„Evropske države trebalo bi voditi u pravcu naddržave tako da narod ne zna šta se dešava. Ovo se može postići kroz sukcesivne korake, pri čemu bi svaki bio prikriven kao ekonomski cilj, ali što bi na kraju nepovratno dovelo do federacije.“

Žan Mone (jedan od tvoraca EU)

U zemlji koja ima samo 4,2 miliona stanovnika 12. juna 2008. rešiće se sudbina gotovo pet stotina miliona ljudi. Stanovnici Republike Irske biće jedini „građani“ Evropske Unije koji će imati prilike da se izjasne o onome što bi moglo postati osnovni zakonski akt Starog kontinenta. Sve ostale države članice jednostavno su ignorisale volju sopstvenog naroda i prepustile da pečat na ratifikaciju stave njihovi parlamenti. Neophodno je, međutim, da svih dvadeset sedam članica završi ratifikaciju pre nego što „sporazum“ postane pravno obavezujući.

Dakle, ukoliko Irci budu glasali protiv, onda sporazum neće stupiti na snagu bar neko vreme. Međutim, ukoliko pokleknu pred silnom propagandom u korist sporazuma i glasaju da bude prihvaćen, onda će sudbina nacionalnih država biti zapečaćena, a one nepovratno otići u propast. Više neće biti ozbiljnijih prepreka federalizaciji. Sjedinjene Evropske Države koje se (među federalistima) već dugo očekuju postaće stvarnost.

Mnogi ljudi s obe strane Atlantika, ako ne i većina, već decenijama naivno veruju da je EEZ/EU zona slobodne trgovine. To uopšte nije slučaj, što navedeni citat gospodina Monea jasno ilustruje. Kakve su, dakle, posledice pozitivnog ishoda glasanja u Irskoj?

Evropska Unija osmišljena je na lažima i prevarama, što je učinjeno na najvišim nivoima vlasti. Ovo obmanjivanje naroda traje od njenog nastanka, a na trenutak je prekinuto u četvrtak, 13. decembra 2007. u Lisabonu, glavnom gradu Portugala, gde su „velikodostojnici“ zemalja članica ovog „trgovinskog bloka“ potpisali Sporazum o reformi EU.

Takozvani sporazum zamenjuje Ustav EU koji su 2005. odbacile Francuska i Holandija. Nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši francuski predsednik Žiskar d’Esten pripadaju mnoštvu evropskih funkcionera koji su potvrdili da je „sporazum“ zapravo Ustav EU pod drugim imenom. Jedine razlike su u tome što su u novom dokumentu izostavljeni članovi koji se odnose na zastavu, himnu i moto Evropske Unije. Ipak, samo dva dana pre „istorijskog događaja“ u Lisabonu, šesnaest država članica otvorilo je karte i zatražilo da se vrate ova tri člana, pretvorivši time „sporazum“ u prethodni Ustav. Oni takođe žele da nametnu „zajedničku monetu“ svim ostalim državama članicama koje su zadržale domaću i predlažu da se praznuje „Dan Evrope“.

Lider britanske Partije nezavisnosti Najdžel Faradž izjavio je: „Cela prevara konačno je izašla na videlo. Bedni pokušaji zataškavanja činjenice da je to zapravo ustav sada su razotkriveni. Vraćaju se zastava, himna i moto. To znači da je 96% od prvobitnog ustava sada taj isti ustav u celini. Dosta više s tim ‘Sporazumom o reformi’. Ovo je odbačeni Ustav EU koji se vratio na sva zvona.“

Danski premijer Anders Fog Rasmusen odlučno se usprotivio bilo kakvom referendumu o sporazumu, prepuštajući njegovu ratifikaciju danskim poslanicima. Novinarima je izjavio kako je „sporazum“ „dobar za Dansku.“ Danska je još 2005. godine planirala da održi referendum o Ustavu, ali posle negativnog izjašnjavanja u Francuskoj i Holandiji, odustalo se od referenduma. Dansko ministarstvo pravde zaključilo je da „sporazum“ nije pretnja suverenitetu Danske. Navodi se da je gospodin Rasmusen rekao: „Kada se odričete suvereniteta potrebno je održati referendum, ali kada se ne odričete suvereniteta, parlament će ratifikovati tekst.“ Potvrdio je i da će biti održan još jedan referendum o „zajedničkoj moneti“ (evro) i o opozivu odluka iz Mastrihta po pitanju odbrane, pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Nema, dakle, pretnje suverenitetu? Hajde da razmotrimo posledice. Ukoliko suverena nacionalna država više ne kontroliše sopstvenu privredu, odbranu, pravosuđe i unutrašnje poslove, da li se ona zaista više i može nazivati suverenom nacionalnom državom? Odgovor je sasvim jednostavan – NE.

Politička i ekonomska elita Evrope radi na ovom polju još od završetka Drugog svetskog rata. U svim državama članicama ličnosti se možda razlikuju, ali retorika je uvek ista: „Nema gubitka suvereniteta, dobro je za narod, dobro je za privredu i tako dalje.“

Hajde da pogledamo o čemu se radi u tom „sporazumu“. Po čemu se taj dokument i prvobitni ustav zaista razlikuju? Nemački advokat Klaus Heger, istraživač i pravni savetnik Nezavisne demokratske grupe u evropskom parlamentu je po pitanju oba dokumenta doneo sledeće zaključke:

Prema njegovoj analizi Ustav je dao Evropskoj Uniji 105 novih „nadležnosti“. Isto važi i za „sporazum“. Izbačeni su simboli EU (zastava, moto i himna), a ubačene su klimatske promene. Ostale 104 oblasti su iste.

Donošenje odluka za koje je potrebna kvalifikovana većina zamenjuje „jednoglasnost“ u nove 62 oblasti Sporazuma o reformi. Jedan više nego što je u Ustavu. Izbačena su „prava intelektualne svojine“, a ubačene su energija i klimatske promene. Ostalih šezdeset je isto.

Njegov zaključak – ustav EU pod drugim imenom.

Šesti i poslednji „sporazum“ predstavlja opelo za suverenitet zemalja članica EU. Nemojte se zavaravati po ovom pitanju, a ma koliko da „izabrane“ vođe tvrde suprotno, to je to. Ovo je vrhunac posle mnogo godina spletkarenja, obmanjivanja i kovanja zavera protiv naroda Evrope. U čemu je onda štos? – upitaće se mnogi. Nastavite da čitate i saznaćete.

Ovaj „sporazum“ je do sada najbrže napisan i najtajniji dokument EU. Protivljenje činjenici da je EU od nastanka policijska država i priznanje da je tako sve su češći, a oni (zaverenici) znaju da je brzina od presudne važnosti. Toni Bler je pristao na to u junu 2007. kada je Britaniji zadao „poslednji udarac nožem u leđa.“ Ministri inostranih poslova prihvatili su sve uslove septembra 2007, a 13. decembra, tri meseca kasnije, predstavnici svih zemalja članica potpisali su ovaj dokument, a sada preostaje samo ratifikacija, što će i biti učinjeno.

Dakle, ukoliko ishod glasanja u Irskoj bude pozitivan, a sve ostale države članice urade kao što je nagovešteno, tj, ako ratifikuju ovo izdajstvo i sramotu, kako će to uticati na naše živote?

Naši nacionalni parlamenti postaće izlišni jer će sva preostala moć biti preneta na Brisel. To će i formalno označiti kraj istorijskih država Evrope koje su članice EU. Nacionalne ambasade širom sveta biće pod patronatom birokratije EU. Stari okruzi i provincije će se stopiti i utopiti u „administrativne regije EU“. (Nedavno spajanje danskih opština je probni balon, kao i parlamenti Škotske i Velsa koji su preneli svoja ovlašćenja, čemu će se ubrzo pridružiti „iskorenjivanje“ Engleske i uspostavljanje sličnih regionalnih skupština).

Evropska Unija će preuzeti policiju, vojsku, nuklearno naoružanje, novčane rezerve i naftu u Severnom moru, kako je predviđeno u sporazumu. Pripadnici vojske i policije moraće da se zakunu na vernost EU, a ukoliko to odbiju, dobiće otkaz. EU će imati punu kontrolu nad vojnim pitanjima, opremom i objektima.

Biće dozvoljene samo panevropske partije. Independističke partije biće stavljene van zakona, kao što je to učinjeno u presudi Evropskog suda pravde (predmet 274/99), prema kojoj je protivzakonito kritikovati EU. (Čak i pre glasanja u Irskoj, vesti iz Brisela nagoveštavaju da se već pripremaju planovi kako bi se eliminisale „evroskeptične grupe u Parlamentu EU).“ EU će imati pravo da ukine nacionalne parlamente i skupštine.

Mnogi ljudi ostaće bez posla kada evropsko pravilo o „prekvalifikaciji“ o sopstvenom trošku postane univerzalno (uključujući i plaćanje za potvrdu o navedenoj prekvalifikaciji). Stotine hiljada malih firmi moraće da se zatvore zbog primene bezbroj u praksi neostvarljivih propisa EU.

Oko 107.000 zakona EU će od mnogih ljudi načiniti prestupnike, jer je nemoguće držati se ovolikog broja zakona. Bićemo izloženi čestim kaznama i hapšenjima, što će biti posledica neminovnog nepoznavanja propisa. Uzmite sledeće primere: od januara 2006. protivzakonito je popravljati sopstvene vodovodne instalacije, struju, pa čak i sopstveno vozilo. Ukoliko kupite čamac duži od dva metra, a koji je napravljen pre 1999, moraćete da platite 4.000 evra ili ćete otići na šest meseci u zatvor. Kada policijska država EU bude još više pokazala zube, svako od nas će živeti u strahu od hapšenja ili da će biti krivično gonjen zbog mnoštva prekršaja, uključujući i one sitnije.

Naravno, velikim korporacijama će biti još bolje dok zapošljavaju ogroman broj doseljenika iz EU i izvan nje. Isplaćivaće minimalne zarade na račun domaćeg stanovništva i tako oboriti plate. Povrh toga, ove korporacije praktično će imati monopol nad zapošljavanjem (zajedno sa državom) i moći će da diktiraju uslove zapošljavanja bez straha da će im se neko usprotiviti.

Državni poslovi i neizbežna korupcija koja će pratiti ovaj monopol stvoriće nove granice među klasama, što će omogućiti da bogataši i njihovi sateliti postanu još bogatiji, dok će većina zapasti u siromaštvo. Povećaće se porezi kako bi se finansirao ogroman porast birokratije.

Neće biti povoljnog rešavanja žalbi kroz lokalne „demokratske“ kanale jer neće biti nikakve lokalne demokratije niti bilo kakve druge. „Administrativne regionalne vlade“ se neće birati (videti plan regionalizacije EU na sajtu EU). Naš jedini glas će ići u nemoćni Evropski parlament. Nama će vladati neizabrani komesari EU, koji neće biti „odgovorni pred narodom“ ni na jednom nivou.

Ukoliko budemo demonstrirali ili protestovali mogu nas uhapsiti i preseliti u neki drugi region EU. Evropski nalog za hapšenje i razni drugi propisi uvedeni širom EU posle 11. septembra daće vlastima apsolutnu moć nad nama. Ubistva nevinih ljudi Filipa Prauta i Žana de Menezesa biće potpuno legalna prema zakonu EU. Zastrašivanje i sve jača antimuslimanska osećanja širom EU počinju da podsećaju na odnos prema Jevrejima u predratnoj Nemačkoj. Federalna evropska država postaće veoma neprijatno mesto za život.

Posle federalizacije, otprilike petnaest godina od danas, Evropa bi se mogla srušiti pod teretom sopstvene birokratije i korupcije. Proizvodnje će biti toliko malo da nikakvi porezi neće moći da održavaju ogromnu, nesposobnu, korumpiranu i rastrošnu mašineriju vlasti. Mnogi će biti gurnuti u siromaštvo i na ivicu gladi. Potpuni nedostatak sistema kontrole vlasti otvoriće vrata svakojakim vrstama potencijalne diktature.

             Žan Mone i Robert Šuman:

 Ko zaista stoji iza projekta ujedinjene Evrope?

Ma koliko da EU izgleda čudovišno, ona je tek „odskočna daska“ prema „svetskoj vladi.“ Pre nego što ovaj članak odbacite kao „sejanje straha“ ili „teoriju zavere“, obavestite se koliko vodećih političara vaše zemlje pripada tajnim organizacijama kao što su Bilderberg, Trilateralna komisija, Rimski klub ili Kraljevski institut za međunarodne poslove.

Sve navedene organizacije potpuno su posvećene jednoj svetskoj vladi, a federalnu Evropu vide kao neophodan evolutivni korak usmeren ka tom cilju. Članstvo ovih organizacija je kao lista najmoćnijih igrača na svetu. Danski čitaoci, na primer, biće veoma iznenađeni kada otkriju koji pripadnici njihove političke i finansijske elite odlaze na sastanke Bilderberga, koji vodi po broju mahinacija kako bi se podstakla federalizacija Evrope. Da biste saznali koji su od vaših izabranih predstavnika članovi neke od navedenih grupa, jednostavno unesite ime te organizacije na bilo kom priznatom pretraživaču interneta. Onda se zavalite i spremite se za šok.

Živimo u vremenu u kome ljudi kao da su se odrekli svake odgovornosti za sopstvene živote u korist vlasti. Ovo se dešava od završetka Drugog svetskog rata, ali se znatno ubrzalo od osamdesetih godina dvadesetog veka. Ova „društvena neodgovornost“ nas je dovela do 13. decembra 2007. u Lisabonu, gde su se naše tzv. vođe potpisom odrekle vekovnih prava i sloboda u ime „velikog plana.“ Ukoliko budemo sedeli ne čineći ništa, ostatak života će nam se pretvoriti u košmar koji smo sami stvorili, jer u konačnoj analizi, mi smo oni koji će predati sopstvena prava i slobode u ruke „vukova“.

