– Smem li ti se pridružiti, mladiću? – začu se njegov glas.
– Naravno - reče Dragan. Gvozdenović nasu i sebi čašu viskija.
– Da li je obed bio zadovoljavajući? Imaš li možda još kakve želje? - upita ga.
– Samo jednu - reče Dragan, pa se iznenadi vlastitom hrabrošću što je to izrekao.
– Da čujem - reče Gvozdenović više sa dozom iznenađenja nego radoznalosti u glasu.
Dragan ga je pogledao dok su mu oči, prirodno prodorne, zasjale posebnim sjajem. – Zašto ja?
– Samo to te muči? – nasmeja se Gvozdenović.
– Za mene to nije 'samo'.
– Dobro. Priča o tome je komplikovanija nego ono o čemu ona govori. Jesi li čitao Bibliju, priče o Tibetu, srednjevekovne legende, bajke na kraju?
– Da.
– Kako su se izdvajali pojedinci u svim tim pričama iz davnina? Neko – Bog, mudraci, carevi – uvek su prepoznavali nekog u masi i pružali mu ruku ili se on kroz kakve podvige sam isticao. Na Tibetu i dan – danas sveštenici u nekom naizgled običnom dečaku prepoznaju njihovog budućeg duhovnog vođu... Kada se to desi, sigurno je da se nije dogodilo slučajno. U određenom smislu slučajnost ne postoji. Stoga, pitanje si pogrešno formulisao. Umesto toga, treba da kažeš sebi: A zašto ne?
Dragan ćutke pokaza dobijene vizitkarte raširivši ih poput lepeze u ruci.
– Ha, ha, ha... – smejao se od srca Gvozdenović. – Moraćeš da se privikneš na odnose koji vladaju u našem svetu. Svako od braće ima OBAVEZU da bude na usluzi onom drugom. Tako mi pletemo bratski lanac i u tome je naša snaga. U formalnom smislu to se još ne odnosi na tebe, ali samo je pitanje vremena kada ćeš i ti biti deo tog lanca. Njegova jaka karika, mislim.
– A ona dobro poznata izreka o ručku i njegovoj ceni?
– Ne živimo da bismo jeli, nego jedemo da bismo živeli! – reče odsečno Gvozdenović. – I biznis, kao i sve ostalo samo je sredstvo za ostvarivanje nekih drugih ciljeva, a ne cilj za sebe.
– Kojih? – upita Dragan. – Obični ljudi optužuju one koji su na vrhu uglavnom za idolopoklonstvo novca, mamonizam, i svaku neumerenost. Ja lično sam veoma skroman. Ušao si u naš svet. Uverićeš se da je PRIJATELJSTVO IZNAD SVAKE POLITIKE. Ali, dosta o tome. Želeo bih da upoznaš nekoga.
Ilija Gvozdenović povede Dragana iz sobe prema bazenu koji kao da je bio njen prirodni nastavak. U trenutku kada su došli do njegovog ruba, jedna osoba skoči sa skakaonice i nestade u plavičastoj vodi. Posle nekoliko trenutaka je ponovo izronila, dok se njena duga kosa formirala u slap koji joj je pokrivao gornji deo leđa. Izađe iz bazena i pred njih stade veoma lepa smeđokosa devojka.
– Zdravo tata – obrati se Gvozdenoviću.
– Moja starija ćerka, Jelena – reče on Draganu.
– Prepoznao sam je sa fotografije koju si mi pokazao – odgovori mu Dragan. – Takva lepotica se ne zaboravlja.
– Imaš dobro pamćenje – bio je zadovoljan Gvozdenović. – To mi se dopada. Ovo je moj prijatelj, Dragan, upoznajte se – obraćao se svojoj ćerki. Jelena Gvozdenović bila je sve samo ne stidljiva devojka, čovek nije morao da bude naročito pronicljiv da bi to primetio. Ne samo što je zračila snagom i sigurnošću već je znala šta hoće i aktivno radila na tome da to i dobije. Ovo je potvrdila prvim što je rekla obrativši se Draganu:
– Da li bi se možda okupao, Dragane? Nije mogla znati (ili možda ipak jeste?), da je Dragan u svom tridesetogodišnjem životu imao i previše iskustva sa onima koje su htele isto što i ona, a pritom jednako dobro izgledale. Bio je potpuno opušten da bi u svakom trenutku pravi odgovor mogao da izađe iz njega.
– Možda neki drugi put. Veće mi je uživanje da posmatram nekoga ko se tako dobro snalazi u vodi kao ti – reče.
– Pa, onda gledaj – odgovori ona i ponovo skoči u bistru vodu. Gvozdenović pokaza Draganu da sednu za sto pod tendom gde je bila prijatna hladovina.
– Ona mi je velika briga, moram ti reći – poče svoju priču. – Veoma je nemirnog, neobuzdanog temperamenta. Ne mislim da će biti lak plen nekog mangupa – ona je veći mangup od njih! Bojim se da će je biti teško ukrotiti, a da ona pored tog nekog bude srećna. Morala bi to biti izuzetna osoba. Jelena je poput delfina uživala u vodi kao da je to njena prirodna sredina. Posle nekog vremena, kao nakon kakve umetničke tačke, izašla je iz bazena. Procenila je da je bilo dovoljno. Priđe i pridruži se ocu i njegovom zanimljivom gostu.
– Jesi li uživao? – upita Dragana gledajući ga pravo u oči.
