1. Po čitavom svetu se širi pokret koji je sebe proglasio za revolucionaran i koji za sada pretvara parolu – „Osvoji prostor!“ u život: osvoji ulicu, trg, grad. Prema podacima sajta američkog sektora za saobraćaj samo taj sektor  je obuhvatio više od hiljadu i po gradova u Sjedinjenim Državama i van njih. Ako je suditi po infomaciji španskog internet-resursa – postoji više od dvadeset nacionalnih centara pobune: sedam u Španiji (u Barseloni, Madridu, u Mordevreu Valenciji, Ourense, Palmi, Salamanki, Valjadolidi), dva u Velikoj Britaniji (u Londonu i Brajtonu), dva u Belgiji (Briselu i Namiru), dva u Nemačkoj (u Berlinu i u Severnoj Rejn-Vestfaliji), dva u Italiji (kod cigana i u Bolonji), dva u Portugalu (Lisabon i Koimbra), po jedan u Francuskoj (u Parizu), Grčkoj (Atini), u Irskoj, SAD (Njujork – pokret „Okupiraj Vol-strit“) i u Brazilu.

(foto: Reuters/I.T. Times)

2. Osnovna snaga koja ih kreće su mladi koji protestuju protiv socijalnih nepravdi. Parole svih njih su „Mi nismo roba!“, „Nas je 99%“. Protest je upućen protiv socijalnih nejednakosti koje progresivno rastu: 1% najbogatijih Amerikanaca je 1980.g. posedovalo 9,1%, 2006. godine 18,8%, a 2011. godine 40% ukupnog nacionalnog dobra. A zahtev da „nismo roba“ je zbog marginalizacije ljudi koji su ranije bili kvalifikovani, koje je perestrojka društva globalizacijom odbacila na ivice života, koji su izgubili svoje mesto u društvu, izgubili pravo na socijalno zaštićen rad, tj. ljudi deklasiranih, ono isto što se dešavalo u Rusiji kao rezultat Gajdar-Čubaisove „šok-terapije“.

3. Osim socijalnih parola ističu se i opštepolitičke-antiglobalističke, komunističke, trockističke, kojima se zahteva slom postojećeg političkog i ekonomskog sistema, odvajanje „društva“ od države (čitaj: plebsa od elite, sitnog biznisa od monopolističke vlasti korporacija“, „pravog demokrate“ od postojeće diktature činovnika, birokrata).

4. Pokret se pozicionira kao horizontalan, nema hijerarhije, stihijsko-mrežni je ili klasterski. Podrazumeva se da je svaki klaster autonoman, tako da se opšta revolucionarna mreža ne ruši ako ispadne neka teritorijalna jedinica koja samostalno deluje.

Reklo bi se da je sve vrlo jednostavno – mase su se digle na ustanak protiv vlasti transnacionalnih korporacija i globalnih finansijskih grupa. Međutim poslednja, četvrta pozicija navedenog spiska izaziva nedoumicu svojom nedorečenošću. Stvar je u tome da iza „horizontalnosti“ svake socijalne pojave treba da bude nešto što tu horizontalnost formira i podržava, t.j. neka sila iz tame.

Za proste ljude neki jako oštrouman čovek je to nazvao „internet“. Ali to je izmišljotina, laž, jer svetska paučina predstavlja samo sredstvo za komunikaciju, koje se može uporediti sa telefonskom mrežom. A bilo koja struktura, pa i „stihijska“ realizuje se ne toliko zahvaljujući tehničkim sredstvima, koliko energijom konkretnih ljudi, koja se hrani: a. snagom njihovih osećanja (ljubavi, mržnje, bola, pravde, zainteresovanosti i td.) i b. finansiranjem izvesnih političko-ekonomskih struktura. A ako ćemo baš da govorimo konkretno, inicijator „okupacije ulica“ Adbusters Foundation – kompanija koja se bori sa potrošačkim mentalitetom i reklamom za „ekologiju kulture“ je više puta sprovodila akcije protiv „grabljivih stvari u ovom veku“, pa je kao najopasniju (sic!)proglasila – internet. I odjednom – takva ljubav prema „tom zlu“! Šta se to odjednom desilo?