Buduća dobrobit celog kontinenta je u rukama irskog naroda. Potrebna im je naša podrška. Moraju znati da nisu sami. Vreme je da počnemo da pišemo svojim „izabranim“ predstavnicima, da pronađemo vremena da proučimo šta ta EU zapravo jeste. Vreme je da isključimo televizor i uzmemo neku knjigu o EU ili da pogledamo mnoge internet sajtove o ovoj „naddržavi u nastanku“. Učinite nešto. Razgovarajte s prijateljima, susedima ili porodicom. Uradite bar nešto pre nego što bude prekasno, a vreme je skoro isteklo.

Filip Džons

Nova srpska politička misao

Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izazvalo je oštra sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Najžešća sporenja prouzrokovao je član 135 i pitanje da li se ovim sporazumom posredno priznaje nezavisnost Kosova. U javnosti se začuđujuće malo govori o ostalim odredbama ovog sporazuma, a nakon bombastične najave dolaska italijanskog „Fijata“ u Kragujevac sve je prisutnije mišljenje da će potpisivanje SSP-a doneti ubrzani ekonomski napredak.

Usamljeni kritičari, međutim, upozoravaju na to da pojedine odredbe ovog sporazuma nimalo nisu u interesu Srbije i da će građani imati najmanje koristi. Pored toga, SSP strancima daje privilegije koje do sada nisu imali i koji nijedna zemlja nije prihvatila. Tako smo dobili sporazum koji je i bez sporne odredbe oko Kosova najblaže rečeno problematičan, i koji je, sudeći čak i prema komentarima zakletih pristalica evrointegracija, poput Dušana Janjića, u interesu tajkuna i uvozničkih lobija.

Slobodna trgovina u korist jačeg

Pojedini ekonomisti i političari na sva usta hvale SSP i ističu da je njegovim potpisivanjem (pored CEFTA sporazuma) Srbija zaokružila sistem ugovornih trgovinskih odnosa sa susednim državama, obezbedila slobodan protok kapitala i tržište od preko pola milijarde potrošača. Prema njihovom mišljenju, to bi našu zemlju učinilo dodatno povoljnom za investiranje i poslovanje, te Srbija treba da očekuje dodatni priliv stranih investicija, koje će omogućiti privredni razvoj, veću zaposlenost i bolji život građana. Zagovornici SSP-a pominju da naša preduzeća kroz sporazum dobijaju garanciju da će poslovati sa EU bez prepreka, da je njime osiguran izvoz robe iz Srbije na tržišta EU bez carine, da će olakšati srpskim firmama poslovanje u EU i doprineti rastu njihovog izvoza.

Sporazumom se, dakle, stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u periodu od šest godina, (1) što znači da bi u tom roku Srbija trebalo da potpuno ukine carine na uvoz sve robe iz EU. Kako se objašnjava, ovaj rok je određen “u skladu sa sposobnošću srpske industrije i poljoprivrede da se prilagode slobodnoj trgovini” (2). Slobodan protok kapitala koristan je za dve jednake privrede, ali u situaciji kada Srbija širom otvara svoja vrata zajednici ekonomski neuporedivo jačoj od nje, pitanje je koliko su u stvari srpska industrija i poljoprivreda sposobne da se prilagode slobodnoj trgovini. Pitanje je šta je do sada učinjeno i šta će se u roku od šest godina učiniti da se pre ukidanja carina EU podigne konkurentnost naše privrede.

Nažalost, uprkos neprestanim zaklinjanjima i recitacijama o evropskim integracijama, do sada nije učinjeno skoro ništa, a ekonomski pokazatelji svedoče o lošem stanju domaće ekonomije. Industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2007. godini manja za 4 odsto nego u 1998, BDP je manji nego devedesetih, dok su grinfild investicije najmanje prisutne u strukturi stranih ulaganja. Na tržištu nema slobodne konkurencije, već dominiraju proizvođački karteli i trgovinski monopoli, institucije zadužene za borbu protiv korupcije su slabe, a privatizacija je u velikom broju slučajeva izazivala ozbiljne sumnje. Politika liberalizacije tržišta koja je vođena od 2000. dovela je do toga da se troši više nego što se proizvodi, a dug je porastao na čak 27 milijardi dolara. Inače, važno je napomenuti da od 2000. godine preko 95 odsto proizvoda poreklom iz Srbije može da se uvozi na tržište EU bez plaćanja carine, ali to očigledno nije nimalo doprinelo poboljšanju srpske industrije. Niko nije sprečavao izvoz srpske robe u zemlje EU, osim visokog kursa dinara, koji je činio srpske proizvode skupim, pogodovao uvoznom lobiju i stranim proizvođačima i stvorio ogroman spoljnotrgovinski deficit.

S obzirom na ovakvu sliku, nije teško zaključiti da srpska privreda nije sposobna da izdrži tržišnu utakmicu i konkurenciju iz EU, a ako ekonomija ostane na istom kursu kao u proteklih osam godina, to neće ni biti. Ipak, to naše pregovarače nije omelo da širom otvore vrata Evropi, a za tržišnu utakmicu moraće da budu spremna i javna preduzeća. Srbija je, naime, preuzela i obavezu da u roku od tri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma primenjuje pravila konkurencije na javna preduzeća i otvori ih za konkurenciju iz Evropske unije.

Umesto dobrobiti, ovakav SSP će pre značiti veliki problem za pojedine grane domaće privrede, a neke će doći u opasnost da budu ugašene. Što se tiče proizvodnje i trgovine, sporazum predviđa zaštitne mere, ali su one ograničenog karaktera. Kako se u članu 41 sporazuma navodi, “prilikom odabira zaštitnih mera, prvenstvo mora da se dâ merama koje najmanje remete sprovođenje ovog sporazuma.“

Zadovoljenje tuđih interesa

Ovakav sporazum umesto interesa Srbije štiti vitalne interese bogatih zemalja Zapada, a Srbiji onemogućava suvereno vođenje ekonomske politike (kao i u nizu drugih oblasti). Sporazum predviđa da o njegovom sprovođenju odlučuje Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koga će činiti članovi Saveta Evropske unije i članovi Evropske komisije s jedne, i članovi Vlade Srbije s druge strane, a odluke ovog saveta će obavezivati ugovorne strane. (3)

Pored ovih odredbi, sporazum strancima daje privilegije koje nijedna zemlja nije prihvatila. SSP predviđa da se preduzećima iz EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima. Takođe, ovim preduzećima se daju ista prava kao i srpskim privrednim društvima u pogledu javnih dobara i dobara od opšteg interesa. (4) Ovo očigledno nije učinjeno u interesu građana Srbije, a posebno treba istaći da su Albanija i Hrvatska u svojim sporazumima izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Čak su i sadašnje nove članice EU i u procesu pridruživanja izričito isključile prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište. Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Mađarska su zadržale ograničenja u pogledu kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma tokom sedam godina od učlanjenja, sa mogućnošću produženja za još tri godine, Češka slično, Poljska zadržava restrikcije čitavih 12 godina, a Slovenija može primenjivati poseban mehanizam tokom sedam godina.

Prema članu 63, državljanima EU će takođe biti dopušteno da poseduju nekretnine u Srbiji. (5) Verovatno da oni koji su pregovarali znaju zašto je ovo učinjeno, a jedan od razloga su verovatno cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na zapadnom Balkanu, koje su neuporedivo niže nego u EU. Opravdana je bojazan da bi se zemlja kupovala samo u špekulativne svrhe, a u situaciji kada hrana u svetu poskupljuje, ovo je još jedan vrlo velikodušan poklon strancima. Čini se da se SSP omogućava da stranci, uz pomoć domaćih saradnika, eksploatišu ili postanu vlasnici srpskog poljoprivrednog zemljišta, šuma, voda i ostalih prirodnih bogatstava.

Novac na dugom štapu

Pristalice sporazuma smatraju i da bi ratifikacija SSP-a našu zemlju približila statusu kandidata za članstvo u EU, a da bi ta činjenica omogućila veću finansijsku pomoć EU i pristup „značajnim razvojnim fondovima”. To, međutim, ne mora da bude tačno. Prema tvrdnji Maje Kovačević, šefa Kancelarije za pridruživanje SRJ Evropskoj uniji 2001–2003, EU će u periodu od 2007. do 2013. godine pružati bespovratnu finansijsku pomoć svim zemljama zapadnog Balkana, u vidu programa pod nazivom Pretpristupni instrument (IPA), ali raspolaganje ovim sredstvima ni u kom smislu nije uslovljeno potpisivanjem SSP-a. Razlika između zemalja je u obimu predviđenih sredstava, ali ni to nije direktno u vezi sa statusom zemlje u procesu integracije, već je rezultat odluke EU. SSP-om je predviđena finansijska pomoć i zajmovi (član 115) (6), ali je ona uslovljena ispunjenjem određenih političkih kriterijuma i daljim napretkom demokratskih, institucionalnih i ekonomskih reformi. S obzirom na to kako su ove reforme u dosadašnjem periodu sprovodile vlasti, čini se u Srbiju neće stići mnogo novca koji predviđa SSP.

Ovaj sporazum svakako da nije potreban da bi se sprovele odgovorne i osmišljene reforme, niti je neophodan za poštovanje zakona, borbu protiv korupcije i monopola, za tržišnu ekonomiju i strategiju ekonomskog razvoja. Prave reforme u Srbiji do sada nisu ni sprovođene zbog interesa različitih lobija i tajkuna. Budući da su te grupe uspevale da Srbiju urede prema svojim potrebama, ne čudi ni da su imale ogroman uticaj na sam sadržaj sporazuma. Prema tvrdnjama direktora Foruma za etničke odnose Dušana Janjića, sporazum sa Evropljanima je veoma nepovoljan, naročito za srpske proizvođače, a naš pregovarački tim je radio za interese uvoznih i trgovačkih lobija. Janjić, koji je inače dugogodišnji zagovornik evrointegracija, smatra da će ovakav sporazum od Srbije napraviti društvo sa 100.000 enormno bogatih građana, dok će ostalima zapasti uloga puke sirotinje.

Prema njegovom mišljenju, aneksi SSP-a su veoma nepovoljni po Srbiju, a njima su ugroženi, pored industrije, i energetika i poljoprivreda. Prema njegovim tvrdnjama, na ovakav način se ugrožava proizvodnja semena (koja je do sada bila jedna od retkih vrlo uspešnih oblasti u Srbiji), a takođe se i daje prednost genetski modifikovanoj hrani. Janjić tvrdi da su se srpski pregovarači odrekli nacionalnih brendova u oblasti proizvodnje, a da za njih nisu obezbedili kompenzaciju. Nadležni u Kancelariji za evropske integracije Vlade Srbije demantovali su Janjićeve tvrdnje vezane za poljoprivredu (ali ne i ostale tvrdnje), ali u svakom slučaju zamerke čoveka koji se godinama zalaže za evrointegracije ukazuju na to da pojedini članovi i aneksi SSP-a idu direktno na štetu Srbije. Posebno je važno da ovim sporazumom odnos Srbije i Evropske unije postaje dvostrano obavezujući, sa tačno utvrđenim pravima i obavezama obeju strana.

Proces pregovora o SSP-u između Srbije i EU počeo je 10. oktobra 2005. svečanom sednicom u Palati Federacije, kojoj su prisustvovali visoki zvaničnici tadašnje Srbije i Crne Gore i EU, a pregovori su zaključeni 10. septembra 2007. godine u Briselu. S obzirom na to da su trajali približno dve godine, reklo bi se da su pažljivo pretresena sva pitanja, a da su naši pregovarači radili u najboljem interesu Srbije i njenih građana. Međutim, sudeći prema pojedinim odredbama, čini se da je tokom procesa nestručno i podanički prihvatano sve što je nekome iz EU padalo na pamet (da se evropski “prijatelji” ne naljute), a usput je izgleda nuđeno i ono što oni nisu tražili.

S obzirom na ovako loše ispregovaran sporazum, sva sreća što je odmah suspendovan od zemalja EU. Ostaje nada da će ga i Skupština Srbije odbiti i da ga neće ratifikovati. Takođe, sâm sporazum članom 133 (7) dozvoljava otkazivanje ili suspenziju, tako da ostaje nada da će ga, i ako ga nova skupština usvoji, i ako on u nekom trenutku stupi na snagu, neka sledeća odgovorna skupština i vlada otkazati.

Fusnote:

1. Prema članu 17, Srbija će zonu slobodne trgovine morati da uspostavi i sa Turskom, koja je ustanovila carinsku uniju sa EU.

2. Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavisiće od stepena osetljivosti proizvoda za industriju Srbije. Definisane su tri grupe industrijskih proizvoda prema osetljivosti, za koje će liberalizacija biti ostvarena nakon perioda od dve, pet, odnosno šest godina. Treba reći da je Makedonija uspela da zaštiti svoju proizvodnju deset godina, a naši pregovarači su i tu bili otvoreni. Tako se u članu 23 navodi da Srbija iskazuje spremnost da snizi svoje carine u trgovini sa Zajednicom brže nego što je predviđeno, ako to dozvole opšte privredno stanje i stanje u odgovaraju ć em privrednom sektoru.

3. Član 119

Ovim se osniva Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koji će nadzirati primenu i sprovođenje ovog sporazuma. On će se sastajati na odgovarajućem nivou u redovnim vremenskim razmacima i kada to okolnosti zahtevaju. On će razmatrati sva važna pitanja koja proističu u okviru ovog sporazuma i sva druga bilateralna ili međunarodna pitanja od zajedničkog interesa. Savet za stabilizaciju i pridruživanje će se sastojati od članova Saveta Evropske unije i članova Evropske komisije s jedne, i članova Vlade Srbije s druge strane. Savet za stabilizaciju i pridruživanje će doneti svoj poslovnik o radu. Članovi Saveta za stabilizaciju i pridruživanje mogu odrediti da budu zastupljeni u skladu sa uslovima utvrđenim Poslovnikom o radu Saveta.

Savetu za stabilizaciju i pridruživanje će, naizmenično, predsedavati predstavnik Evropske zajednice i predstavnik Srbije, u skladu sa odredbama koje će biti utvrđene Poslovnikom o radu Saveta.

