Već od septembra Izrael i SAD bi se na Bliskom Istoku i u arapskom svetu mogli naći u potpunoj izolaciji
Patrik Dž. Bjukenen
Godine 1918. SAD su se dokazale kao odlučujuće pri vojnom porazu Kajzerove Nemačke pojavljujući se od tada kao prva sila na planeti. Drugi svetski rat, koji se završio 1945, proizveo je dve istinski pobedničke nacije - Sovjetski Savez Josifa Staljina i Ameriku Harija Trumana.
Iz hladnog rata - koji je trajao od Trumana preko dezintegracije sovjetske imperije i raspada Sovjetskog Saveza, pred kraj mandata Ronalda Regana - izašao je usamljeni pobednik - poslednja supersila SAD.
Ko je izašao kao pobednik iz ere posle Hladnog rata, 1991-2011?
Neosporno, to je Kina, čiji je godišnji rast od 10-12 odsto obezbedio da prestigne Italiju, Francusku, Britaniju, Nemačku i Japan, i da postane druga najveća svetska ekonomija i usamljeni rival Amerike za mesto prve industrijske sile. Ako koristimo metričku jedinicu zvanu "paritet kupovne moći", Kina će preteći Ameriku 2016. godine. Međunarodni monetarni fond kaže da je američka era gotova.
Takođe, izgleda da su SAD u strateškom povlačenju, i to najviše u regionu koji je bio fokus "globalne demokratske revolucije" Džordža Buša Mlađeg. Nema nacije na kojoj se više pokazuje relativni gubitak američke moći i uticaja nego što je Izrael, čija je izolacija danas bez presedana.
Deceniju ranije, Turska, 50-godišnji saveznik NATO, bila je tihi prijatelj i partner Izraela. Danas Palestinci u Gazi vide Turke kao najčvršće među svojim prijateljima na Bliskom istoku.
Egipat više nije saveznik
Predsednik Egipta Hosni Mubarak skrupulozno se pridržavao mirovnog sporazuma svog prethodnika sa Izraelom održavajući zapadnjački kraj izraelske blokade Gaze. Pošto je pao, privremeni egipatski režim je iznudio jedinstvo vlade Fataha i Hamasa, krenuo da uspostavlja diplomatske odnose sa Teheranom, prvi put od pada šaha i počeo da podiže blokadu Gaze. Septembarski izbori u Egiptu gotovo sigurno će doneti parlamentarnu većinu Muslimanskom bratstvu, možda čak kontrolni paket vlasti.
Dok Bratstvo ostavlja utisak da će biti najjača partija u Egiptu, uzdržava se od otvorenog traženja mesta predsednika ili apsolutne vlasti u parlamentu. Izgleda kao da će se igrati igra čekanja. Posle njih - mi.
Izgleda da je odustao od pomoći Amerikanaca Mahmud Abas, palestinski lider koji je očekivao od predsednika Obame da zaustavi novo izraelsko naseljavanja Zapadne obale i istočnog Jerusalima, kao i da predsedava mirovnim pregovorima. Iako korisnik stotina miliona američke pomoći, on je ušao u koaliciju sa starim neprijateljem Hamasom da zajednički zahtevaju priznavanje nezavisne Palestine glasanjem Generalne skupštine UN u septembru.
Verovatno je da će velika većina zemalja, uključujući i mnoge američke saveznike, glasati da se prizna Palestina i da joj se da mesto u Generalnoj skupštini UN, gde mogu da, uz pretnju sankcijama, zahtevaju od Izaela da okonča okupaciju i napusti svoje nacionalne teritorije.
Rezolucija Generalne skupštine UN će kao granice Palestine priznati one koje su postojale između 1948. i 1967. godine. Ali danas izvan tih granica živi oko pola miliona Izraelskih Jevreja.
Dok su SAD mogle da stave veto na skorašnju rezoluciju Saveta bezbednosti UN osuđujući premijera Benjamina Netanjahua za nastavak naseljavanja, naša zemlja nema pravo veta u Generalnoj skupštini. Ako se Obama suprotstavi rezoluciji UN, Izrael i mi ćemo ostati praktično sami.
Ovo nije jedina kriza sa kojom se Izrael suočava. Na izraelskom severu je Hezbolah, koji je postao dominantna sila u Libanu. Na jugu je Gaza, gde dominira Hamas, koji nikada nije želeo postojanje Izraela. Izrael je vodio ratove i sa jednima i sa drugima.
Na istoku je Zapadna obala, gde je palestinska uprava izgleda odustala od mirovnih pregovora pod pokroviteljstvom SAD. Iznad se prostire Jordan, čiji kralj Abdulah vlada milionima Palestinaca, koji su pod pritiskom da zauzmu čvršći stav protiv Izraela a i ne vole Netanjahua.
Treća intifada
Najzloslutniji nagoveštaj od svih dogodio se u nedelju, na obeležavanju 63. godišnjice nezavisnosti Izraela i okupacije (nakba - katastrofa; prim. prev.) Palestine, kada je 700.000 Palestinaca izbeglo ili bilo proterano. Palestinski demonstranti tada su prišli granici koja razdvaja Liban i Izrael i popeli na ogradu prema Golanskoj visoravni, koju su okupirali Izraelci, želeći da uđu na palestinsku zemlju. Izraelski vojnici otvorili su vatru i ubili 15- 20 demonstranata, dok ih je na desetine ranjeno.
Iako Bela kuća podržava Tel Aviv, ono što je Izrael uradio ovim protestantima širom Evrope izgleda isto kao ono što su kralj Bahreina i predsednik Jemena uradili svojim demonstrantima. S obzirom na koordinaciju palestinske akcije, možda ćemo biti na ivici ili još jedne Fejsbuk revolucije ili treće intifade (ustanka), koju će podići Palestinci iz Izraela, sa okupiranih teritorija, uz stotine hiljada potomaka palestinskih prognanika koji još uvek žive u Libanu, Siriji, Jordanu i Egiptu.
Takav ustanak skrenuo bi pažnju arapskih naroda sa neuspeha sopstvenih režima i izolovao bi Izrael kao i njegovog istinskog upravitelja i jedinog saveznika - SAD, kao da ni jednih ni drugih nikad nije ni bilo u arapskom svetu.
Chronicles magazine
Prevod Ana Veličković
8. jun 2011.
Pročitajte još i:
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
