Džozef Štiglic, američki ekonomista i nobelovac, upozorava svetsku javnost na opasnost od novog recesionog ciklusa u razvijenom zemljama ukoliko one budu istrajavale na radikalnom smanjivanju javne potrošnje. Štiglic smatra da je potrebno raditi suprotno, odnosno da bi države, neobazirući se na deficite budžeta, morale pokrenuti ciklus investiranja. Umesto kresanja budžeta, Štiglic preporučuje paket stimulativnih mera, rast javne potrošnje i investiranje, pre svega u infrastrukturu i energetiku.
Džozef Štiglic (foto: i-Italy)
Štiglic nije jedini koji izriče ovakva upozorenja i ta škola mišljenja počiva na kejnzijanskoj teoriji i iskustvu. (1) Ekonomisti ove orijentacije smatraju da će smanjivanje budžetske potrošnje dovesti do nove recesione spirale – dodatno smanjenje tražnja će prouzrokovati novi pad ekonomske aktivnosti i izazvati novi rast nezaposlenosti.
U periodima recesije svi postaju mnogo oprezniji i troše sve manje, uključujući i građane koji su zaposleni i imaju siguran posao. Ovaj fenomen je ekonomiji poznat kao paradoks štedljivosti (pardox of thrift) i na njemu upravo i počiva Kejnzova konstrukcija izlaska iz krize. Kako i građani i privatni sektor u krizi malo troše, dodatna tražnja i podsticaj moraju doći samo iz sektora države i jedino se tako može pokrenuti novi investicioni ciklus i podstaći rast zaposlenosti.
Politika koja je fokusirana isključivo na smanjivanje javne potrošnje, koja zanemaruje privredni rast i prihodnu stranu budžeta, ne može bitno popraviti stanje javnog duga. Period recesije već dovodi do pada budžetskih primanja jer su prihodi od poreza sve niži. Snižavanjem javne potrošnje se dodatno smanjuje broj onih (kompanija i zaposlenih) koji doprinose budžetu. Kao posledica smanjenja tražnje i pada zaposlenosti, bruto domaći proizvod će stagnirati ili padati. Uprkos smanjivanju javnog duga, stepen zaduženosti koji se meri u odnosu na BDP neće biti značajno smanjen.
Sasvim oprečni pogledi na rast javne potrošnje stižu od neoliberala koji smatraju da se ekonomija može oporaviti i bez intervencije države. Po njima, pad privredne aktivnosti i rast nezaposlenosti nisu ništa drugo nego čin „kreativne destrukcije“ i neophodna faza pročišćavanja ekonomskog sistema. U tom procesu cene i plate padaju a sa njima i troškovi preduzeća čija se konkurentnost popravlja. Tako osvežena i konkurentna privreda potom ulazi u novi ciklus rasta oslobođena neproduktivnog balasta. Ovaj proces je spor i krajnje neizvestan, a iskustva pokazuju da je to put kojim se pre stiže do socijalnog haosa nego do zdravog oporavka.
Teorija i dosadašnja iskustva su na strani kejnzijanaca, ali je njihov model danas veoma teško primeniti. Kejnzijanska misao potcenjuje aktuelnu raspodelu moći koja stvara potpuno novi ambijent u kome se današnja kriza dešava, i to je najveća slabost predloga. Pravi kontrolori budžetskog trošenja više nisu države, danas su to rejting agencije i banke. One, a ne parlamenti i vlade određuju okvir budžetskog trošenja.
Uz pretpostavku da država i napravi radikalan otklon od proklamovane politike i krene u ciklus investiranja kroz rast javne potrošnje, postavlja se pitanje – ko će finansirati deficit budžeta? Za novi ciklus je potreban novac. Finansijski sektor ga ili neće dati, ili će ga dati po neodrživo visokoj ceni koja će obesmisliti svaku kalkulaciju isplativosti investicija. Države koje bi se odvažile na sprovođenje takve politike našle bi se na meti rejting agencija koje bi ih sve niže rangirale i time im povećavale troškove zaduživanja.
Izlaz bi se (teorijski) mogao tražiti kroz direktno finansiranje deficita budžeta od strane centralne banke čime bi se zaobišao bankarski sektor, ali i tada bi bilo velikih problema. U kontekstu vladajuće doktrine poslednjih decenija, to bi značilo drastično kršenje pravila koja su već postala tabu. Ne treba potceniti ni opasnost da i sama država zloupotrebi emisioni mehanizam centralne banke i tako umesto privrednog rasta proizvede inflaciju.
Funkcionisanje kejnzijanskog modela ostvarivo je samo uz promenu baznih premisa na kojima počivaju moderne Zapadne ekonomije i njihovi finansijski sistemi. To je mnogo kompleksniji zahvat od promene budžetske politike. Najteži, ali i najvažniji deo tih promena bila bi reintegracija finansijskog sistema u privredni sistem i podređivanje finansijskog sektora interesima privrede. To narušava moć i specijalni položaj koji su finansijske kuće prigrabile u poslednjim decenijama prošlog veka i iz koga fantastično profitiraju. Ako bi ova reintegracija bila moguća, tada bi izlazak iz krize kroz rast budžetske potrošnje bio daleko lakši.
Konačno, svetska ekonomska kriza nije ni nastala zbog deficita budžeta, već zbog neodgovornosti finansijskog sektora koji je izmakao svakoj kontroli. Uspostavljanje (ili povraćaj) kontrole nad njim mora stoga biti prvi korak u sistemskom rešavanju ove kolosalne ekonomske krize. Kejnzijanci, čini se, ovu činjenicu kao da ne vide, ili ne žele da vide. Oni nude rešenje koje koncepcijski ima smisla, ali se ne može sprovesti.
Nebojša Katić
23. januar 2012.
(1) O politici Dž.M. Kejnza sam pisao u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/
Pročitajte još i:
Da li nam je zaista potreban najmanje novi svetski rat?
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
