Doskorašnji načelnik Generalštaba Ilker Basbug, prvi oficir jedne od najmoćnijih armija na svetu, našao se iza rešetaka zbog sumnje da je bio „lider bande” koja je pripremala vojni udar protiv vlade premijera Tajipa Erdogana. To je prvi put u istoriji Turske da se hapsi načelnik Generalštaba, koji je na toj funkciji bio do odlaska u penziju sredinom 2010.

General Basbug sa pakistanskim kolegom generalom Pervezom Kajanijem u pakistanskoj vojnoj bazi Chaklala 2009. (foto: ISPR)

Hapšenje Basbuga nastavak je akcije "Ergenekon" u kojoj je uhapšeno preko 300 ličnosti za koje se veruje da im je cilj bilo stvaranje haosa kao izgovor za svrgavanje režima koji iskazuje islamističke tendencije. Zanimljivo je da su posle hapšenja doskorašnjeg načelnika Generalštaba turske vojske izostale reakcije, pre svega zvaničnog Vašingtona. Američki mediji koji vestima od mnogo manjeg značaja daju veliku važnost ovog puta prećutali su događaj koji zaslužuje pažnju veću od jedne obične analize. Šta se zapravo krije iza ćutanja zvaničnog Vašingtona?

Odgovor na ovo pitanje zahteva dublju analizu koja biletarelne odnose SAD i Turske izmešta u širi strateški kontekst stvaranja entiteta "Velikog Bliskog istoka", u okviru kojeg Turska ima veoma važnu ulogu. O tome je na ubedljiv način pisao američki teoretičar G. Dejvis ukazujući da je uporna podrška američkih vlada Turskoj dublja i dalekosežnija od neposredno uočljivog nacionalnog interesa. Dejvis ističe da se ovde radi o "ideološkoj srodnosti savremenog Zapada i islama" koja proističe iz njihovih programa destrukcije nacionalnih suvereniteta, što je u srži globalističkog neoliberalnog projekta.

Zaista analiza dešavanja tokom "arapskog proleća" pokazuje da je turska uloga u političkom buđenju arapskog sveta bila od prvorazrednog značaja. Još tokom egipatske bune uticajni mediji poput CNN-a nametali su kao poželjan ishod „revolucije“ model turskog islama kao navodno uspešnog primera koegzistencije “svete krave demokratije i tržišta“ s jedne i tradicionalnog islama s druge strane. Poseban značaj u promociji ovakvog društvenog modela imale su popularne turske serije koje su prethodno osvojile srca miliona gledalaca širom arapskog sveta.

Za razliku od aktuelne turske vlade koja s entuzijazmom promoviše novi turski islam, unutar ove velike države čuju se i glasovi razuma. Oni su pre svega dolazili iz redova armije koja nije toliko prethodnih godina bila čuvar Ataturkovog nasleđa, koliko nacionalnih interesa Turske koja se decenijama suočava sa teškim unutrašnjim problemima poput kurdskog separatizma i dubokim unutrašnjim podelama koje su posledica politike preteranog zaduživanja kod međunarodnih kreditora. Pojednostavljeno, armija na čelu sa generalima ne želi da Turska bude izvoznik političkog islama, jer procenjuje da takav model može da šteti nacionalnim interesima zemlje.

Slične stavove zastupaju i pojedini uticajni analitičari, poput Mehmeda Perinčeka, sina poznatog političara Dogu Perinčeka, koji je još pre nekoliko godina ukazivao na pogubne posledica promocije političkog islama i stvaranja “Velikog Bliskog istoka“, čiji je cilj u krajnjoj liniji razbijanje turske države i stvaranje Velikog Kurdistana sa glavnim gradom Dijarbakirom. Perinček smatra da aktuelna turska politička elita radi protiv turskih interesa a u korist globalista iz Vašingtona. Kao ključna figura nove turske politike navodi se ličnost Abdulaha Gulena, predvodnika pomalo misterioznog fethuladžijskog pokreta, iz čijih se redova regrutuje elita novih islamista. Gulen koji živi u Americi otvorio je veliki broj podružnica i univerzitet u Kurdistanu, a u američkim krugovima uživa poštovanje kao umereni musliman 21. veka. Njegove škole postoje od Kine do Balkana.

Događaje u Turskoj poslednjih godina veoma pažljivo prate i u Rusiji. Naime posle okončanja “hladnog rata” Rusija je sve više na meti radikalnog islama. Rusija je na razne načine nastojala da novu tursku geopolitiku strategijske dubine iskoristi za pragmatičnu saradnju na ekonomskom planu. U odnosima sa Ankarom Rusija ima važan adut, a to je izgradnja gasovoda “Južni tok”. Bez realizacije ovog aranžmana Turska u sadašnjim okolnostima ne može da igra ulogu regionalnog faktora. Upravo ova okolnost je ključna za razumevanje povremenih antiameričkih stavova turske političke klase. U trenutnim okolnostima Rusiji više odgovora kemalistička nacionalistička opozicija od Erdoganovih neoosmanista koji su vezani za SAD. Naime i pored nastojanja ministra Davutoglua da diverzifikuje spoljnju politiku Turske, logika unutrašnjih dešavanja i procesa u regionu nameće potrebu okretanja SAD. Zbog toga je hapšenje doskorašnjeg načelnika Generalštaba potrebno razumeti i kao preventivnu akciju protiv jačanja onih tendencija u turskom društvu koje u promociji političkog islama vide opasnost za turski suverenitet.

Milorad Vukašinović

Vidovdan

9. januar 2012.

Pročitajte još i:

Pismo iz Turske ili opasnost na granicama Evrope