samoubilačke sekte „Vrata raja" (Heavens Gate). Oni su videli ljudska tela kao privremena „sredstva", koja treba odbaciti kako bi se dosegao viši nivo egzistencije.
U septembru 1939, Bejlijeva je pisala o „blagotvornim i traženim" aspektima početka Drugog svetskog rata: „Danas posmatramo smrt civilizacije ili ciklus inkarnacijom čovečnosti... svuda je prisutan vapaj za promenom i za onim novim formama religioznog, političkog, obrazovnog i ekonomskog života rase koje će primiti slobodniji i bolji duhovni izraz. Ovakva promena ubrzano nastaje i neki smatraju da je poput smrti - užasna i da je treba izbeći ako je moguće. To je zaista smrt, ali je blagotvorna i potrebna". Alisa Bejli je veličala pokolj Drugog svetskog rata kao način na koji će „Gospodar bola" i „Gospodari sudbine" dovesti do „korisne i transformisane svesti sveta": „Bol je uvek bio očišćujući činilac, kojim se služe Gospodari sudbine kako bi ostvarili oslobođenje. Nagomilani bol prisutnog rata i nasleđeni bol ranije faze (započet 1914.) dovodi do korisne i transformisane svesti sveta. Gospodar bola je sišao sa svog prestola i danas gazi zemaljskim putevima, donoseći bedu, patnju i teror onima koji ne mogu da tumače njegove ciljeve."
Niko nije tako okrutan kao utopista koji posmatra tradicionaliste kako sprečavaju tok istorije. Po mišljenju Bejlijeve, rat i genocid su bili deo Božijeg plana, božanstveno spremanje kuće radi uklanjanja prepreka povratku „Hrista" i dolasku Novog doba. Stoga, razumno je zapitati da li će savremeni njuejdž i teozofski lideri koji predskazuju - i odobravaju - budući „proces selekcije" biti naklonjeni ubijanju svojih „reakcionarnih" protivnika.
Godine 1941, Tejar de Šarden je rekao da će „svet sutrašnjice" biti „rođen od 'izabrane' grupe onih... koji će odlučiti da u blizini postoji nešto veliko što čeka na nas, i dati svoj život da to dostignu. Ljudi moraju da odluče za ili protiv napretka, sada. A oni koji kažu „ne" upravo moraju biti izostavljeni". On je predvideo „razdvajanje" „dva sve posebnija i nepomirljiva tipa ljudi, onih koji veruju u progres i onih koji ne veruju"; ovo bi vodilo ka „rođenju novog sloja u biosferi" - razdvajanje izabranih „elemenata planetizacije" (globalizacije) od „otpadaka" koji ne veruju u progres. Rekao je: „Moglo bi, onda, izgledati da veličanstveni fenomen čiji smo sada svedoci predstavlja novu a možda i konačnu podelu čovečanstva, zasnovanu ne više na bogatstvu, već na veri u progres... S jedne strane, postoje oni koji jednostavno žele da od sveta naprave udobno mesto za život; s druge strane, oni koji ga mogu shvatiti samo kao mašinu za progres - ili još bolje, organizam koji progredira. S jedne strane, 'buržoaski duh' u svojoj suštini, a sa druge istinski 'trudbenici Zemlje', oni od kojih sa sigurnošću možemo predskazati da će, bez nasilja ili mržnje, jednostavno putem biološkom nadmoći, oni sutra činiti ljudsku rasu. S jedne strane otpaci; sa druge, uzročnici i elementi planetizacije."