– Ima jedna pesma Dejvida Bouvija gde kaže: 'Da mi je da plivam kao delfin.' Posmatrajući te setio sam je se.
– Zaista? – reče mu ne sklanjajući pogled sa namerom u glasu kojom mu nedvosmisleno daje do znanja da ga želi.
Dragan je gledao u temperamentnu devojku dok su kapi vode na njenoj preplanuloj koži svetlucale i čija se lepota nije mogla poreći. Za jedan mali trenutak, za momenat koji je potreban da se misao rodi, zaboravio je čija je ona ćerka. Već u drugom, u misli mu je došla Olivera. U trećem, oglasio se onaj koji je iz temelja promenio čitav Draganov život.
– Ostaviću vas na miru, deco – reče naizgled nezainteresovano. – Dalje me može i Jelena odmeniti – obrati se Draganu.
– Razlikuješ se od ostalih muškaraca – reče ona. – Čega je to posledica?
– Gena, vaspitanja i cilja koji pred sobom imam – odgovori Dragan.
– Oh?! Ono prvo vidim, a cilj je?
Dragan postade sasvim ozbiljan. – Da obavim jedan posao sa tvojim ocem.
Naravno da Jelena nije mogla ni predpostaviti da je on mislio kako treba da ubije njenog oca.
– Poslovi... Postoji li prostor za nešto što se ne tiče posla?
– Ovo su takvi momenti – reče Dragan.
– Ne treba dozvoliti da vreme uludo protiče, ako bi sada mogli biti u mojoj sobi... Reči koje je izgovorila Jelena izazvale su naboj koji bi se mogao uporediti sa električnim.
– Bilo bi to krajnje neuljudno prema tvome ocu – odgovori joj Dragan.
Ona ga je netremice gledala što je značilo da je ponuda otvorena. Posle nekoliko trenutaka nemog iščekivanja, reče mu: – Sačekaj me u kući, idem da se spremim. Možeš sa mnom do grada, ako hoćeš. Nakon pola sata ušla je u sobu u kojoj su sedeli Dragan i Ilija Gvozdenović. Bujna kosa, decentna, gotovo neprimetna šminka, jednako takav ali skup nakit i letna haljina. Sa sobom je u prostoriju unela miris leta, ili je leto mirisalo na neku Jelenu Gvozdenović, isto tako svežu i u zenitu mladosti. Bila je poželjna poput najlepšeg voća, koje mami da se ubere makar i ne pripadalo onom koji to želi.
– Ideš li? – upita Dragana.
– Šta kažeš za ovo stvorenje, moj mladi prijatelju? – bio je oduševljen Gvozdenović.
– Reči bi mogle samo pokvariti prizor – odgovori on pa pođe poput Odiseja prema svojoj Nimfi.
– Čuvaj ga – dobaci Gvozdenović ćerki. – Imam sa njim velike planove.
Pred kućom je stajao crni Porše. Sjajni lak se presijavao na poslepodnevnom suncu.
– Model 911, ovakav sam obećao prijatelju, samo beli – reče Dragan pošto se zavali na sedištu.
Jelena bez reči stavi naočare za sunce i okrenu ključ u bravi. Moćni bokser motor se oglasio. Ona dade gas i automobil polete sa mesta. Izleteli su kroz kapiju i uključili se na put prema gradu. Jelena je i u vožnji bila temperamentna kao i u životu. Vozila je velikom brzinom, smatrajući da u brzini leži njeno preimućstvo. Dragan je bio iznenađen time što nije govorila. Nije znao da li je to radi toga što je uživala u gutanju kilometara sportskim autom. Igra je bila opasna. Preticala je ostala vozila kao da stoje u mestu, uletala u makazice iz kojih se brzinom izvlačila, pa opet uletala u nepregledne krivine. Dragan je takođe ćutao, nadajući se srećnom ishodu Jelenine igre u život. Ali, ona je ipak imala nešto drugo na umu, a vratolomna vožnja bi se pre nego igra, mogla nazvati predigrom. Skrenula je naglo u levo pri čemu se kraj vozila karakteristično zaneo za tip pogona na zadnjim točkovima. Uletela je na sporedni put koji je presecao tamnu šumu koja ih je primila u svoja nedra. Skrenula je i sa njega u jedan usek i tu se zaustavila. Pre nego što je išta uspeo da kaže, ona je oborila njegovo sedište a njen vatreni jezik se našao u njegovim ustima. Rodila mu se ideja da pokuša da pruži otpor, iako je bio u bezizlaznoj situaciji, da ne pristane na to da bude lak plen. Ali ona je bila jača. Naviknuta da uvek dobija ono što želi. Kao i njen otac. Draganov otpor je popuštao da bi konačno sasvim iščezao. Postao je aktivni učesnik igre u koju je bio uvučen. Tešio se time da nije kriv, pre nego što mu se svest sasvim pomračila.
– Misliš li da je to on? – upita Gvozdenovića pošto je gegajući se ušao u sobu starac, oslanjajući se na štap.
– Da – odgovori Gvozdenović. – Svi znaci na to upućuju. Do sada nas oni još nikada nisu izneverili. Mladić je izuzetan. I dopada se mojoj ćerki.
– Dobro. Pobrini se onda da sve protekne onako kako smo se dogovorili. Idem sada – reče starac.
– Biće po Vašoj zamisli, Majstore. Dozvolite da Vas otpratim.

< NAZAD