Svetska ekonomska i finansijska kriza događaj je od prvorazrednog značaja u prvoj dekadi 21. veka. Vreme unipolarnosti, karakteristično za posthladnoratovsku epohu devedesetih godina prošlog veka, definitivno je okončano.

Sjedinjene Američke Države, u čijem je finansijskom središtu, nastala “sistemska kriza neoliberanog kapitalizma”, pod teretom ogromnog unutrašnjeg i spoljašnjeg duga, dugotrajnih ratova u Iraku i Avganistanu, koji su izazvali prenapregnutost američke ekonomije, uz prateće ekstremne šokove na socijalno - psihološkom i ekološkom planu, neumitno gube planetarnu moć.

Na međunarodnom planu, uporedo sa svetskom krizom, zakonomerno se otvaraju perspektive novog “višepolarnog sveta”, čiji institucionalni okviri  ( G 20 i BRIK) postaju nezaobilazan činilac u rešavanju nagomilanih opštesvetskih problema.

Rastuća moć Kine, Indije, Brazila i Rusije, nesumnjivo predstavljaju najveći izazov za Sjedinjene Države i Evropsku Uniju, odnosno ozbiljno ugrožavaju monopol “evroatlatske zajednice” u odlučivanju o svetskim poslovima. Prema relevantnim prognostičkim trendovima međunarodnih odnosa, već 2016 - 2017. godine, kineski bruto društveni proizvod biće veći od američkog, dok će zemlje BRIK-a, za desetak godina imati veći bruto društveni proizvod od država NATO alijanse. Opisujući karakter promena u svetskoj ekonomiji, politički analitičar Dragomir Anđelković, s pravom koristi izraz “geopolitička metamorfoza”, uz podsećanje “da ekonomsku moć oduvek prati i vojno politički uspon”, pre svega Rusije, ali i Kine.

Pod uticajem svetske ekonomske krize, sve više se dovodi u pitanje i budućnost Evropske Unije. Naime, prema procenama američke obaveštajne službe CIA, “evrozona je pred podelom, a integritetu Evropske Unije preti propast, jer bogatiji Zapad svim silama želi da se odvoji od krhkih istočnoevropskih ekonomija”. Kao krajnji rok za “razdruživanje unutar Unije”, američke specijalističke službe, ukazuju na 2020. godinu, do kada će ova ekonomska i politička zajednica, biti transformisana u tri regionalne unije: zapadni blok, Novu Evropu i Pravoslavnu Uniju.

Zapadni blok činile bi: Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska , Austrija, Italija, Španija, zemlje “Beneluksa” i Skandinavije. U sastav takozvane nove, a suštinski “katoličke Evrope”, ušle bi : Estonija, Letonija, Litvanija, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija i Hrvatska, dok bi Pravoslavnu Uniju, prema ovim strategijskim analitičkim projekcijama predvodila Rusija, uz Ukrajinu, Belorusiju, Gruziju, Moldaviju, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i pretežno muslimansku Albaniju.

Londonski list “Indipendent”, ističe da bi u slučaju realizacije ovog scenarija, “Evropska Unija izgubila sve geopolitičke dobitke, nastale raspadom Sovjetskog Saveza”, dok poznati nemački finansijski ekspert Vilhelm Hankel, ukazujući na “katastrofalnu zaduženost država mediteranskog basena i  Istočne Evrope”, ističe neminovnost “reforme u evro zoni”, kojoj treba da pripadaju samo snažne i dinamične ekonomije, poput Nemačke.

Diktatura globalnih razmera

Analizi međunarodnih odnosa, u novonastalim okolnostima, poželjno je pristupiti oprezno. Potreban je nov naučni multidisciplinarni pristup, uz uvažavanje okolnosti da su nastali novi akteri na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, odnosno da je i pored delimične teorijske i praktične  afirmacije, država izgubila monopol u donošenju strateških odluka. Nove aktere treba tražiti u transnacionalnim korporacijama i nevladinom sektoru, kao i širokom spektru organizacija, koje u odnosu na državne resurse ispoljavaju “meku moć” suptilno usmeravajući tokove zvanične politike.

Epoha globalizacije ispoljila je snažan unutrašnji dinamizam i protivrečnosti, od kojih nisu ostala imuna ni ekonomski najbogatija i politički najstabilija društva. Pojedini autori, sa mnogo osnova, govore o postojanju “dve Amerike, dve Kine ili dve Rusije”, ukazujući na činilac “diverzifikacije moći”, koji je prouzrokovao duboke podele unutar ekonomskih i političkih elita.

Ovakvim tendencijama, ambijent ekonomske i finansijske krize, predstavlja dodatni stimulans. Savetnik predsednika Francuske Fransoa Perol, govoreći u ime elitističkih krugova “objedinjenog Zapada”, kao izlaz predložio je formiranje “svetske ekonomske vlade”, što je podstaklo mnoge autore da iznesu tvrdnje o zakulisnom karakteru svetske krize, koja treba da bude povod za uspostavljanje “diktature globalnih razmera”.