U pitanjima koja se nje tiču, Evropska investiciona banka će učestvovati u radu Saveta za stabilizaciju i pridruživanje u svojstvu posmatrača. Radi postizanja ciljeva ovog sporazuma, Savet za stabilizaciju i pridruživanje ima ovlašćenje da, u predvi đenim slučajevima, donosi odluke u okviru delokruga ovog sporazuma. Donesene odluke će obavezivati ugovorne strane, koje će morati da preduzmu mere neophodne za njihovo sprovođenje. Savet za stabilizaciju i pridruživanje takođe može davati odgovarajuće preporuke. Savet će sačinjavati svoje odluke i preporuke na osnovu dogovora postignutog me đu stranama.

4. Član 53.

5. Bez obzira na odredbe ovog člana:

(a) Nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, društva kćeri i ogranci privrednih društava Zajednice imaće pravo da koriste i uzimaju u zakup nepokretnosti u Srbiji;

(b) Nakon stupanja na snagu ovog sporazuma društva kćeri privrednih društava Zajednice imaće pravo sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima kao i srpska privredna društva, a u pogledu javnih dobara/dobara od opšteg interesa, ista prava koja uživaju srpska privredna društva, kada su ova prava potrebna za obavljanje privrednih delatnosti radi kojih su osnovana;

(c) Četiri godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, Savet za stabilizaciju i pridruživanje utvrdiće mogućnost proširivanja prava navedenih pod (b) na ogranke privrednih društava Zajednice.

5. Član 63
Po stupanju na snagu ovoga sporazuma Srbija će da dopusti državljanima država članica Evropske unije da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji, uz potpunu i celishodnu primenu postojećih postupaka. U periodu od četiri godine od stupanja na snagu ovoga sporazuma Srbija će postepeno usklađivati svoje zakonodavstvo koje se odnosi na sticanje svojine nad nepokretnostima u Srbiji kako bi državljanima članica Evropske unije osigurala isti tretman kao i svojim državljanima.

6. Radi postizanja ciljeva ovoga sporazuma i u skladu s članovima 5, 116 i 118, Srbija može da primi od Zajednice finansijsku pomoć u obliku bespovratnih sredstava i zajmova, uključujući zajmove Evropske investicione banke. Pomoć koja je previđena SSP-om zavisiće od daljeg napretka u ispunjenju kopenhagenskih političkih kriterijuma, a naročito ostvarivanja posebnih prioriteta iz Evropskog partnerstva. Uzeće se u obzir i rezultati godišnjih pregleda o državama u procesu stabilizacije i pridruživanja, naročito u vezi sa naporima primaoca da sprovede demokratske, ekonomske i institucionalne reforme i ostale zaključke Saveta koji se posebno tiču programa prilago đavanja. Pomoć koja će biti dodeljena Srbiji biće usmerena ka uočenim potrebama, dogovorenim prioritetima, mogućnosti apsorpcije i isplate i merama preduzetim radi sprovođenja reformi i restrukturiranja privrede.

7. Član 133

Ovaj se sporazum sklapa na neograničeno vreme. Svaka strana može otkazati ovaj sporazum na taj način što će obavestiti drugu stranu. Ovaj sporazum prestaje da važi šest meseci od dana slanja takvog obaveštenja. Svaka strana može da suspenduje ovaj sporazum, sa trenutnim dejstvom suspenzije, u slučaju ako druga strana ne poštuje neki od suštinskih elemenata ovog sporazuma.

 Mladen Đorđević

Nova srpska politička misao

HAVANA, 19. maja 2008. (Beta-AFP) - Dugogodišnji kubanski lider Fidel Kastro uporedio je danas Evropsku uniju i SAD sa "izgladnelim vukovima" koji se svađaju oko latinoameričke "Crvenkape". U tekstu povodom Petog samita Evrope i Latinske Amerike, održanog u Limi, Kastro je napisao da su SAD i Evropa konkurenti po pitanju nafte i uporedio ih sa "dva izgladnela vuka, prerušena u dobre bakice", a Latinsku Ameriku sa "Crvenkapom". "Dominantan duh kod bogatih predstavnika Evrope bila je etnička i politička superiornost", ocenjuje bivši kubanski lider Kastro koji se u februaru ove godine povukao sa vlasti. Na ceremoniji otvaranja samita u petak u Limi, piše dalje Kastro, "govorilo se na engleskom, nemačkom i ostalim evropskim jezicima a suštinski delovi govora nisu prevođeni na španski ili portugalski". "Evropa koja je na tom sastanku odredila ton, jesta ona ista Evropa koja je podržala rat protiv Srbije, američko osvajanje iračke nafte, verske sukobe na Bliskom i Srednjem istoku, tajne zatvore i planove o užasnim mučenjima i ubistvima koje je podstrekivao Buš", naveo je Kastro. Samit na kojem se okupilo 50-ak predsednika i premijera, održan je u petak u mirnoj atmosferi, a bio je posvećen borbi protiv siromaštva i klimatskog zagrevanja.

 El Comandante Fidel Kastro

 Glas Javnosti

Član govori o saradnji s “drugim državama kandidatima za pristupanje EU koje nisu obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja”. U regionu zapadnog Balkana nema države koja nije obuhvaćena ovim procesom – osim Kosova

U utorak 29. aprila Srbija je s Evropskom unijom potpisala sporazum koji do daljeg, a možda ni tada, neće primenjivati ni Srbija ni Evropska unija. U predizbornoj Srbiji, očekivano, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pokazao se kao sporazum o destabilizaciji, a u međusobnim optužbama za izdaju zemlje i izdaju evrointegracija, i u moru propagandnih parola, zagubila su se objektivna razjašnjenja ove etape srpskog puta u EU. Šta tačno SSP znači za Srbiju? Da li potpisivanjem SSP-a potpisujemo i nezavisnost Kosova, ili nas pak odbacivanje sporazuma vraća u izolaciju i devedesete? Imajući u vidu stanje srpske privrede, da li je Srbija uopšte zrela za potpisivanje ovakvog sporazuma? Najzad, da li smo mogli da ispregovaramo i bolji sporazum, i ko bi mogao da zaradi na tome što je sporazum baš takav kakav je?
Što se Kosova tiče, poznato je da ga SSP čuva u okviru Srbije (Boris Tadić), da mu daje nezavisnost (Vojislav Koštunica), da je statusno neutralan (Havijer Solana), da podrazumeva Srbiju bez Kosova (belgijski ministar spoljnih poslova Karel de Guht), ali je uprkos tome statusno neutralan (belgijsko ministarstvo spoljnih poslova). U ovakvoj, blago šizofrenoj situaciji, mnogi se pozivaju na član 135 SSP-a koji navodi da se sporazum primenjuje na teritorijama EU i Srbije; reč je, inače, o tipskom članu, koji je u našem slučaju obogaćen razjašnjenjem – ne primenjuje se na Kosovu, koje je pod međunarodnom upravom u skladu s Rezolucijom 1244, što “ne dovodi u pitanje” sadašnji i budući status Kosova “prema istoj rezoluciji”. Iz ovog su pasusa i proistekla sva ona tumačenja.

Niko dosad, međutim, nije ukazao na član 17 sporazuma koji je svojim čuvenim penkalom potpisao vicepremijer Boža Đelić. Član 17, što nikako nije zanemarljivo, nalazi se pod Naslovom 3 – Regionalna saradnja. Član govori o saradnji s “drugim državama kandidatima za pristupanje EU koje nisu obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja”. U regionu zapadnog Balkana nema države koja nije obuhvaćena ovim procesom ili već nije prošla kroz njega – od Hrvatske, preko BiH, Crne Gore i Makedonije, do Albanije – osim Kosova. (BiH još nije potpisala sporazum ali je odavno ušla u proces). E, što se tih država, tiče, tj. Kosova, član 17 nalaže Srbiji da “omogući postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa (…) sa odgovarajućim delom odnosa između Evropske zajednice i njenih država članica i te države”.
Kada je Hrvatska potpisivala isti sporazum, nije bilo tog člana iako je bilo zemalja koje nisu obuhvaćene SSP. To znači da je ovaj član, br. 17, novina koja se pojavljuje u našem (i u crnogorskom pre našeg) SSP-u jer se u međuvremenu u regionu pojavila država sa ovom karakteristikom. Jedina takva je Kosovo.

Ovome dodajemo još jedan momenat koji ovdašnjoj javnosti, izgleda, nije dovoljno poznat – EU već makar četiri godine unazad u odnosu na Kosovo primenjuje “The Stabilisation and Association Process Tracking Mechanism” (STM). Na sajtu EU nalazimo da je “dosad održano dvanaest sastanaka takozvanog STM-a, specijalno osmišljenog da promoviše dijalog o politikama između EU i kosovskih vlasti o približavanju Evropskoj uniji.”
Iz svega, prilično je jasno da, iako SSP ne znači priznanje nezavisnosti Kosova, on prilično direktno utabava put ka tom priznanju. I nikome ne treba da bude u interesu da se oko ovoga pravi nevešt ili da ovakvo razdvajanje Srbije i Kosova gura pod tepih.
No, ostavimo pitanje Kosova po strani. Možda nam SSP nudi nešto zbog čega bi trebalo da donesemo racionalnu odluku; da se odreknemo dela teritorije koji ionako ne kontrolišemo, zarad onoga od čega se živi. Garantuje li nam, dakle, SSP ono što nam se nudi u predizbornim spotovima – dvesta hiljada novih radnih mesta, milioni evra evropske pomoći, ukidanje viza, stipendije za studente i naučnike…?

Tekst sporazuma pročitali smo pažljivo; o njegovim dobrim i lošim stranama razgovarali smo sa Majom Kovačević, šefom Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji u vreme Zorana Đinđića. Ona je, uzgred, sa ovog mesta otišla u vreme vlade Zorana Živkovića, pošto je izrazila sumnje u premijerove najave da ćemo član EU postati 2007. godine. Sebe – treba li dodati posle ovoga – opisuje kao evrorealistu.
Maja Kovačević najpre razvejava nekoliko predizbornih magli. SSP, tako, nema nikakve veze s procesom ukidanja viznog režima – vize se u njemu i ne spominju, a i pred očima nam je primer Makedonije, koja je SSP potpisala još 2001. godine, a u pogledu viza stoji isto kao mi, zagledana u mapu puta.

Školovanje i studenti, stipendije? Isto, potpisali SSP ili ne, već godinama nam je dostupan program TEMPUS, namenjen visokom obrazovanju, a imamo i pravo učešća u Okvirnom programu za istraživanje i razvoj, namenjenom podsticanju naučnog rada. Oba programa su, inače, programi namenjeni državama EU, ali ih je EU otvorila i za treće zemlje.

Ali, nas zanima ekonomija. Prvo, bespovratna pomoć EU Srbiji i sličnim zemljama: SSP o tome ni reči. Pomoć, zapravo, sa SSP-om nije povezana. Od 2000. godine sve zemlje zapadnog Balkana primaju bespovratnu pomoć Unije, u okviru CARDS odnosno IPA programa. Još 2007. nam je propisano koliko para ćemo dobijati iz Brisela do 2013. godine, bez obzira na (ne)potpisivanje SSP-a. U proteklih osam godina u proseku smo, godišnje, dobijali oko 180 miliona evra bespovratne pomoći, s tim što Maja Kovačević napominje da se gro tog novca “gubio” usput, u lavirintima briselske administracije i na honorare evropskih konsultanata za trošenje tog novca.

Ukidanje carina na izvoz srpske robe u EU? To nam je ukinuto još 2000. godine, pa odlukom iz 2005. produženo na još pet godina. Istina, SSP-om se carine ukidaju na neograničen rok, bez ovakvih produžavanja. S druge strane, član 39 potpisanog SSP-a bi mogao negativno da utiče na postojeći bescarinski režim s Rusijom, jer predviđa “konsultacije” u vezi sa “njihovim trgovinskim politikama prema trećim državama”, odnosno, u duhu čitavog SSP-a, usklađivanje ovih politika s politikom država EU, koje takav sporazum s Rusijom nemaju, čime bismo mogli da izgubimo jednu od retkih komparativnih prednosti srpske ekonomije.

Koje su prednosti SSP-a? Maja Kovačević: “To je nezaobilazna etapa na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Sporazum dovodi do ekonomskog usklađivanja, i početak je pravnog usklađivanja sa Evropskom unijom. Važan je zato što – kroz Savet za stabilizaciju i pridruživanje – institucionalizuje političku saradnju, koja već postoji, ali na nižem nivou.”

Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju na zapadnom Balkanu veoma su slični evropskim sporazumima kakve su potpisivale zemlje centralne i istočne Evrope na putu ka članstvu u EU. Još jedna prednost: “Ti sporazumi pokazali su se kao potvrda političke stabilnosti zemlje. To je dodatno privuklo strane investitore.”
Ali samo potpisivanje SSP-a, odnosno sporazuma tog tipa, nije i garant budućeg članstva u EU. O tome svedoči i to što su ovakve sporazume s EU potpisale, recimo, i zemlje Magreba.

U pogledu perspektive članstva u EU, stvar dodatno komplikuje spominjanje u SSP-u Kopenhagenskih političkih kriterijuma, odnosno “vaskrsavanje” četvrtog principa – sposobnost EU za prijem novih članova, iliti njen apsorpcioni kapacitet. Što znači da na kraju puta, sve i ako ispunimo baš svaki od zadatih kriterijuma za članstvo, možemo da ostanemo praznih šaka jer je EU procenila da nema kapaciteta da nas primi – važno upozorenje koje nismo imali prilike da čujemo ni od srpskih evroentuzijasta ali ni od evroskeptika koji o EU, čini se, imaju jednako maglovitu predstavu.
SSP je, zapravo, u najvećoj meri jedan trgovinski sporazum čiji je najvažniji deo stvaranje zone slobodne trgovine. Ne ukida samo EU carinu za srpske proizvode, nego i Srbija ukida carine za proizvode iz EU. S obzirom na ekonomsku snagu dva partnera, potpuno je jasno na koju će stranu poteći više robe, a na koju više novca.
Pri tom, SSP-om smo se ambiciozno obavezali da ćemo ovaj proces stvaranja Srbije bez carina završiti za šest godina, kao Hrvati. Makedonci su 2001. godine pokazali više opreza kada su potpisali SSP uz obavezu da će proces ukidanja carinskih zaštita završiti za deset godina…

Zbog opčinjenosti Kosovom, i podjednake opčinjenosti Briselom, tokom pregovora o SSP-u izostala je briga o ovakvim njegovim efektima na svakodnevni život. Bude li sporazum počeo da se primenjuje, prilika je da ćemo se u to tek uveriti. Ali neki previdi teško da su slučajni – omogućena je prodaja obradivog zemljišta, prirodnih resursa, šuma…, što su Hrvati ili Albanci izričito zabranili u svojim sporazumima. Ovo će, u perspektivi, omogućiti špekulacije poljoprivrednim zemljištem, a njegova će cena, zbog sve akutnije svetske nestašice hrane, u perspektivi samo rasti. Ko će se obogatiti na preprodaji? Oni koji su pokupovali najviše zemlje po Vojvodini, poput Miškovića, Koleta i ostalih. A ko zemlju preprodaje sigurno neće ulagati u povećanje proizvodnje žita ili kukuruza, što nas opet vraća na uništavanje i onoga što imamo.
Na kraju čitave priče, ostaje jasno da ni SSP a ni EU nisu čarobni štapić koji će rešiti sve naše probleme, kako nam se počesto poručuje u žaru predizborne borbe. No, izbori će proći a problemi ostaju, i sa SSP-om ili bez njega, sami moramo da se izborimo i za slobodnu konkurenciju, i za eliminisanje korupcije, za čiste privatizacije i transparentno upravljanje državnim fondovima. To će privući neophodne strane investicije, a ne predizborni marketing, uprkos svim dosadašnjim prividnim uspesima u reklamerskom prodavanju magle.