Tokom nekoliko decenija, u knjigama sa naslovima poput Srećan rođendan, planeto Zemljo, Otkrivenje: poruka nade za novi milenijum, i Knjiga sastvaranja, Barbara Marks Hubard je predskazala „lično izumiranje" za ljude koji neće postati svesni njuejdž programa i koji neće upražnjavati svoju „sa-stvaralačku" moć. „Doći će do evolutivnog procesa selekcije zasnovanog na vašim kvalifikacijama i sa-stvaralačkoj moći... Kvantni skok je vreme selekcije onoga što evoluira iz onog što pogoršava osobine vrste. Vrsta poznata kao egocentrično čovečanstvo će izumreti. Vrsta poznata kao holicentrično čovečanstvo će evoluirati". „Proces selekcije će isključiti sve koji su isključivi". (Da li ste verovali da je evolucija slučajan proces? Razmislite ponovo.) „Oni koji ne evoluiraju, oni koji ne veruju u potencijal za preobražaj će „zauvek nestati sa ove obale evolucije - biće izumrle vrste poput dinosaurusa". „Oni koji prevazilaze sebe će prevladati, a oni koji to ne čine će propasti, pogoršati genetske osobine i umreti za ovo posebno planetarno iskustvo. Egocentrična bića ne mogu opstati u sinergičnom svetu". U vreme kvantnog skoka: „Opstaće svi oni ljudi koji su u stanju da sarađuju sa onima koji prevazilaze sebe. Svi oni elementi koji ostaju u stanju egocentričnosti, održavajući iluziju o razdvajanju, postaće izumrli. ...Samo će onaj spektar ljudske svesti obilato sposoban da se uskladi sa celinom i čuje unutrašnji glas Boga (sic) opstati. Upravo kako su izumrli kromanjonski i neandertalski ljudi, tako će i sebični ljudi". Ukazujući na nepoželjne ljude kao „elemente" („forme"), ona sledi primer nacista, komunista i drugih koji svoje protivnike verbalno raščoveče što je preludijum za njihovo uništavanje/.../
Dakle, oni već odavno maštaju o istrebljenju „nepodobnih“. A ko su, po Nju Ejdž prorocima, „podobni“? Čujmo opet Li Pena:
„Robert Miler kaže da će „svi oni koji se drže uverenja suprotnih" onima favorizovanim u „sledećoj fazi evolucije nestati". Protivnici UN i ostali „antievolucioni, zaslepljeni, sebični ljudi" će imati duše „privezane u posebnom delu svemira, jer su bili usporavajuće sile, istinska odstupanja u evoluciji i usponu čovečanstva"./.../
Svi proroci njuejdža kažu da je izumiranje reakcionara za naše dobro, početak našeg kosmičkog prevaspitavanja. Dejvid Spengler kaže da oni koji nisu usklađeni sa energijom Novog doba „prelaze u dimenziju, na mesto - ko može da kaže gde - gde će ponovo pronaći ravnotežu i sklad. Za njih nema mesta u novom svetu"; oni će biti poslati „tamo gde uzori iz prošlosti još uvek imaju prevlast" za njihovo „najviše dobro". U „prenošenjima bezgranične ljubavi i istine", duh je rekao Spengleru da će oni koji ne uspeju da naprave rez biti poslati „ko može reći u kom pravcu" u duhovni ekvivalent gimnazije za adolescente: „Oni će ostati u toj oblasti i stanju svesti koje pogoduje njihovoj adolescenciji; ali ja ću biti sa njima i u budućim danima otkriću im se kada budu dozvolili da se takvo otkrivenje dogodi". Barbara Marks Hubard kaže da će „svi koji izaberu da ne evoluiraju izumreti; njihove duše ponovo nastati u drugačijem planetarnom sistemu koji će poslužiti kao dečiji vrtić za prelazak sa egocentričnog na hodicentrično postojanje". Ona dodaje: „Oni koji nisu dovoljno obrazovani da se usklade sa projektom, da dožive proces Božijeg pročišćenja dokle je potrebno, sve dok ne nauče kako da iskustveno poznaju Boga ili nameru stvaranja". Marks Hubardova kaže da oni koji su „odbačeni selekcijom" nikad neće reinkarnirati na Zemlji; „duša može učiti drugde u svemiru. Kada bude spremna odabraće planetarni sistem na pravom stepenu za edukaciju koju ona zahteva."
Nik Banik, koji je govorio o „stanju liderske duše" na forumu o stanju sveta 1998, upozorio je da „oni ljudi koji ne žive po zakonima Božijim" uskoro (između 2000-te i 2010-te) „neće više učestvovati u našem svetu". Neposlušni ljudi će biti poslati na „drugačiji vibracioni nivo" - i „to nije stvar kazne", nego poboljšanja naše karme. Nije li lepo znati da svi ovi dobrotvorni duhovi-vodiči i ljubazni ljudi žele da se uvere da smo mi hrišćani pravilno prevaspitani?