Osim toga, pokret je vrlo dobro strukturiran na najnižem nivou: opšti skup (skupština) kao organ zakonodavne vlasti; komisije ili ekipe  kao organ izvršne vlasti, koji organizuje skup i pretvara u život njegove odluke. Detaljno je prorađena i tehnologija vođenja skupštine koja obezbeđuje njenu rezultativnost.[1] Organizatori revolucionara su ljudi vrlo kompetentni i u upravljanju i, sudeći po detaljnim programima, u političkim tehnologijama, politici, filozofiji, ekonomiji, vođenju poslova.

I tako, ipak ostaje pitanje: ko i na koji način, direktno ili indirektno finansira navedeni pokret? Ako se pitanje ostavi bez odgovora onda će ostati nejasno kako toliko dugo opstaju „stihijni nemiri“ koji su bez finansijske i organizacione podrške obično osuđeni da se, pošto zaplamte, u trenutku ugase (istorija praktično ne zna ni za jedan izuzetak od tog pravila). Osim toga, ako se veruje u ono, što o pokretu govore njegovi aktivisti, osnovu onih koji protestuju čine ljudi koji su socijalno ograničeni, te zato u svojim mogućnostima i finansijski ograničeni.

I najzad, „horizontalna“ revolucionarna mreža, koja je praktično sastavljena istovremeno na prostoru čitave planete (uzimajući „za uzor“ zemlje Severne Afrike i Bliskog Istoka, dignute u vazduh haosom revolucija)  jednostavno je nemoguća bez osnivača-organizatora navedene mreže koji se, opet, ne mogu organizovati hijerarhijski, tj. „vertikalno“. U takve, bez imalo sumnje, može da se ubroji  tajanstvena „dvadesetorka“ sa trga Puertadel Sol. Uostalom, i kompanija Adbusters Foundation uopšte se ne naziva u štampi slučajno „profesionalni revolucionari“ – ona od 1989. g. (sic!)rukovodno deluje na vrlo nezahvalnom polju za biznis – kao borac sa socijalnim mejnstrimom. Ovakav posao obično realizuju društvene organizacie tipa „zelenih“ koje izdržavaju, u stvari oni sa kojima se oni, kao, bore. A o pravim uzajamnim odnosima organizatora revolucije i njihovih sponzora može se samo nagađati, jer finansiranje takve delatnosti nikada se ne vrši direktno, već preko grantova različite vrste.

Operacija „Zmajevi zubi“

Ipak, da malo fantaziramo na temu, u čijim to interesima ko zna po koji put sada već „Realno-demokratska Internacionala“ pali nov požar svetske revolucije, jer na to imamo pravo. Da počnemo od analize karaktera onoga što revolucionari rade. Njihovi nastupi su usmereni:

Protiv:

Za:

 

Rezultat se vidi dovoljno jasno: kao pozitivan cilj protesta izabrana je izgradnja svetske države sa reglamentiranom pravdom. Istina to, tako kako je rečeno, ne liči na „demokratiju“, ali oni koji protestuju jednostavno to ne primećuju. Kome, onda, nešto tako može da bude interesantno? Upravo toj istoj „globalnoj eliti“ protiv koje aktivisti „globalne revolucije“ i pozivaju na borbu.

Globalizacija je praktično završena. A zajedno sa njom  se približava kraju i borba za monopolsku prevlast izvesnog finansijskog klana na globalnom tržištu. Ko god da pobedi na kraju će ostati jedan - dominantan i jedno polje njegove dominacije. U skladu sa tim, svaki pretendent na pobedu je zainteresovan da rasturenost u svetskoj političkoj strukturi smeni jedinstvena upravljačka struktura.

Uostalom, vrlo je interesantno kakve to odluke, konkretno ekonomske, nude organizatori revolucije svojim  neiskusnim saborcima. Na primer, ideja da se „svoj novac vadi iz banaka, sprovodnika nepravde i globalizacije, i da se daje u kase za  uzajamnu pomoć“, tj. u „kreditne saveze“: korisno i za pojedinca, i za društvo, niska kamatna stopa za kredite, i sl. Reklo bi se da je sve  u redu, ali kreditni savezi ne postoje ni od kuda, već predstavljaju bankarske strukture, ujedinjene u Svetsku organizaciju kreditnih saveza WOCCU (detaljnije, pogl. www.woccu.org ) i pri tom imaju ne samo status pri nacionalnim vladama, već i pri OUN. Šta više oni, konkretno, preko bankarske grupacije Raiffeisen Bank sarađuju sa Bilderberškim klubom i Rokfelerima. T.j. stvarna borba  sa dominantnom GFG jako liči na trčanje u mestu: uzimamo novac iz banaka, a onda ga vraćamo, samo kroz druga vrata.