Nikola Vrzić

Nin

Od početka devedesetih jedna od zanimljivih informacija koje smo dobijali sa druge strane Atlantika bila je da „američki narod nije neprijatelj Srbije“ i da „američka vlada nije neprijatelj Srbije“. Obe izjave predstavljene su kao nešto što je isto, a nije. Američki narod sasvim sigurno nije neprijatelj Srbije. Američka vlada sasvim sigurno jeste. Od one koja je izdejstvovala uvođenje sankcija, do ove koja je priznala nelegalnu nezavisnost Kosmeta, sve su bile i jesu neprijatelj Srbije i građana Srbije. Ne može se baš tvrditi da je bombardovanje srpskih gradova iz 1944. bio „prijateljski akt“, a i za bombardovanje iz 1999. još uvek čekamo izvinjenje. Iako su se deklarativno pozivali i zalagali za prijateljstvo, u poslednjoj izjavi slične vrste zvanično je priznato da tog prijateljstva trenutno nema, kada je državni podsekretar Nikolas Berns izjavio da „SAD žele da budu prijatelj Srbije“.

Američka vlada odavno već nije prijatelj ni Amerike, kao niti jedne druge države koja iole poštuje svoje građane. Ako bi postojao datum za koji bi i najvećim zagovornicima verovanja u postojanje demokratičnosti američke vlade moglo da postane jasno da ona to nije, taj datum bi bio 19. april 1993. godine. Tog dana su federalne vlasti izvršile napad na malu religioznu zajednicu, osnovanu još tridesetih godina prošlog veka, u blizini gradića Vako u državi Teksas. Zbog sumnje u poligamiju i neprijavljeno držanje automatskog oružja, odnosno neplaćanje poreza od dve stotine dolara po oružju, na objekte zajednice poslato je osamdeset vojnih i policijskih vozila. Nakon napada tenkovima poginulo je 76 ljudi, uključujući 21 dete i dve trudne žene. U brojnim istraživanjima sprovedenim nakon ovog incidenta, i pored mnogo sumnjivih okolnosti, nije zaključeno ništa. Voker tada nije postojao ni u najavi.

Tom napadu prethodio je barem još jedan. Mala američka porodica odlučila je da sagradi kuću u šumi, van civilizacije, na mestu zvanom Rubi Ridž. Verovali su da je na snazi novi svetski poredak i da Amerikom vladaju Iluminati. Otac i majka odlučili su da svoju maloletnu decu ne šalju u školu, nego da ih podučavaju kod kuće, što je potpuno u skladu sa američkim zakonima. U posedu su imali i barem jednu pušku, jer su verovali da su pod stalnom prismotrom agenata vlade. Za ovo poslednje su sigurno bili u pravu, jer jesu bili pod prismotrom. Iako je sloboda mišljenja garantovana Ustavom Amerike, iako je potpuno legalno decu školovati kod kuće, federalne vlasti su u šumu poslale naoružan tim ljudi zbog sumnje da je Rendi Viver nosio pušku skraćene cevi, za koju nije platio porez od dve stotine dolara. Na početku akcije agenti FBI su iz snajperske puške iz očigledne namere ubili Viverovu ženu dok je u naručju držala bebu i pucali u leđa i ubili njegovog 14-godišnjeg sina. Tokom akcije su ranjeni Viver i njegov prijatelj i ubijen jedan federalni maršal. Ni u jednom od ova dva slučaja nije postojala nikakva namera ljudi da proglase nezavisnost, niti su svojim aktima ugrožavali živote predstavnika države ni drugih građana, pa je država ipak reagovala brutalno.

Današnja Amerika je samo tužan nastavak ovih događaja. To nije ona Amerika u kojoj je Henri Dejvid Toro mogao da ode na jezero Valden da bi tamo živeo usamljeničkim životom i napisao istoimeno delo, koje je i sadašnjoj generaciji Amerikanaca još uvek značajno barem koliko i, recimo, Lovac u žitu i Mobi Dik . Da je Toro danas živ, brzo bi ga okružili federalni policajci, koji bi verovatno pucali u njega dok bi ispred kolibe u ruci držao rukopis nedovršenog Valdena .

Šta se to desilo sa Amerikom Bendžamina Frenklina, Tomasa Džefersona, Džordža Vašingtona i ostalih osnivača Nacije? Sigurno da je mnogo faktora uticalo na to da Amerika zaboravi osnovne ideje na kojima je osnovana, ali događaj koji je sigurno najpresudnije uticao na to da kormilo države preuzmu ljudi nepoznati široj javnosti bio je osnivanje institucije Federalnih rezervi, koja se navodi kao osnovni izvor prihoda toj grupi ljudi.

Samom osnivanju prethodila su dva događaja. Velika finansijska panika iz 1907. (poznata i kao „Bankarska panika“) sastojala se od dva velika kraha berze, za koja još uvek postoji opravdana sumnja da su namerno izazvana. Zagovornici teorije zavere i danas tvrde, kao što su neki tako mislili početkom veka, da je glavni krivac i izazivač „Panike“ čuveni bankar J. P. Morgan, koji je u zvaničnoj istoriji ipak ostao poznat samo kao čovek koji je te godine zaustavio krizu i spasao Berzu.

Sledeći događaj je takođe vezan za njega. J. P. Morgan je 1910. pozvao nekoliko najvećih bankara na sastanak na svom imanju na ostrvu Džekil. Na jednom od najtajnijih susreta u istoriji, koji je odmah nakon toga ipak obelodanjen i čiji su detalji danas svima poznati, napravljen je dogovor o načinu formiranja institucije koja bi u budućnosti sprečila ponavljanje takve krize. Rezultat dogovora je Zakon o Federalnim rezervama, koji je usvojen u kontroverznim okolnostima i na brzinu 23. decembra 1913. godine, dan nakon što je to usvajanje prethodno odloženo zbog praznika. Već narednog dana čulo se mnogo glasova stručnjaka koji su osudili donošenje takvog zakona i prorekli ono što će se desiti, a i sam predsednik Vilson, potpisnik akta, svega tri godine nakon usvajanja rekao je: „Naš sistem je koncentrisan u rukama nekoliko ljudi. Postali smo jedna od najlošije vođenih, jedna od najviše kontrolisanih vlada u svetu – nismo više vlada slobodne misli, vlada podložna sudu i glasu većine, nego vlada pod mišljenjem i pritiskom male grupe dominantnih ljudi.“

 Centrala J.P Morgan banke danas

Ovim zakonom ustanovljeno je postojanje Centralne banke koja je zapravo bankarski kartel najvećih banki, koje su se udružile radi zaštite svojih interesa. Iako reč „federalna“ u nazivu ukazuje na to da su rezerve u posedu države, deonice ovog kartela su zapravo u privatnom vlasništvu, a imena glavnih deoničara su do današnjeg dana tajna. Iako je čitavo bankarsko poslovanje prilično komplikovana nauka, glavna funkcija Federalnih rezervi je zapravo jednostavna i lako objašnjiva. To je institucija kojoj je zakonom dat monopol nad štampanjem para. Sistem funkcioniše tako što se predstavnici Amerike obraćaju ovim privatnim i javnosti nepoznatim bankarima sa zahtevom za isplatu novca. Federalna banka onda odštampa banknote, koje od 1933. nemaju podršku u zlatu, i takve novčanice pozajmi vladi SAD. Reč „pozajmica“ ovde se koristi samo zato što ispravna reč ne postoji ni u jednom jeziku (barem koliko je meni poznato). Radi se zapravo o tome da grupa ljudi ima moć da na listićima odštampa nešto što, u toku štampanja, ima istu vrednost kao moneta iz „Monopola“, dakle nikakvu. Po izlasku iz štamparije, takav šareni papir proglašava se za novac koji se onda pozajmljuje državi i za njega se – a tu je paradoks „pozajmice“ – još i traži kamata. Kada dođe vreme za naplatu kamate, država naravno nema novac da isplati tu kamatu, pa je prisiljena na novu „pozajmicu“. Federalne rezerve onda štampaju nove banknote koje će ponovo pozajmiti državi uz kamatu. Sve ovo je dovelo do porasta nacionalnog duga na devet i po biliona dolara (devet i dvanaest cifara), koji i dalje decenijama neprekidno raste, a to znači da je svaki stanovnik Amerike u ovom trenutku (april 2008) dužan više od 31 hiljadu dolara.

Postojanje Federalnih rezervi odgovara i kongresmenima. Svaki put kad Kongresu zatreba novac, umesto da pribegnu nepopularnim podizanjima poreza koji mogu da ih koštaju mandata, kongresmeni zatraže štampanje novog novca. Dobije se podjednako loša stvar, ako ne i lošija, ali je ovakvo postupanje nevidljivo za javnost i glasače, pa prema tome i manje rizično za popularnost političara.

Iste godine kada je donesen Zakon o Federalnim rezervama, usvojen je i Zakon o saveznom porezu na prihod. Isti ljudi koji su nametnuli osnivanje takve Centralne banke predvideli su da će neprekidno štampanje novca dovesti do nekontrolisane inflacije. Zbog očuvanja moći kontrolisanja novca u opticaju, izmišljen je porez na prihod, za koji mnogobrojni kritičari tvrde da nema osnovu u Ustavu. Ovaj porez uzima u proseku nešto više od trideset odsto zarade svakog Amerikanca. Taj porez zaokružuje čitav put novca – prvo Kongres utvrdi da sredstva nedostaju, zatim od privatnika naloži štampanje novih novčanica, novac se pusti u opticaj uz kamatu, sredstva se potroše, a građanima se od plate odbije „višak novca“ za isplatu kamata kojih ne bi ni bilo da ne postoje Federalne rezerve. I sve bi bilo u redu da nacionalni dug i dalje ne raste.

U godini koja je sledila nakon usvajanja ova dva zakona počeo je Prvi svetski rat. Imajući u vidu da je rat odlično sredstvo za zgrtanje para i razna mešetarenja (što smo, nažalost, i sami iskusili u protekloj deceniji), može se osnovano pretpostaviti da su bogati vlasnici Federalnih rezervi imali interesa u organizovanju ulaska Amerike u rat. Država u ratu ne pita za cenu proizvodnje oružja, i svakako ne okleva da traži štampanje velike količine novca. Predsednik Amerike Vudro Vilson je – iako se deklarativno zalagao za neutralnost – skoro prećutno podržavao britansku pomorsku blokadu Nemačke, suprotnu pomorskom i ratnom pravu. Pored toga, Amerika je prodavala oružje saveznicima i zajmovima podržavala Britaniju. Predsednik Vilson je uoči „podmorničkog rata“ isticao da su Amerikanci koji putuju britanskim brodovima pod zaštitom američke vlade, i da nemačke podmornice ne smeju da potapaju britanske trgovačke brodove, iako su ti trgovački brodovi nosili naoružanje i imali naređenje da pucaju na svaku podmornicu koju vide. Nakon takvih postupaka, bilo je teško ne očekivati da Nemačka odustane od potapanja brodova. Rezultat toga je potapanje nekoliko američkih brodova, a pre svega „Luzitanije“, u kojem je stradalo 1.198 lica. Pre nego što je „Luzitanija“ isplovila, nemačka ambasada objavila je oglas u Njujork tajmsu , u kojem je obavestila da putnici koji se ukrcaju na taj brod to rade na sopstveni rizik. Sjedinjene Države su tako ušle u rat i pored protivljenja pojedinih senatora koji su tvrdili da su državu u rat gurali bankari i fabrikanti oružja. Amerika je u ratu potrošila 32 milijarde dolara, a njih su obezbedile Federalne rezerve.

U Drugom svetskom ratu Amerika se načelno držala neutralnosti, ali je ipak zajmovima pomagala Britance i organizovala konvoje pomoći. Jula 1941. godine SAD su okupirale Island i do te teritorije slali svoje ratne razarače. U novembru je Kongres odobrio naoružavanje trgovačkih brodova i njihovo upućivanje u ratne zone. Američka vlada je istovremeno davala zajmove Kini, zabranila izvoz gvožđa i nafte Japanu i istovremeno zamrznula japansku efektivnu imovinu u SAD. To Japanu sigurno nisu izgledali kao potezi države koja želi da stoji po strani od sukoba. Britanski agent Duško Popov (šifra „Tricikl“) obavestio je 10. avgusta 1941. godine FBI da će Perl Harbur biti napadnut. Oktobra iste godine sovjetski špijun u Tokiju Ričard Zorge obavestio je o tome Kremlj, koji je istu informaciju prosledio Vašingtonu. Nemački ambasador u Americi Tomsen 13. novembra je takođe rekao da će Perl Harbur biti napadnut. Nakon rata, direktor CIA izjavio je da je Amerika sredinom novembra bila upozorena da je japanska flota isplovila istočno od Tokija, i da će Perl Harbur biti napadnut. Američki ratni sekretar Henri Stimson je 25. novembra u svoj dnevnik upisao: „Predsednik je rekao da ćemo verovatno biti napadnuti već do sledećeg ponedeljka.“ Australija i Holandija su 2. decembra poslale informaciju o napadu. To je spisak samo najvažnijih informacija i najava napada koje je Vašington dobio i ignorisao. U Perl Harburu je 7. decembra poginulo 2.403, a ranjeno 1.178 ljudi. Rat je Ameriku koštao 5 biliona dolara (polovinu sadašnjeg nacionalnog duga), odnosno toliko banknota su odštampale Federalne rezerve i za toliko novca zadužile američke građane.