O krizi se debatovalo i na alternativnim antiglobalističkim forumima, uz konstataciju da je reč o “sistemskom defektu svetske privrede, koji počiva na grozničavoj težnji kapitala da neprestano traži utočišta, gde će sa što manje troškova ostvarivati što veće profite”. Pojedini teoretičari ukazuju na dramatične klimatske promene koje ugrožavaju živote i egzistenciju miliona ljudi širom planete, odnosno na “ekološki fašizam transnacionalnih kompanija”, koje u ime profita po svaku cenu, ne prezaju od uništenja životne okoline. Tragedija koja se dogodila prilikom izlivanja nafte u Meksičkom zalivu, a koju je izazvala kompanija “Britiš Petroleum”, u kojoj američke korporacije imaju 40% deonica, pokazuje kuda vodi ovako izvrnuta logika, koja ne vodi računa o budućnosti zajedničke planete.

Globalizacija pokazuje svoju najmračniju stranu i u regionu Bliskog Istoka. Posle tragičnih američkih vojnih intervencija u Avganistanu i Iraku, pokazatelji su poražavajući. “Rat za naftu”, doneo je ogromne patnje lokalnom stanovištvu, veliki broj poginulih, nestabilnost i podelu država, porast sektaškog nasilja i potpuno uništenje tradicionalne socijalne strukture. Prema podacima Ujedinjenih Nacija, na Avganistan otpada 93% svetske proizvodnje opijata ,uz zaprepašćujući podatak, da je posle NATO okupacije, u ovoj državi “proizvodnja heroina povećana za ukupno 44 puta, u odnosu na period pre okupacije”.

Pojedini svetski državnici, ukazuju na sve izvesniju opasnost od nuklearnog rata. Predsednik Kube Fidel Kastro upozorio je čovečanstvo o pripremama Amerike za upotrebu nuklearnog oružija, protiv Irana, koji ne odustaje od izgradnje nuklearnih centrala u mirnodopske svrhe. Istovremeno, kubanski predsednik podsetio je na to, da centri odlučivanja u SAD, deluju van legalnih političkih tokova, u okviru organizacija svetske zakulise, koje poput Biledrberg grupe kontrolišu američke predsednike i sistem “političke duopolije”, u administraciji i kongresu.

Hipokrizija elita

Kriza je potvrdila dubinu idejne i filosofske konfuzije. Svet se u nedostatku jasnih odgovora na izazove današnjice, ponovo zainteresovao za Marksova dela kritike kapitalizma 19. veka, a njegovu «ateističku religiju», počeli su sa uvažavanjem da razmatraju, čak i najuticajnijim crkvenim krugovima. Izgovoreno je mnogo reči o pohlepi i socijalnom otuđenju, ali se u društvenoj stvarnosti ništa nije izmenilo. Moralna “hipokrizija elita” uočena je kao najveći problem čovečanstva.

«Svet je u godinama krize bio zahvaćen epidemijom neraspoloženja, a mi smo nacija rasplamsalih gnevova», zapisala je popularna analitičarka duhovnih kretanja, iz Čikaga Kerolin Mejs, uz podsećanje da se «nalazimo u stanju krajnjeg haosa i srdžbe bez ijednog isto takvog suprotnog osećanja nade i optimizma», o čemu najrečitije govori  neverovatan pad popularnosti prvog crnačkog predsednika Amerike Baraka Huseina Obame, čiji je izbor produbio socijalne i rasne podele u ovoj državi.

„Neophodni su nov sistem i novi ljudi koji nisu umešani u prevare”, kaže jedan  44-godišnji Grk, koji pod uticajem krize u ovoj zemlji, ističe da ga  „više od finansijskih nedaća pritiska osećaj poniženosti i izdaja političkih elita”. Uvodničar lista „Katimerini” uočava da „Grčka prolazi kroz revoluciju, koja uzrokuje široka pomeranja i reagovanja javnosti”, od masovnih štrajkova i demonstracija, do pojave anarhističkih i terorističkih pokreta, koji su u stanju da u okviru jedne nacije, stvore osećaj opšte pravne, imovinske i socijalne nesigurnosti. Svet je, kako je napisao jedan osmatrač društvenih procesa, danas postao više apsurdan nego siguran.

Ipak, alternativa “Vašingtonskom konsenzusu” postoji i poprima planetarne razmere. Uporedo sa “konturama višepolarnog sveta” nastaju nove ideološke koncepcije, saglasno lokalnim tradicijama i istorijskim nasleđema.

Pojava "nove levice i desnice" u Evropi, koncepcija “suverene demokratije” u Rusiji, “levih nacionalizama” širom Latinske Amerike, predstavljaju autentične odgovore na svetsku sistemsku krizu i nose u sebi snažan emancipatorski i humanistički potencijal. Istovremeno, predstavljaju i dokaz da je strogo ekonomistički pristup društvenim procesima, doživeo potpuni debakl.

Milorad Vukašinović

Vidovdan

Pročitajte još i:

Izazovi globalnog parazitizma

Novo putovanje u srce finansijske tame