Ili da uzmemo  prednost „odbijanja nasilja, koje pravi jačim“, a koje proglašavaju „oni koji osvajaju prostor“. Kako su pokazale revolucije i „Arapskog proleća“ i iskustvo okupljanja „osvoji što možeš“ u Rimu, u nizu gradova SAD, uostalom i u vreme nemira u Velikoj Britaniji i Skandinaviji, na kraju krajeva, mirne demonstracije sa zahtevima i parolama – sve se brzo završava kako raste broj učesnika istupanja na protestima i koncentrisanje anarhista. Posle toga demonstracije brzo prerastaju u pogrome i sudare sa snagama za održavanje reda; pojavljuju se i žrtve, koje pri određenom „razjašnjavanju“ postaju zastave sada već direktnog, pa i oružanog, suprotstavljanja postojećoj vlasti.

Razmišljajući o „stvarnoj demokratiji“ liberali-provokatori i kvalifikovani marginalci jačaju i pomeraju se u stranu od boraca-radikala anarhičnog, nacional-šovinističkog i religioznog usmerenja, ratnika narkomafije, i najzad, ako se situacija ne prelomi, pojavljuju se i profesionalci sastavljeni od predstavnika snaga javnog reda i najamnika iz organizacija tipa Black Water, koji su prešli na stranu revolucionara. Rezultat je očigledan: borba za pravdu se transformiše u proizvodnju haosa kojim se može upravljati u stilu „neprekidne revolucije“. A nastala kriminalizovana zona se pretvara u fabriku za uništavanje sopstvenog stanovništva i na taj način najjednostavnije pomaže da se reši problem prenaseljenosti planete, koja toliko brine predstavnike onih istih TNK i GFG, protiv kojih je, reklo bi se, ustanak i podignut. Droga, bolesti, ratovanje – „uništenje utopljenika je povereno samim utopljenicima“.

I u vezi sa tim je, verovatno, umesno obratiti pažnju na sledeće činjenice. Do sada je Rusija uspevala da se zadrži na udaljenosti od boraca „za revoluciju od Tunisa do Urala!“ Međutim, sa padom Libijske Džamahirije i širenjem u Evropi i SAD požara od „osvajača ulica, trgova i gradova“ svake fele, postali su očigledni pokušaji da se revolucionarna zaraza prenese i na teritoriju RF. U takve pokušaje spada :

Događaji se kreću uzlaznom linijom. Biće komplikovano ostati po strani, izbeći da te ne uvuku u krvavi vrtlog veštački stvorenog usmerenog haosa globalne revolucije – jednostavnog i pouzdanog alata za uzdizanje „novog hegemona“. U grčkoj mitologiji, u pričama o podvizima Jasona i Kadma, postoje epizode kada ti junaci seju po polju zmajeve zube, a onda, bez nekog napora, istrebljuju snažne borce koji su izrasli iz zasejanog „semena“ tako što ih puštaju da se bore između sebe. Da se to isto možda ne dešava danas u predstavi koja se zove „Arapsko proleće“, a koja služi kao prolog „Evropskoj jeseni“?

 

_________________________________________

Skica: http://www.adbusters.org/

[1]  http://takethesquare.net/2011/07/31/quick-guide-on-group-dynamics-in-peoples-assemblies/

[2] http://www.regnum.ru/news/polit/1459283.html; Кузнецов В. Зачем США назначают нового посла в России?

(Zašto SAD postavljaju novog ambasadora u Rusiji?)

[3]  http://v-milov.livejournal.com/361263.html

[4] http://infox.ru/authority/mans/2011/10/27/Kasparov_prizval_k_v.phtml

 

Konstantin Gordejev

Fond strateške kulture

24. novembar 2011.

 

Pročitajte još i:

"Letač"

Ovo je vreme za zle duhe

 

< Prethodna		Sledeća >