I rat u Vijetnamu počeo je kontroverznim događajem poznatim kao „Incident u zalivu Tonkin“, kada su avgusta 1964. u dva navrata napadnuta dva američka razarača. Do tog trenutka Amerika je već deset godina imala svoje vojne „savetnike“ koji su obučavali vojsku Južnog Vijetnama. Brojne nedoumice i sumnje koje su pratile pomenuti incident trajale su do 2005. godine, kada je NSA, Nacionalna bezbednosna agencija, priznala da nikakav incident nije postojao, da nije bilo nikakvog napada Vijetnamaca, i da je čitav događaj izrežiran. U Vijetnamu je poginulo 58 hiljada Amerikanaca, a ranjeno 300 hiljada. Za rat je odštampano 140 milijardi dolara.

Pripreme za prvi rat u Iraku Amerika je počela odmah nakon invazije na Kuvajt. Invaziji je prethodio čuveni prijem američkog ambasadora April Glespaj, koja je 25. jula 1990. godine zatražila sastanak i informacije o razlozima vojnih priprema i gomilanja trupa na kuvajtskoj granici. Na sastanku je izjavila kako SAD „u duhu prijateljstva, a ne sukoba nemaju mišljenje“ o nesporazumu sa Kuvajtom i „sukobu između Arapa“, ostavljajući tako Sadama da veruje da se Amerika neće mešati. Svega nekoliko meseci kasnije, SAD su iskoristile priliku da prvi put organizuju i mobilišu međunarodnu zajednicu da bi izvršile invaziju na „neposlušnu državu“. Drugom ratu u Iraku prethodile su godine medijske kampanje o iračkom „oružju za masovno uništenje“, za čije postojanje još uvek nisu pronađeni dokazi.

Rat u Avganistanu počeo je napadima 11. septembra. Uz sve dužno poštovanje prema hiljadama nevinih žrtava, svako ko je makar malo informisan o dešavanjima tog dana mora imati barem snažnu sumnju u verodostojnost zvaničnih podataka. Dodatnu sumnju podstiče i to što ne postoji samo jedan napad za koji bi se moglo posumnjati da je režiran, nego za sva četiri napada na tri mesta postoje mnoga pitanja na koja ne postoje odgovori. Posredan dokaz pružio je Eron Ruso, filmski producent, početkom prošle godine. Dokaz možda nije egzaktan, jer se uverljivost zasniva samo na verovanju u reči ovog stvaraoca koji je preminuo nešto nakon toga, ali je svakako slikovit. Po njemu, Nikolas Rokfeler, predstavnik velike bankarske porodice i njegov nekadašnji prijatelj, godinu dana pre 11. septembra rekao mu je: „Erone, desiće se jedan događaj. I videćeš kako ćemo na račun tog događaja ući u Avganistan radi kontrole naftovoda iz Kaspijskog mora, a posle toga u Irak da uzmemo naftu i uspostavimo bazu na Bliskom istoku, a onda ćemo ući u Venecuelu i eliminisati onog Čaveza. I videćeš kako kao tražimo po pećinama neke tipove koje tamo nikada nećemo naći.“ Eron je o tome rekao: „Govorio je o tome kako se taj rat protiv terorizma nikada ne može dobiti jer je to večni rat, u toku kojeg možeš stalno da gaziš ljudske slobode.“ Pitao sam ga: „Kako ćete da uverite narod da je rat stvaran?“ Odgovorio je: „Uz pomoć medija. Mediji mogu da uvere narod da je rat stvaran. Bitno je samo da se stalno govori o tome, neprestano se ponavlja i ponavlja i ponavlja i ljudi konačno počnu da veruju.“

Bombardovanje Jugoslavije započeto je zbog incidenta u selu Račak, januara 1999. godine, koji je šef verifikatorske misije Vilijam Voker označio kao napad u kojem je poginulo 45 civila, bez obzira na izveštaje srpskih, ruskih i finskih patologa.

Zbog osnovanih sumnji da Amerikom već skoro pun vek vlada grupa nepoznatih međunarodnih bankara, naravno da Amerika ne može da bude prijatelj Srbije. S tim što takva Amerika nije prijatelj nijedne države na svetu, pa ni same Amerike. Moglo bi se reći da se građani Sjedinjenih Država nalaze na samom izvoru laži, na mestu na kojem se teško vidi globalna prevara. A to su samo obični ljudi, sa običnim željama i osećanjima, koje je baš zbog tih osećanja lako prevariti. Oni koji ne odreaguju na medijske laži koje su u SAD dovedene do savršenstva, po definiciji su oni koji nemaju osećaja kojim bi odreagovali. Zbog toga, ukoliko prihvatimo priču o postojanju dve Srbije, pre toga bismo morali da prihvatimo i priču o postojanju dve Amerike, dve Britanije, dve Nemačke… S tim što se u takvim državama ne bi koristio pežorativni termin nekakvih „narodnjačkih koalicija“, nego koalicije naroda tih država. Ostatak građana u različitim državama zajednički bi pripadao istoj međunarodnoj grupi zagovornika „internacionalizacije“ i njih bi činili ili ljudi koji imaju direktne koristi od globalizacije, ili oni koji nisu svesni šta se dešava, ili oni koje jednostavno nije briga. A čitav taj osećaj kolektivizma različit je samo u nijansama od borbe za komunističku Internacionalu ili svet pod upravom jednog Rajha. Zagovornici globalizacije zbog toga jesu u pravu u jednome – nacije više nisu bitne. Nije bitno ni kakve je ko boje kože, ni kojeg je porekla i imovinskog stanja. Stanovništvo sveta danas se deli na one koji veruju u to da svetom upravlja šačica bolesnih ljudi obolelih od manije za novcem, i na one koji su svesne ili nesvesne sluge te grupice ljudi.

Amerika je danas ogledno mesto takvog Novog Sveta. U današnjoj Americi policajcima je dozvoljeno da građanima pretresaju stan bez naloga i prisustva vlasnika, da prisluškuju telefonske razgovore i svu drugu komunikaciju (uključujući i mejlove), da privode i saslušavaju bez prisustva advokata, bez podizanja optužnice i bez „čitanja prava“… Na ulicama današnje Amerike, pod plaštom ozloglašenog Patriotskog akta, mogu se povremeno videti policajci sa automatskim oružjem u rukama. Krajem prošle godine na Univerzitet u Floridi poslata je policija da bi „obezbeđivala“ govor Džona Kerija, predsedničkog kandidata na prošlim izborima. Jedan student je, držeći samo knjigu u ruci, pomislio da sme da postavi pitanja koja nisu „na spisku“, vezana za ispravnost rezultata poslednjih predsedničkih izbora. Odveden je u stranu, desetak policajaca ga je okružilo, bacilo na zemlju i na njemu upotrebilo električni pištolj dok je on vrištao od bolova. Slična scena bila je i tokom govora, u to vreme guvernera, Džordža Buša Mlađeg, kada je režiser Aleks Džons uhapšen usred postavljanja pitanja o tome zbog čega se ne ukinu Federalne rezerve i Savet za spoljne poslove. I za vreme govora Donalda Ramsfelda, državnog sekretara Fordove i Bušove administracije, postavljena su nezgodna pitanja o lažima o iračkom oružju, i samo su Ramsfeldovo poštenje i jasan zahtev sprečili obezbeđenje skupa da i tog posetioca ne odvedu.

Po planu vežbe „Rex 84“ („Readiness Exercise 1984.“) širom Amerike počelo je osnivanje velikih kampova, a obelodanjivanje istine o tome počelo je 1987. tokom istrage o naoružavanju Irana. Danas se tvrdi da na teritoriji te države postoji, zavisno od izvora, od 600 do 800 velikih kampova nepoznate namene, za koje su vlasti u početku tvrdile da služe kao preventiva za prihvat velikog broja imigranata iz Meksika. Svi kampovi su povezani železničkom trasom, imaju heliodrom, osmatračnicu i ograđeni su žicom. Najveći broj je prazan, ali su svi potpuno funkcionalni i pod stalnom stražom. Najveći se nalazi na Aljasci i za njega se tvrdi da može da primi čak dva miliona ljudi. Brojne fotografije i video-zapisi ovih objekata koji su pod kontrolom FEMA (Federal Emergency Management Agency) pokazuju njihovu veliku sličnost sa fotografijama logora nacističke Nemačke.

Svet sve više postaje Orvelov svet, samo je to teško uočljivo jer smo usred sindroma „kuvane žabe“ po kojem žaba koja se postepeno kuva u vodi ne prepoznaje šta se dešava i gde se nalazi. Drugi razlog zbog kojeg to ne vidimo je taj što ovakav orvelovski svet nije najavljen. Kamere na ulicama naizgled ne snimaju da bi nas Veliki brat špijunirao, nego da bi brinuo o nama i pratio da li nam neko želi zlo. Istorija se ne briše i ne menja tako što se uništavaju stare, a štampaju nove knjige i novine, nego tako što se dozvoljava svakome da je piše, čime dolazi do inflacije informacija, koje onda postaju obezvređene. Orvelovski svet je za većinu nas svih ovih godina predstavljao nešto što je proizvod totalitarizma, nešto što se ne dešava u demokratiji, svet za koji su nam asocijacije požutele korice stare knjige i crno-beli film. Zato je tako teško poverovati da je ova stvarnost u punom koloru, realnost za koju verujemo da je daleko od totalitarnog društva, zapravo isto ono o čemu je Orvel pisao. Samo u boji. Da se razlike slabije primete.

Zoran Grbić

Nova srpska politička misao

Džon Lenon, rok-legenda i vizionar, dao je kredo i opis Novog Svetskog Poretka u svojoj čuvenoj pesmi "Imagine” (Zamisli). Lenon moli podeljeni svet da zamisli doba kada će se živeti - bez Carstva Nebeskog, bez država, bez vlasništva, bez gladi, svi ljudi žive u miru, jedno bratstvo ljudi… "i svet će biti kao jedan".

Na godišnjicu smrti Džona Lenona pesma "Za-misli" čula se širom sveta putem hiljada radio stanica. Ko je finansirao i podržao ovaj događaj? Ujedinjene nacije.

Ako je Buš bio nejasan u vezi budućnosti Novog svetskog poretka, ono malo što je procurelo otkriva više nego što možete da zamislite. Na plenarnoj sednici 11. septembra i konferenciji za štampu posle nje, Buš je priznao da NSP vidi kao "nešto što su predvideli osnivači UN."

Naravno, graditelja utopijske Kule Vavilonske ima mnogo. Njihovi životi i verovanja nisu predmet ovog članka. Uzgredno, pomenimo da ova elitna grupa, među kojima su i neki od mentora Džordža Buša i njegovog oca, senatora Preskota Buša, seže sve do Društva Naroda, prvog pokušaja u savremenoj istoriji da se uspostavi Novi Svetski Poredak.

Jednostavan odgovor glasi da je Novom svetskom poretku neophodna nova svetska vlada - sačinjena od svetskog parlamenta, svetskog suda, i svetske policije. UN je trebalo da postanu ova svetska vlada ili bar da posluže kao most prema ovom cilju.

Pored ostalog, UN su stvorene da silom obezbede mir za vreme hladnoratovskog očaja i straha od nuklearnog uništenja. Mir je bio glavni adut da javnost prihvati izgradnju strukture tipa UN. Kraj 40-tih izgledao je kao sećanje na stare dane slave, olako uzimane, kada se živelo bez punog razumevanja istorije.

Ta prošla vremena ostaće očuvana u dalekim prizorima na kamerama - Moneovim slikama ili prizorima engleskih romantičara - mladi par na cvetnoj ljuljašci jednog proleća u Živerneu u Francuskoj, slobodan da uživa u usamljenosti prirode, ili trenutke zamrznute lepote engleskog leta, plesova pod kolonadama i jahanja u prirodi - sloboda ljudi da se smeju bez straha od svevidećeg oka. Ovakva sećanja na izgubljenu prošlost izgledaće kao trenuci raja u poređenju sa totalitarnom državom koja raspolaže sa božanskom tehnološkom moći.

I zaista, Evropa će 1992. postati nadnacionalna regija. Njene nadnacionalne organizacije poput Saveta Evrope, EEZ i NATO-a poslužiće ujedinjujućoj svrsi. Sve će konačno biti konsolidovano pod Evropskim parlamentom. Nacionalne granice će nestati, koristiće se zajednička valuta, a zavijoriće se zastava Evrope. Ono što nisu mogli Karlo Veliki i Napoleon, uspeće konačno post-modernoj Evropi.

29. oktobar 2004. – Potpisivanje novog ustava EU u Appartamento dei Conservatori, Sala degli Orazi e Curiazi, pred bronzanom statuom pape Inoćentija X, koju je napravio Alessandro Algardi. 

U skladu sa strategijom korak po korak, sledeći potez je preći sa regionalnih nad-nacionalnih federacija na svenatkriljujuću globalnu vladu koja postaje vrhovna vlast u održanju "mira i jedinstva" među regionalnim telima.

Ovaj model predviđa Bžežinski kao jedan od osnivača Trilateralne Komisije. Tri regije ("Trilaterala") su najverovatnije međukorak do kasnije fuzije (regija će svakako posedovati manje etničke lojalnosti, kulture i istorije nego pojedina država i teže će odoleti fuziji).

Još briljantniji u konceptualizaciji strategija formiranja i upravljanja svetskim poretkom je Ervin Laslo, osnivač Rimskog kluba. Laslo je malo poznat izvan krugova međunarodne elite, ali je već decenijama povezan sa istraživačkim centrima i velikim fondacijama. Takođe predavao je na Prinstonu i Jejlu.

