Čitava priča o navodnoj „krizi evra” predstavlja lakomisleno tračarenje medija, novinara i političara

Helmut Šmit (foto: dpa/süddeutsche.de)

Čerčil je 1946. imao dva motiva kada je u svom velikom govoru u Cirihu pozvao Francuze da se dogovore sa Nemcima i da sa njima zajedno osnuju ujedinjene države Evrope: naime, najpre zajedničku odbranu od Sovjetskog Saveza koji je predstavljao opasnost, ali i integrisanje Nemačke u veći zapadni savez. Čerčil je, dakle, predvideo ponovno jačanje Nemačke na duže staze.

Kada su 1950, četiri godine nakon Čerčilovog govora, Robert Šuman i Žan Mone izašli sa Šumanovim planom za spajanje zapadnoevropske teške industrije, imali su za to isti motiv, odnosno integrisanje Nemačke. Šarl de Gol, koji je deset godina kasnije pružio ruku pomirenja Konradu Adenaueru, učinio je to iz istog razloga.

Sve se to dogodilo iz realnog predviđanja budućeg razvoja nemačke snage, koji je smatran mogućim i zastrašujućim. Nije idealizam Viktora Igoa, koji je 1849. pozvao na ponovno ujedinjenje Evrope, niti je bilo koji idealizam 1950/52. stajao na početku evropske integracije koja je tada bila ograničena na Zapadnu Evropu. Tada vodeći državnici u Evropi i Americi (navešću Džordža Maršala, Ajzenhauera, Kenedija, ali pre svih Čerčila, Žana Monea, Adenauera i De Gola ili De Gasperija i Henrija Spaka) nisu razlog za svoje postupanje nalazili u evropskom idealizmu već u spoznaji dosadašnje evropske istorije.

Razlog za njihovo postupanje ležao je u realnom uvidu u neophodnost da se izbegne nastavak borbe između periferije i nemačkog centra. Ko nije razumeo taj prvobitni motiv evropske integracije, koji još uvek predstavlja njen noseći element, taj ne poseduje nezaobilazni preduslov za rešenje trenutne izuzetno teške krize Evrope.

Što je više Savezna Republika Nemačka šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina dobijala na ekonomskoj, vojnoj i političkoj snazi, to je više u očima zapadnoevropskih državnika evropska integracija postajala obezbeđenje od ponovo zamislive političke zavedenosti Nemaca. Početni otpor na primer Margaret Tačer ili Miterana ili Andreotija 1989/90. protiv ujedinjenja dveju nemačkih država bio je posledica zabrinutosti zbog postojanja ponovo jake Nemačke u središtu ovog malog evropskog kontinenta.

Dozvolite mi u ovom trenutku jednu malu ličnu digresiju: slušao sam Žana Monea kada je učestvovao u Moneovom Komitetu „Pour les États-Unis d’Europe”. To je bilo 1955. Za mene je Žan Mone ostao jedan od najdalekovidijih Francuza koje sam u svom životu upoznao – i to, kada se radi o integraciji, upravo zbog njegovog koncepta postepene integracije Evrope.

Stoga sam ja zbog uvida u strateški interes nemačke nacije, a ne iz idealizma, postao i ostao pristalica evropske integracije i integrisanja Nemačke. (To me je tada dovelo u kontroverznu situaciju sa predsednikom stranke koga veoma poštujem i koja je za Kurta Šumahera bila beznačajna, ali za mene, tridesetogodišnjeg povratnika iz rata, veoma ozbiljna.) To me je pedesetih godina dovelo do prihvatanja planova tadašnjeg poljskog ministra spoljnih poslova Rapackog. Onda sam početkom šezdesetih godina napisao knjigu protiv zvanične zapadne strategije nuklearno-strateške osvete, kojom je u to vreme moćnom Sovjetskom Savezu pretio NATO, čija smo mi bili članica kao i danas.

De Gol i Pompidu nastavili su šezdesetih i ranih sedamdesetih godina evropsku integraciju kako bi integrisali Nemačku, ali svoju sopstvenu državu nisu želeli da integrišu i za dobra i za loša vremena. Nakon toga dobro razumevanje sa Žiskarom d’ Estenom dovelo je do perioda francusko-nemačke saradnje i nastavka evropske integracije, do perioda koji su nakon proleća 1990. uspešno nastavili Miteran i Kol. Istovremeno je od 1950/52. do 1991. evropska zajednica narasla postepeno sa šest na dvanaest država članica.

Zahvaljujući sveobuhvatnim pripremama koje je obavio Žak Delor (tadašnji predsednik Evropske komisije), Miteran i Kol su 1991. u Mastrihtu kreirali zajedničku valutu evro, koja je onda 2001, deset godina kasnije, postala opipljiva. Razlog za to bila je francuska zabrinutost zbog prevelike moći Nemačke – tačnije zbog prevelike moći nemačke marke.

U međuvremenu je evro postala druga po značaju valuta u svetskoj privredi. Ta evropska valuta do sada je na unutrašnjem tržištu i u spoljašnjim odnosima bila stabilnija od američkog dolara i stabilnija nego što je nemačka marka bila u poslednjih deset godina svog postojanja. Čitava priča o navodnoj „krizi evra” predstavlja lakomisleno tračarenje medija, novinara i političara.

Iz govora Helmuta Šmita na kongresu SPD u Berlinu 4. decembra 2011.

Politika

17. januar 2012.

Pročitajte još i:

Sjedinjene Evropske Države rešenje za krizu?

Spoljni link:

Helmut Schmidt 2011 SPD-Parteitag in Berlin