Preživeli nakon „selekcije" biće samo oduševljene pristalice „celosnog sistema koji se razvija". Kako kaže Barbara Marks Hubard: „Samo oni koji su izabrali da koriste svoje moći u svom životnom veku biće vaskrsnuti i ponovno pripojeni sa netaknutim genetskim kodom i uspomenama. Njihova tela će biti ponovo materijalizovana. Ovo je univerzalni zakon: Samo dobri evoluiraju - „dobro" znači ono što je sposobno da se uskladi sa celosnim sistemom koji se razvija". Dejvid Spengler se slaže: „Ukoliko smo potpuno nemilosrdni u tom pogledu i stvari posmatramo u okviru pojmova darvinovske teorije o opstanku najsposobnijih, najsposobniji u njuejdžu su oni koji mogu... prebroditi ubrzane promene našeg vremena a da ne budu izbačeni iz svog centra duševne ravnoteže... Ovi ljudi su oni koji će opstati". Maks Hubardova kaže da će preživeli nakon „selekcije" biti nošeni evolutivnim tokom, voleti „prošireni izbor, različitost, fleksibilnost, dvosmislenost, neizvesnost, odgovornost i sposobnost da se odgovori", i biti u stanju da „sastvaraju, ujedinjuju, sadejstvuju i vole svakog kao ud svog tela". Naslednici novog carstva g-đe Hubard će proći sve današnje testove političke korektnosti, i biće visoko kvalifikovani da služe kao biskupi u Nju Ejdž hramovima.“
Ko su ovde pomenuti?
Alisa Bejli, osnivač Nju Ejdž pokreta, Tejar de Šarden, katolički teolog, jezuita, paleontolog, tvorac ideje o „Kosmičkom Hristu“ i evolucije kao „Božjem procesu“.
Barbara Maks Hubard, Nju Ejdž „proročica“, bila je savetnica Hilari Klinton.
Dejvid Spengler, Nju Ejdž ideolog, osnivač tzv. Findhorn instituta.
Robert Meler, višedecenijski delatnik Ujedinjenih nacija i jedan od tvoraca globalne reforme obrazovanja...
Metju Foks, bivši katolik (sad episkopalac), zagovornik Nju Ejdž duhovnosti...
Nil Donald Volš, kome se javljao „Bog“ i koji je objavio svoje razgovore s „Bogom“ Novog Doba...
Čitajući ove bezumnike, postaje nam jasno da se čovečanstvu crno piše. Uostalom, najuticajuniji satanista XX veka, Alister Krouli („Čini ono što hoćeš, i neka ti to bude jedini zakon“, govorio je dotični) svojevremeno je predvideo da će se „čovečanstvo kupati u moru krvi“ pre nego što nastupi „Novi eon“. To krvoproliće se, po svemu sudeći, sprema. A filmovi poput „2012.“ su tu da masovnu svest na neki način pripreme za strahobnu pogibiju ljudi pre „planetarne inicijacije“ u Kroulijevo „Doba Horusa.“
Umesto zaključka
Umesto zaključka
Dakle, Enerih & comp nam, štono reč „sublimirano“ poručuju:
1. Bliži se 2012, godina kraja našeg sveta i početka nečeg novog;
2. Većina stanovništva planete će izginuti, ali će se spasti „odabrani“;
3. Afrika će biti centar novog početka. [I zaista: globalna elita smatra da je Afrika, čije crno stanovništvo izumire ogromnom brzinom od posledica SIDE (slučajno?), ekološki najčistiji kontinent, koji može da im omogući „novi početak“]
2. Većina stanovništva planete će izginuti, ali će se spasti „odabrani“;
3. Afrika će biti centar novog početka. [I zaista: globalna elita smatra da je Afrika, čije crno stanovništvo izumire ogromnom brzinom od posledica SIDE (slučajno?), ekološki najčistiji kontinent, koji može da im omogući „novi početak“]
A šta bismo mi, pravoslavni Srbi, mogli da kažemo?
Prvo: „Al' ne reče Ture: „Ako Bog da“''.
Drugo: I na „Titaniku“ je, pre nego što je konačno ofarban, pisalo: „Ni Bog ga ne može potopiti“.
Treće: Globalna elita o tome ni ne misli.
Drugo: I na „Titaniku“ je, pre nego što je konačno ofarban, pisalo: „Ni Bog ga ne može potopiti“.
Treće: Globalna elita o tome ni ne misli.
A što se vas, čitaoci, tiče: mislite o tome i molite se Bogu da vas izbavi od iskušenja.
Vladimir Dimitrijević
Borba za veru
Borba za veru
Pročitajte još i:
Pogledajte i video na sajtu:
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