Svoju knjigu "Strategija za budućnost: sistemski pristup svetskom poretku" objavio je pod pokroviteljstvom Centra za međunarodne studije univerziteta Prinston. Knjiga je zasnovana na njegovim predavanjima iz 1973.

U svojstvu profesora, Laslo hladnokrvno primenjuje teoriju opštih sistema na fukkcionisanje čitavog sveta kao jednog super-sistema. Fraze koje zvuče nedužno brišu prošlost i milijarde života ubacuju u ogromnu mašinu. Štivo pisano zapetljanim akademskim stilom odaje savršeni jezik zaverenika.

Prezauzeti, naivni, oni kojima je to dosadno nikad neće shvatiti njegovu suštinu, dok će se njegovi ambiciozni istomišljenici zadovoljno smeškati dok izvlače "Planetarnu nagodbu." Laslo nas nepovratno gura u post-hrišćansko, zapravo, anti-hrišćansko doba. Novi svetski poredak nema vremena za veru koja se u njega ne uklapa i tačka. Hegelijanska premisa sinteze i konformnosti počiva ispod ogromne mašine svetskog sistema.

Laslo ravnodušno ističe:"Sada sve granice između kultura brzo nestaju. Više neće biti moguće istovremeno održavati više nekompatibilnih konceptualnih sinteza validnih različitim narodima na različitim mestima. Naša saznanja jednako su tako međusobno zavisna kao i načini života… Ako se dolazeći svetski poredak bude održao u životu, njegova konceptualna sinteza biće eksplicitna, dalekosežna, naučno utemeljena, i puna normativnih smernica za praktično ponašanje.Konceptualna sinteza ima najmanje pet osnovnih funkcija u usmeravanju ljudskog života. To su mistična, kosmološka, sociološka, pedagoška ili isihološka, i uređivačka funkcija (str. 6-7):"

Ono što plaši je Laslova definicija poslednje konceptualne sinteze na njegovoj listi, uređivačke funkcije: "Konačno, uređivačka funkcija koncentualne sinteze znači definisati neki aspekt stvarnosti kao značajan i vredan i tome se posvetiti, a ostale kao nedostojne ozbiljne pažnje" (str. 7) Laslo opisuje informacionu kapiju masovne svesti. To je cenzor koji prevazilazi Orvelovog Velikog Brata.

Ali to se sve izlaže na neutralan način, u maniru pasivne inteligencije, akademski.

Laslo zamišlja međusobno povezane grupe superinteligentnih koji će upravljati svetskim poretkom. U zavisnosti od toga kako svetski sistem funkcioniše, to bi mogao biti savršeno mehanizovan i humanizmom motivisan totalitarni poredak (ukoliko postoji diktator sa neograničenim ovlašćenjima), ili super-birokratska neman koja samu sebe davi (ukoliko rivalski vrhovni saveti neutralizuju jedni druge), kao što je prikazano u sjajnom noire filmu "Brazil". Laslova lestvica svetske hijerarhije ili svetske vlade nalikuje na ezoteričnu mapu masonskih ili kabalističkih saveta.

Vrhovni savet je 13-to člana super-elita iznad koje se nalazi samo jedan završni nivo (možda pojedinac), koga on zove "svetski homeostat". Ako je jezgro homeostata pojedinac, onda je on svetski imperator. Daleko na dnu piramide nalazi se običan svet - građani koji održavaju iluziju demokratskog procesa učestvujući u onome što Laslo naziva "zborovima građana".

Prirodno, tu su i oni koji će prostom narodu pomoći da rešava teža pitanja. Oni će upravljati ljudima, a ovi će pritom imati osećaj da su oni ti koji formiraju grupni konsenzus. Laslo kaže da je početni cilj "podizanje svesti naroda" od potrebe za svetskim poretkom, tako da će to biti konsenzus koji će ići od dna ka vrhu (str. 84-85). Kada se svetski red uspostavi, zborovi građana mogu ići od lokalnih do regionalnih i global-nih nivoa - ili, kao što bi Orvel rekao, "neki su zborovi građana jednakiji od drugih".

Oni koji se pročiste dostizanjem nivoa "globalnog razmišljanja" mogu se smatrati urednim da postanu "propagatori" (str. 88). Kao primer propagande Laslo koristi "Dan Zemlje" 1972. U svojoj knjizi iz 1972., on se takođe zalaže za prikupljanje glasova odgovarajućih manjinskih zajednica -"homoseksualaca, feministkinja", i itd., i "onih koji se bore za svoje političke i socijalne ciljeve… kao što su etničke grupe, mirovni aktivisti", itd - radi širenja globalne svesti (str. 93-94). Za to vreme "umetnici i pisci mogli bi indirektno da neguju svest o svetskom sistemu buđenjem ponosa i ambicije prema ljudskim dostignućima" (str. 99)

Laslo nudi dobro osmišljen plan za buđenje globalne svesti. Njegov rad u jednom trenutku nalikuje na poziv na revoluciju i socijalne promene sa, do u detalja, razrađenom strategijom delovanja što bi zadovoljilo i CIA-stučnjake za izvođenje tajnih operacija. Možda je još više otrežnjujuće to što se sve ono što je Laslo propisao za promenu kursa Amerike u početnoj fazi i desilo tokom ovih 18 godina od nastanka njegovog kapitalnog dela. Laslo se zalagao na Prinstonu, i kasnije kod drugih uticajnih krugova, da bi mediji trebali da koriste ideju zbora građana. To se i desilo. Šta rade ti zborovi?

Oni pokrenu neko pitanje a elitni stručnjaci nude rešenje za socijalne probleme - formulišući zakone "protiv mržnje", za rešenje ekoloških problema itd. Možda je ironija to što nekim od najvećih TV debata upravljaju bliske Laslove kolege, kao što je Artur Miler, profesor sa Harvarda, koji tako vešto upravlja ljudima da većina njih to i ne primeti. Projektovani zakoni protiv mržnje i ekološke strategnje trebalo bi da oduzmu slobode od jednih i daju ih drugima. Zborovi građana obavljaju ono što Laslo naziva "uređivačkim funkcijama". Naprosto, neki aspekti stvarnosti su važniji od drugih, a onima koji su manje inteligentni biće rečeno koji su to aspekti.

Današnji začeci zborova građana možda su mnogo značajniji nego što izgledaju. Mediji nisu ograničeni samo na zborove građana u oblikovanju javnog konsenzusa. Laslo daje instrukcije: "Vesti, dokumentarci, članci, kao i dugo i kratkometražni filmovi, trebali bi da se skoncentrišu na pitanja u vezi sa svetskim poretkom; a reporteri, voditelji, urednici, i direktori sa osećajem za goruća pitanja (i sopstveno napredovanje u karijeri) trebali bi ne samo da izveštavaju, već da otkrivaju događaje i dešavanja bntne za svetski sistem.

Sada su dalekovidi pripadnici medija individualno posvećeni globalnim pitanjima" Ove će medijske zvezde, nesumnjivo, izvući mnogo koristi kada oni za koje se bore dođu na vlast. Kakav god svetski poredak da se uspostavi, bilo Bušov, Bžežinskog, Laslov, ili Harlana Klivlenda, za onaj uski krug intelektualne elite koji se kvalifikuje, upravljanje svetom otvoriće skoro neograničene mogućnosti. Za nas ostale to će biti neprestano siromašenje kao što nas planeri upozoravaju već decenijama.

Svaka pegava sova, koju štite da ne nestane iz eko-sistema, odnese 47 miliona dolara prihoda. Ali to je samo blagi nagoveštaj onoga što će se od građanina sveta tražiti da bi se zaštitio eko-sistem. Masovni mediji mogli bi da navedu narod da veruje da pomaže zemlji tako što jede tablete od algi. Svet recikliranog posuđa i odeće zameniće nekadašnje sovjetske postere dostojanstvenog proleterijata u redovima za hleb koji svoje prazne stomake žrtvuje Državi (dok se oni koji upravljaju, goste kavijarom iz Beluge i love fazane na ogromnim državnim imanjima u Gruziji). Neki su uvek više jednaki od drugih. Narod nikad ne nauči lekcije iz istorije, ali njihovi "vođi" da.

Adlej Stivenson, nekadašnji ambasador SAD u UN i predsednički kandidat koga je poznavao moj otac, pokazao je upotrebu mira kao argumenta za uspostavljanje svetske vlade. Govoreći u Udruženju dopisnika pri UN 14. 2. 1961, Stivenson je pozvao medije da svoju magiju u oblikovanju javnog mnjenja iskoriste za nuđenje globalnog rešenja za ratove: "… pomozite nam da stvorimo sliku naše istinske zabrinutosti. Prikažite nas ne kao zaverenike i ratne trgovce, ili kao demone ili polubogove, već kao ljude još uvek zbunjene ali rešene da stignu od cilja, koji se bore, na ivici Armagedona, da postignu opšte razumevanje i opštu svrhu" ("UN - čuvari mira", publikacija Stejt Dipartmenta, sept. 1961.).

Vraćajući se na Stivenson-Bušov model Novog svetskog poretka, treba da se zapitamo, kakav će svet biti ako se jednog dana oživotvori "prvobitna ideja UN", i to ne kao skeletna struktura već kao potpuno operativna svetska vlada?

Ako pogledamo Povelju UN, viđenja osnivača UN koji su napisali povelju, i razne rezolucije UN donete proteklih decenija, videćemo kako je UN tip Svetskog poretka predviđen da funkcioniše i kako bi trebala da se odvija raspodela sloboda, vlasništva i privatnosti njegovih građana. Čitavi tomovi bi o tome mogli da se napišu ali, jednostavno rečeno, bio bi to sistem svetskog socijalizma. Najnovije rezolucije UN trebalo bi da ukažu na to kakav je njihov stav u vezi sa Novim svetskim poretkom.

Prvog maja, 1974, Generalna skupština UN usvojila je " Deklaraciju o uspostavljanju novog međunarodnog ekonomskog poretka". To je prosto ekonomski podsticaj Novom svetskom poretku, koji poziva na "ukidanje sadašnjih razlika u svetu".

Ovaj svetski sistem socijalne zaštite insistirao bi na

1. Transferu bogatstva od Prvog prema Trećem svetu;

2. Nacionalnzaciji koju bi sprovodile vlade Trećeg sveta;

3. Posebnoj ekonomskoj zaštiti siromašnih zemalja.

Globalni sistem socijale uvek je bio glavni adut svstskog poretka u odnosu na zemlje Trećeg sveta, baš kao što je MIR bio adut u odnosu na razvijene zemlje.

Naravno, pošto bi razvijene države morale da poklanjaju svoje bogatstvo i tehnologiju, one bi se prosto pridružile Trećem svetu dok bi pad prihoda eliminisao srednju klasu i stvorio jedvistvenu masovnu nižu klasu.

Predaja nacionalnog suvereniteta možda će zahtevati ogromne pritiske, a za siromašne zemlje socijala je savršena. Još jedan način da se dokuči UN model Novog svetskog poretka, i njegovo značenje u oblasti slobode veroispovesti, je razmatranje "jedinstva u različitosti" i ograničenja i balansiranja koje on nameće u vezi sa tim.

Tal Bruk

(”Novi Svetski Poredak”)

Pravoslavni odgovor

Mlade Kineze, odrasle u ekonomskoj reformi, odlikuju individualizam i potrošački mentalitet, što je strano kolektivističkom duhu i štedljivosti njihovih očeva

Prvi put u svojoj dugoj istoriji Kina ima građane koje odlikuju izraziti individualizam, nasuprot tradicionalnom kolektivističkom duhu, i potrošački mentalitet, nasuprot čuvarnosti i štedljivosti. Ovo je nova pojava i za drevnu, konfučijansku, i za postrevolucionarnu maovsku Kinu. Obeležja društvenom životu daju generacije koje su drukčije od svojih očeva. To su deca rođena posle osamdesetih godina 20. veka, a obrazovana i u aktivan život uključena u toku poslednje tri decenije, koliko traju ekonomske, političke i društvene reforme.

Odrasle dece tržišnog komunizma, između 18 i 30 godina, ima sada oko 200 miliona. Ona najčešće nemaju rođenu braću i sestre, što ih, s jedne strane, čini žrtvama dugoročne politike planiranja porodice – „politike jednog deteta” – a, sa druge, mezimcima ili, kako Kinezi kažu, „malim imperatorima” u porodici. U detinjstvu razmažena, u mladosti samoživa, a u zrelosti materijalistički nastrojena – ta deca sada određuju sudbinu nacije.

Zato su i glavni predmet interesovanja kineskih sociologa. U njihovim očima, mladi Kinezi su „protivurečna mešavina: pouzdani i nepokorni, cinični i pragmatični, samoživi i, istovremeno, pravdoljubivi”. Oni su i najurbaniji i najobrazovaniji deo nacije. U nekadašnjoj zemlji seljaka i radnika na univerzitet je mogao da se upiše tek svaki dvadeseti zainteresovani srednjoškolac. Kad su se univerziteti osposobili da širom otvore svoja vrata, Kina je za manje od jedne decenije dobila šest miliona studenata.

Sun Junsjao, zamenik direktora Kineskog istraživačkog centra za decu i omladinu, dosta kritički govori o tim generacijama koje nisu imale potrebu da se, za razliku od njihovih očeva, bave osetljivim „međuljudskim odnosima” u porodici, kolektivu i sredini u kojoj žive. (Tačnije, one ne znaju za stegu kolektiva u Maovoj Kini, u kojoj se, recimo, morala imati dozvola rukovodioca za stupanje u brak, a putni nalog za kupovinu vozne karte). Zato su nove mlade generacije sklone da „visoko cene svoje glasove i svoje interese, a da ne drže mnogo do osećanja drugih ljudi i sopstvene odgovornosti”. Istina, dodaje ovaj istraživač, „bolja strana njihovog avangardnog individualizma su pravdoljubivost i spremnost da pojedinačna prava i interese zaštite uz pomoć zakona”. 

On ukazuje na još dve odlike mladih: s jedne strane, sklonost ka depresiji u sudaru sa teškoćama, što je posledica lakšeg života nego što su ga imali njihovi očevi, a, sa druge, nepokornost, čak buntovnost, pred roditeljima i nastavnicima, što je odraz različitih sistema vrednosti i sve šireg generacijskog jaza.

 Šta su Kinezi zaista dobili ‘reformama’? (foto AFP)

U tim okvirima uočljive su dve kategorije mladih ljudi. Jedni, poneseni izazovima bogato snabdevenog tržišta, olako troše ne samo svoju zaradu, nego i ušteđevinu svojih roditelja. (Neki roditelji se javno žale što njihova deca „odbijaju da odrastu“.) Drugi nemaju mnogo skrupula u nastojanju da se „što pre obogate”. U tome su zasigurno uspešniji od svojih roditelja, osobito u oblasti sporta i zabave. Od 30 najbogatijih Kineza sa „Forbsove liste” za 2007. godinu, skoro polovinu čine sportisti i zvezde estrade. Njihova godišnja zarada se kreće između 1,2 i 36 miliona dolara.

Strani trgovci, međutim, posebnu pažnju obraćaju na kineske studente, kao na indikativnu kategoriju izbirljivih potrošača. Studenata je sada oko 15 miliona, a do 2010. biće ih dvostruko više. Oni su ti koji najviše oblikuju potrošački mentalitet urbanog stanovništva, a imaju i znatan uticaj na tržište, jer njihove manire i navike slede i preuzimaju milionske mase srednjoškolaca. To je jezgro koje će, ako se ima u vidu porast kupovne moći u najmnogoljudnijoj zemlji, kroz dve decenije predstavljati najmoćniju homogenu potrošačku silu sveta, ako je verovati nekim američkim agencijama za istraživanje tržišta.

Čak i najkonzervativniji među kineskim sociolozima priznaju da ti egocentrični, rasipništvu skloni i često, u sticanju materijalnog bogatstva bezobzirni, mladi ljudi u jednoj stvari predvode Kinu, mimo sve moći Centralnog komiteta KPK: toliko su preokupirani tehnikom i novotarijama u informativnoj tehnologiji da su, kao glavni kupci i korisnici kompjutera i digitalnih uređaja, pretekli i svoje vršnjake u razvijenom svetu.

Zahvaljujući prevashodno njihovom doprinosu i uticaju na ostalu omladinu u manjim gradovima i ruralnim područjima, Kina je krajem prošle godine imala preko 210 miliona korisnika Interneta (odmah posle SAD sa 216 miliona). Već u februaru ove godine Kina je po broju korisnika Interneta pretekla Ameriku.)

Na ovo kineski sociolozi primećuju da je sklonost mladih ka tehničkim, makar ponekad i pomodnim, uređajima od velike koristi za društvo, jer ih usmerava ka naučnim i tehničkim inovacijama. A to je nešto na čemu bi se ubuduće – mnogo više nego na jeftinoj proizvodnji – morala zasnivati i kineska privreda i snaga novih generacija.   

Jedna zajednička kinesko-japanska agencija za istraživanje tržišta ustanovila je da studenti i stariji srednjoškolci u Kini najradije kupuju – što se i dalo očekivati – kompjutere, digitalne uređaje poput video-kamera i MP-3 plejera i mobilne telefone, prevashodno najpoznatijih firmi. Ali, među deset najtraženijih artikala našla se i roba koja svedoči o želji mladih Kineza da slede običaje i tržišne i pomodne trendove na Zapadu. Među tim proizvodima su, na primer, kafa (u zemlji u kojoj se uglavnom pije čaj), čokolada, šminka i kozmetika, firmirana odeća, pogotovo sportska. Pri tom se vrlo drži do poznatih brendova.

Tako neki drugi klinci u Kini sve više počinju da liče na neke druge klince u drugim zemljama tržišne privrede u svetu.

 
Dragoslav Rančić

Politika

 
(Videti takođe tekst Osmotrište - Kapitalistička alternativa)

Izlaganje na okruglom stolu
BEOGRADSKOG FORUMA ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Medija Centar
Beograd, 12. decembra 2002. godine

Moram da obavestim ovaj auditorijum, da ja nisam pripremila nikakav referat, niti je to bilo predviđeno. Sa najvećim zadovoljstvom prihvatila sam poziv da učestvujem na ovom Okruglom stolu. Ovo utoliko pre što smatram da se današnji trenutak odnosa Srbije i Crne Gore ne može posmatrati izolovano, jer u biti svojoj ništa tu nema novo. To je samo deo jednog procesa koji je otpočeo 1991. godine. Idejni temelji ovog Ustava - za koga mi mislimo da su ga pisali nestručnjaci, nestručna lica, ja mislim da nisu i da im temelji po mom dubokom ubeđenju i po ovom što je danas pred nama, sa svim nelogičnostima koja su briljantno opisali referenti, postavljeni su u čuvenom Karingtonovom papiru i onom što je kasnije sledilo: Badinterovoj komisiji. Tu je temelj i tu možemo povući jednu liniju. Taj proces je otpočeo u Hagu onog 18. oktobra 1991. kada nam je predočen Karingtonov papir, koji u novijoj istoriji civilizovanog sveta predstavlja najtežu prevaru, prevaru utoliko pre što je Brionska deklaracija objavljena kao veliki domet koji obećava budućnost. Kroz Brionsku deklaraciju Evropska unija se obavezala da će posredovati u cilju zaštite teritorijalnog integriteta države Jugoslavije. Umesto posrednika, umesto traženja izlaza unutar granica Jugoslavije, na naše veliko zaprepašćenje, a danas su tu i drugi učesnici tog kritičnog dana, kada smo u Hagu 18. oktobra 1991. godine bili suočeni sa predlogom raspada Jugoslavije. Raspada po modelu koji nam je sačinio Karington, a kasnije ga doradio Badinter.

Dakle, imamo od tog doba razloga da se pitamo šta je pozadina toga? Jer, u to vreme, Evropa se pripremala za Mastriht. Dakle, na jednoj strani Evrope imamo totalnu dezintegraciju, a na drugoj strani imamo integraciju Evrope. U jednom, kako se kasnije može videti iz dokumentacije koja nam je danas pristupačna, nosimo i deo krivice. Kada kažem krivice mislim, pre svega, na intelektualnu elitu ove zemlje koja je dočekala prelomne istorijske trenutke potpuno nespremna, ne poznavajući infrastrukturu tadašnjeg sveta i bez alternative za promene koje su nam nudili, a koje su bile po nas poražavajuće. Stekao se ovde jedan čudan sticaj okolnosti koji je izazvao našu definitivnu tragediju. Bio je to, s jedne strane, trenutak kada je Nemačka želela da ostvari svoje vekovne geostrategijske i geopolitičke interese i izašla otvoreno na pozornicu sa zastavom. Takođe i Vatikan. Samo bih vas podsetila da je Vatikan zahtevao još davne 1982. godine - čak je to i pismenim putem između Regana i Pape Vojtile zabeleženo - izdvajanje Hrvatske i Slovenije iz Jugoslavije, kao dveju katoličkih teritorija. Treće podizanje Austrije na jedan viši nivo što smo i dočekali kasnije i stvaranje jednog moćnog katoličkog bloka u Evropi. To nije odgovaralo amerikancima u to vreme, ali to je bila cena koju je Amerika morala da plati za ustupke koje je Vatikan učinio Americi u Južnoafričkoj Uniji i u razbijanju istočnog bloka.

Naime Regan je sa svojom ekipom došao do zaključka da je na vojnom polju istočni blok nepobediv. Da se na vojnom polju ne može rešiti sudbina Istoka i Zapada, nego da je potrebno pomoću duhovnih snaga, pomoću podzemnih metoda ići na razbijanje istočnog bloka i to se zaista i dogodilo. Amerika suočena sa jednim predlogom, sa jednim planom koji joj nije odgovarao, uključila je taj prostor u svoj eksperimentalni poduhvat, poduhvat dekonstrukcije država i utapanja u širi proces globalizacije. Mi smo, dakle, žrtva vrlo heterogenih političkih procesa do kojih je došlo, a sami smo dočekali taj trenutak nespremni.

I da je taj proces još uvek u toku, vidi se najbolje po tome što se tradiciionalno, nakon ratova, nakon prestanka rata, postavljaju trajni temelji budućnosti jednog regiona, jedne države, a kod nas je okončan rat, a stabilnosti nema. Mi nismo imali šest ratova, to je velika greška naše zvanične politike koja je to prihvatila, pa govori o ratu u Sloveniji, ratu u Hrvatskoj, ratu u Bosni, neznam koliko sad na Kosovu. Nema ratova, ima samo jedan jedini rat. Samo jedna jedina agresija: to je rat protiv suverene države Jugoslavije, to je i agresija koja je izvršena na zemlju kombinovanim unutrašnjim i spoljnim snagama. To je, ako hoćete, empirijski i teorijski jedini zaključak, jedina istorijska istina, da se tako izrazim. To što se danas odstupilo od Povelje UN od Finalnog akta u Helsinkiju, od Pariske povelje, to nikoga apsolutno danas ne interesuje. Jer, ustvari, UN su opstale kao jedna sklerotična ustanova koja služi danas isključivo američkim ciljevima. Isto onako, samo možda jednu paralelu, da napravim, ali da ne budem krivo shvaćena, kao Društvo naroda.

Društvo naroda nestalo je onda kada je Engleska, posle invazije Italije na Etiopiju, rekla: "Pa nemam ja nikakvih obaveza prema toj zemlji", a zaboravila je obaveze koje je, preko Društva naroda, nametao Pakt Društva naroda. I Hitler je vrlo pošteno istupio tad i rekao je: "Nemačka istupa iz Društva naroda jer u tim okvirima ne može ostvariti svoju politiku". Na kraju tada časno ako hoćete. Danas se desilo podlo, podmuklo, nisko. Ujedinjene nacije su srušene, a ostala je neka fasada, obmana jedna pred svetom. I taj poredak UN koji je vegetirao kroz hladni rat definitivno je srušen i istorija će ga, duboko sam ubeđena, tako i zabeležiti. Srušen je na terenu Jugoslavije i na rušenju originarnog člana UN, to će reći zemlje utemeljivača kroz Atlantsku povelju, kroz Deklaraciju UN, koju smo potpisali 1. januara 42. godine, a zatim Povelju itd.

Slušajući briljantna izlaganja mojih predhodnika, mog uvaženog kolege Perazića, koji je otvorio neku optimističkiju sliku ovih dvaju sukoba između Srbije i Crne Gore, podsetila bih ga na naše ranije razgovore o tom pitanju. Nažalost, ja ne delim njegovo mišljenje i ne mislim da će se išta moći promeniti u onom što je sada. Jer mi smo deo, i ta Povelja je samo deo, tog destruktivnog procesa koji je u toku. Destrukcija ove zemlje se dalje nastavlja i ako je rat završen i ako, kao što sam rekla, posle mirovnih ugovora dolazi do stabilizacije. Ovde rat nije završen, odnosno rat je kobajagi u Bosni završen. Međutim, destabilizacija regiona se nastavlja, čitava. I mi imamo ovde jedan specifičan oblik rata koga je nemoguće uključiti u one tradicionalne pojmove rata. Nisam sklona tom optimizmu, mnogo sam više sklona da prihvatim pesimističkije zaključke kolege Kovača koji kaže nema države. I ja mislim u ovoj fazi, eksperimentalnoj fazi, država nije konstituisana i mi njen identitet nemamo. Ne možemo ocrtati identitet te zemlje. Međutim, ja sam optimista dugoročno posmatrajući situaciju i to duboko ubeđeni optimista. Odmah ću vam reći na čemu zasnivam moj optimizam.

20-ti vek istoričari, poznati, veliki istoričari sveta, nazvali su "vekom groblja imperija". Tako su čak i naslovili neke knjige koje opisuju 20-ti vek. Krajem Prvog svetskog rata nestale su Ruska imperija, Otomanska i Austrougarska. U Drugom svetskom ratu nestaje Nemačka imperija, ali nestaje i imperije Velike Britanije, nestaje imperija pobedničkih sila, dolazi do procesa dekolonizacije. Hladni rat dovodi do poraza Sovjetske imperije i na svetskoj sceni ostaje samo jedna imperija, odnosno ostaje SAD, koje su savez koga su imali na neki način bacili pod tepih i proglasili sebe liderom sveta; imperijom, jednom novom imperijom.

Jedna od karakteristika svih imperija sveta je da ne priznaju nikakve zakone, sem zakona svoje sile. Amerika danas ima silu bez presedana u istoriji - 37 puta može razoriti svet, ona ima užasnu destruktivnu moć u svojim rukama. Ona može da razori zemlju, ona može da pokori vojske, ali kao što se pokazalo do sada u toku te njene imperijalne vladavine koja traje od 90-tih godina, ona nema moć da vlada svetom. Znate, još je poznati Rimski vojskovođa Demiskijus 385 g. pre nove ere, posle velikih pobeda, rekao: "Nemojte se zavaravati, veličina Rima ne leži u gvozdenim oklopima ni u sabljama, ne leži ni u ogromnoj masi ljudi i vojske, veličina Rima leži u razumu". A to je upravo ono što u ovom trenutku nedostaje Americi, toj novoj imperiji, zato verujem u njenu vrlo skoru propast.

No, ostavimo se tih dugoročnih stvari i posmatranja u perspektivi. Mi patimo užasno, mi smo došli i nalazimo se u jednoj katastrofalnoj situaciji. Ustvari, jedan paradoks je na delu tzv. međunarodne snage - KFOR, UNMIK i ne znam kako sve i koje su sve skraćenice imale - su stavljene u funkciju ne da štite ovaj narod, ne da zavedu mir, nego da štite paravojne snage, da štite terorističke bande, da drže neuralgičnim stanje na ovom delu kugle zemaljske. Mi moramo biti svesni te činjenice, i da smo pokoreni narod, poraženi smo, ne na vojnom polju. Rekla bih čak vidite, da nismo poraženi, ono što narod naročito ističe ni na ideološkom polju. Znate zašto? Mi do sada nemamo nijednu temeljitu studiju o odnosu Kardeljizam - Titoizam - Marksizam - mi to nemamo. Mi nemamo nijednu verifikovanu studiju koji bi nam u tom smislu pomogla. Sem toga paradoks je još jedan, koga moram istaći. Ta čitava Jugoslavija je bila uključena u bezbedonosni sistem NATO-a. Ja sam došla do tog originalnog ugovora iz 1960. godine, kada je Grčka, u ime NATO-a, zaključila sporazum sa Jugoslavijom na osnovu koga je data mogućnost NATO trupama na prolaz kroz našu teritoriju, ukoliko budu napadnuti sa Istoka.

Par dana po smrti Josipa Broza, NATO je izvestio Predsedništvo SFRJ da taj ugovor smatra i dalje važećim. Da li je to jedan paradoks? Vi nigde na Zapadu nemate napad na režim koji smo mi imali 50 godina, režim Brozovsko-Kardeljevski, vi imate napad na Miloševića. Dakle to je dokaz da za njih nisu uopšte bitne te režimske promene, a to dokazuje najbolje i oktobarski izbori i dovođenje na čelo zemlje gospodina Koštunice. Ništa se promenilo nije. Sistem je i dalje na snazi.

Dakle, mi smo u jednom procesu, u procesu gde imamo jako sužen manevarski prostor. Mi moramo jako oprezno, vrlo studiozne korake povlačiti danas, vodeći strogo računa o tim međunarodnim tokovima, uz svest da nemamo i da ne postoji jedna izgrađena i opšte usvojena ideologija ili jedan međunarodno pravni model za 21. vek. Protivrečnosti unutar samog zapadnog sveta danas postoje i one su ogromne. Mi tu ne možemo da se takmičimo, niti u te tokove da ulazimo, ali ima jedino što možemo - da sa oprezom pratimo sve te tokove. A ja duboko verujem u srpski narod (ili ako hoćete srpsko-crnogorski, nek me izvinu ovi crnogorci, jer ja sam učila gimnaziju pre Drugog svetskog rata, tamo 30-tih godina, i još sam malo profesionalno deformisana u tom pogledu). Uvek u prelomnim trenucima istorije, srpski narod je pokazao i dokazao da poseduje jedan emancipatorski kapacitet. Ja duboko verujem da će ga iskazati i ovoga puta.

 Lord Piter Karington, lider Bilderberga 1990-1999, ispred ulaza u svoju baštu; u pozadini je pagansko božanstvo

Danas su svi taoci finansijskog kapitala, a samo je on slobodan da čini što mu je volja

Kriza koja potresa američko finansijsko tržište je bez presedana, bar u poslednja pola veka. Procena je da bi ukupni gubici finansijskog sektora SAD mogli biti veći od hiljadu milijardi dolara.

Američka centralna banka (FED) danas sprovodi politiku koja je prekoračila okvire vladajuće monetarne doktrine. FED štampa novac, obara kamatne stope i satire dolar, ne hajući previše ni za inflaciju, ni za globalne posledice ovakve politike. Nije jasno da li se na ovaj način kriza suzbija ili podstiče, da li FED reaguje snažno i pravovremeno, ili samo histerično prikriva sopstvenu nemoć. Teško je dokučiti da li se monetarna pravila krše u ime opšteg dobra kako bi se izbegla recesija ili to članovi ekskluzivnog finansijskog kluba štite sopstvene interese koristeći dobre izgovore i „državne” pare.

Ova kriza suočava svet i sa suštinskim problemima, nelogičnostima i protivrečnostima finansijskog sistema. Uzrok haosa je samo na površini u vezi sa kreditima koji su u SAD odobravani kreditno nesposobnim dužnicama – da finansijski sektor svoju gramzivost nije demonstrirao na tom segmentu tržišta, učinio bi to na nekom drugom. Kriza bi se drugačije zvala, ali bi njene razmere verovatno bile iste. U „srcu finansijske tame” skriven je još jedan sistemski problem.

Finansijski sektor bi morao biti neraskidivo povezan s privredom, realnom ekonomijom i zbivanjima u njoj. Tradicionalno, finansijska industrija omogućava tržišnim akterima efikasno plasiranje ili pribavljanje novca i kapitala, kao i razumnu zaštitu i osiguranje od brojnih finansijskih rizika i tržišnih ćudi – kamatnih, kursnih, cenovnih itd. Na takvim osnovama je razvijeno suptilno tržište različitih vrednosnih papira i instrumenata. Moderne finansije su taj posao obavile veoma dobro i inventivno.

Istorija finansija beleži i periode velikih grešaka, kada se zaboravljaju pouke prošlosti i prethodnih kriza. Ne tako davno, ogromne sume novca su besmisleno ulagane u akcije bezvrednih internet kompanija, u državne vrednosne papire Jeljcinove Rusije, u latinoameričke vrednosne papire itd. Ciklusi nedaća se po pravilu pokreću kada finansijski sektor umisli da je on ključni stvaralac vrednosti, a privreda samo njegov privezak. Finansije se odvajaju od realne ekonomije i zdravog razuma, počinju da žive u paralelnoj stvarnosti verujući sopstvenim mitovima i tako postaju neka vrsta kazina na brodu ludaka.

Finansijski akteri se upuštaju u špekulacije bez mere, i pri tome zaboravljaju svoje osnovne funkcije. Veliki delovi tržišta, sasvim bukvalno, funkcionišu na sličnim principima kao i sportske kladionice. Oporezivanje špekulativnih transakcija je stara ideja i neophodna mera, ali je finansijski lobi i suviše jak da bi tako nešto dozvolio.

Logika špekulacija je uvek kratkoročna, pa se i na svet gleda iz takvog ugla. Privreda je pod pritiskom da se neprestano uklapa u kratkoročne ciljeve finansijskog sektora. Najtraženiji menadžeri danas nisu tehnološki stratezi, već pragmatični trkači na kratke staze. Oni će u najkraćem roku povećati vrednost akcija kompanija kojima upravljaju i tako se umiliti finansijskom tržištu. Ta vrsta veštine prečesto koketira sa hohštaplerajem i kreće se po tankoj ivici prevare.

Globalizacija i trijumf neoliberalne ideologije dodatno podstiču ove maligne procese. Ogroman broj investicionih fondova koji operišu na svetskom tržištu, registrovani su u državama u kojima nema ozbiljne finansijske regulative i kontrole. Neoliberalna doktrina ohrabruje pasivnost država i olakšava eskalaciju problema. Finansijski sistem je sve složeniji, a nadzor nad njim sve slabiji.

Danas su svi taoci finansijskog kapitala, a samo je on slobodan da čini što mu je volja. Ovakvu moć bankarski sistem crpi iz svoje veze sa centralnom bankom od koje uvek može pozajmiti sredstva kada dođe u problem sa likvidnošću. Mehanizam koji je kreiran za ispomoć bankama u kratkim i prolaznim krizama likvidnosti, danas se deformiše i zloupotrebljava. Sve češće, centralne banke pružaju zaštitu i onim finansijskim institucijama koje su nesolventne i koje bi morale ići u stečaj. Finansijskom sektoru je tako sistemski dopušteno da pravi katastrofalne greške i da svoje gubitke prenosi na državu. Ovakvom zaštitom banke i druge finansijske institucije su ohrabrene da svoju lošu špekulativnu praksu nastave i dalje, uživajući u nekoj vrsti socijalističke oaze. Za sve ostale, kojima najčešće niko ne priskače u pomoć, važe surova pravila tržišne džungle.

Svi ovi fenomeni su vidljivi i u Srbiji. Finansijski sistem je u nedopustivoj meri skrojen prema interesima finansijskog sektora. Takve privilegije, međutim, ne čine sistem stabilnijim, već ga ohrabruju i stimulišu na rizičnu poslovnu politiku i moralni hazard. Banke mogu biti sigurne da će se, u slučaju ozbiljne krize, država ponašati slično kao i FED. Tehnika će biti drugačija, ali će logika spasavanja banaka biti ista. Država će na sebe preuzeti potraživanja koja banke ne budu mogle da naplate od svojih dužnika i tako će se gubici preneti na državu. Operacija će biti finansirana ino zaduživanjem države i sprovedena pod izgovorom zaštite stabilnosti sistema. U tom smislu „Srbija je svet”.

Nebojša Katić

Politika

 
(Nebojša Katić je finansijski i poslovni konsultant i živi u Londonu od 1992. godine. Do 1998. godine njegova poslovna karijera bila je vezana za beogradski “Energoprojekt”. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.)

Još nema istine o smrti lejdi Dajane

Da li je istraga istražila sve što se moglo istražiti?

Ono što je nedavno pred Visokim sudom pravde u Londonu izrečeno za princa Filipa i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera – da su nalogodavci ubistva princeze Dajane – odjeknulo je u svetskoj javnosti poput bombe. 

Svedočenje Muhameda al Fajeda, nesuđenog svekra “najvoljenije žene sveta”, ostavilo je, međutim, u stanju ravnodušnosti Vindzorsku palatu, čiji se portparol ni ovoga puta nije oglasio da zaštiti kraljevsku porodicu.

Nije se potresao ni bivši britanski premijer Toni Bler, kojeg je ucveljeni otac Dodija al Fajeda apostrofirao kao drugu polovinu "mozga operacije" u "zločinu veka", kako je to opisano u članku “Diana inquest: MI6 ‘plotted tunnel murder’”.

Muhamed al Fajed je izjavio:

- Dajana mi je rekla da čuva drvenu kutiju i da, ukoliko joj se nešto desi, javnost mora saznati šta se u njoj nalazi. Rekao sam Dajaninoj sestri, kao i njenom batleru, koji je kasnije pronađen mrtav, da je pronađu, ali to nisu učinili. Podlegli su uticaju kraljevske porodice.

Lejdi Di upoznala je Dodija al Fajeda još dok je bila u braku s princom Čarlsom, za vreme polo utakmice; simbolično je da su Čarls i Dodi bili u suprotnim timovima.

O istorijatu veze između Dodija i Dajane postoji mnogo verzija, a britanski mediji uzeli su kao tačnu onu kada je stariji Al Fajed pozvao princezu i njena dva sina na odmor u njegovu vilu u San Tropeu gde je bio sa svojom porodicom.

Pre četiri godine, levičarski nastrojen list "Dejli Miror", poznat po svojim antirojalističkim stavovima, objavio je pismo koje je princeza Dajana dala svom batleru Polu Barelu, uz napomenu da ga on čuva kao dokaz ukoliko joj se nešto desi. U pismu, Dajana je otkrila "da će joj se dogoditi neka nesreća i da joj o glavi radi niko drugi do ‘njen muž’, jer planira da joj ’smesti’ saobraćajku u automobilu sa neispravnim kočnicama".
 
Iako je na prvi pogled ovo pismo delovalo verodostojno, pažljivi analitičari uočili su niz propusta koji bi mogli da ukažu da Dajana nije njegov autor. Kao glavnu manjkavost, analitičari su naveli brojne pravopisne greške, od kojih je najupečatljivija da princeza od Velsa, inače vrsan poznavalac književnog engleskog jezika, rečenicu započinje malim slovom. Sumnju da je Dajana poverila batleru Polu Barelu svoje najcrnje strahove potkrepljuje i papir na kojem je pismo napisano; "Dejli Miror" navodi da je Lejdi Di koristila memorandum "Kennington Palace", mesta u jugoistočnom Londonu gde živi nadbiskup od Keterburija, a Dajana je, inače, živela u "Kensington Palace"…

Veliki, gotovo ginisovski propusti zabeleženi su i tokom istrage o smrti princeze od Velsa i Dodija al Fajeda, što dodatno baca senku sumnji da zaljubljeni par nije slučajno stradao u pariskom tunelu.
 
Analize krvi vozača Henrija Pola bile su pogrešne; dvojica francuskih eksperata utvrdili su da je Pol imao tri puta više alkohola u krvi nego što je to dozvoljeno. Naknadno se ispostavilo da vozač "mercedesa" u kojem su poginuli Dajana i Al Fajed mlađi nije konzumirao alkohol niti je bio lečeni alkoholičar kao što se tvrdilo (analize njegove jetre su to demantovale), pa bi se sada francuski eksperti mogli suočiti sa optužbama za krivično delo davanja lažnog iskaza.
 
Tunel Pont de l’Alma i okolina bili su u noći uoči udesa načičkani agentima britanske i francuske tajne službe, kojoj je, kako je kasnije utvrđeno, pripadao i vozač Henri Pol. On je bio taj koji je krenuo kroz tunel, putem kojim Dajana i Dodi nisu planirali da idu.
 
Francuska policija nije nikada htela da obelodani imena dvadeset leševa koji su se te noći, 31. avgusta 1997. godine, nalazili u mrtvačnici.
 
Tehničar koji je kobne noći radio u forenzičkoj laboratoriji i koji je mogao da zameni nalaze više nije među živima.
 
Automobil "mercedes S 600" nije bio vlasništvo Dodija al Fajeda, već hotela "Ric". Zamena je izvršena neposredno pred polazak, a uz Dodijevu saglasnost, jer mu je predočeno da će tako zavarati paparace koji su ih čekali na izlasku iz hotela. Inače, ustanovljeno je da je auto u kojem su Dajana i Dodi krenuli na svoje poslednje putovanje imao daleko slabiju karoseriju od onog koji je Dodi Al Fajed inače koristio.
 
Stručnjaci, neki od bivših agenata MI6, izneli su brojne pretpostavke da je automobil bio modifikovan i da je nad njim izvršeno daljinsko preuzimanje kontrole upravljanja. To, praktično znači, da Pol nije mogao da kontroliše vozilo i da su kočnice i volan bili blokirani. Daljinsko upravljanje je, prema navodima bivših britanskih obaveštajaca, moglo da bude obavljano iz drugog automobila koji se paralelno kretao. Neki očevici uporno su tvrdili da su videli jedan "fiat uno" kome se kasnije izgubio svaki trag, ali i da su videli jak stroboskopski efekat neposredno pre sudara.
 
Baš u trenutku kad je "mercedes" ušao u tunel, sve policijske radio-stanice u Parizu naprasno su izgubile prijem. Stoga je bila onemogućena brza komunikacija, a da se dogodilo suprotno, Dajana bi danas možda bila živa. Ni Hitna pomoć nije stigla na vreme; kasnila je čitav sat, uz o