Da li je pokret Zauzmimo Volstrit, još jedna ‘‘revolucija u boji’‘, ili autentično ‘‘Američko proleće’‘, pita se u jednom od svojih skorašnjih tekstova Majkl Hosudovski, urednik i komentator Globalnih istraživanja (Global Research) , ispitujući koliko je samonikao i spontan najnoviji pokret otpora globalnim korporacijama od skora aktivan u SAD. I gotovo odmah na oba pitanja odgovara negativno, podsećajući i da su brojni opozicioni pokreti bivali infiltrirani a njihove vođe kooptirane, to jest korumpirane ili ucenjene da rade protiv svojih sledbenika, ili ih barem spreče da se ‘‘otmu kontroli’‘. Bez straha da će ga kritikovati ili ismejati protivnici teorija zavere i uprkos tome što ga neki u Kanadi ubrajaju među ‘‘lude profesore’‘ od kojih ‘‘treba skloniti našu decu’‘ (predaje ekonomiju na Univerzitetu Otava), Hosudovski preko primera ukazuje na kontekst te tako i na strategiju delanja moćnih, što je najbolji put za razumevanje događaja u kojima smo najčešće nevoljni učesnici.
"Najvažniji čovek za koga niste čuli" je Džin Šarp (Gene Sharp) tvorac "nenasilnih" revolucija
Objašnjavajući mehanizam kontrole, Hosudovski navodi da korporacije veliki deo prihoda daju u dobrotvorne svrhe, u vidu donacija nevladinim organizacijama, istraživačkim institutima, crkvenim grupama, aktivistima za zaštitu životne sredine, alternativnim medijima, grupama koje promovišu ljudska prava i tome slično. Na taj način one deo ‘‘ogromne dobiti stečene prevarama na Volstritu’‘ oslobađaju plaćanja poreza i usmeravaju na pravljenje ‘‘politički korektne’‘ opozicije koja ni na koji način neće ugroziti njihovu moć i položaj.
Podsticanje podela
Hosudovski takođe pominje i dva bitna taktička elementa ove strategije – finansiranje neslaganja (Financing Dissent) i ‘‘biznis’‘ revolucije (The Revolution Business), koji ovdašnjim kreatorima javnog mnjenja zgodno ispadaju iz vidokruga, iako terminološke otpatke njima odgovarajućeg vokabulara, poput ‘‘master’‘ plana na primer, vrlo rado koriste. Govoreći kako je krajnji cilj prvog sprečavanje protivnika da ‘‘naraste’‘, Hosudovski dodaje da se stoga autentični pokreti ‘‘razbijaju u veliki mozaik u kome svako dela za sebe’‘, dok se ‘’ ‘proizvodnjom neslaganja’ podstiču političke i društvene podele unutar i između političkih stranaka i pokreta te stvaraju frakcije u svakoj postojećoj organizaciji’‘.
No ako je prvi način borbe protiv protivnika večan i danas samo presvučen u novo odelo, proizvodnja revolucija na globalnoj skali ipak je relativna novina. Dokazujući zašto je pokret Okupirajmo Volstrit pre još jedna konstruisana revolucija nego autentični pokret koji treba da unese ljudsku dimenziju u odnose između jedan posto super bogatih i ostatka Amerike koji rapidno siromaši, Hosudovski podseća na dosadašnje ‘‘revolucije u boji’‘ – pored ostalih i gruzijsku, ukrajinsku, neuspelu iransku, i ovogodišnje ‘‘Arapsko proleće’‘ koje je u neverovatno kratkom roku oslobodilo Tunis, Alžir, Egipat i Libiju njihovih dotadašnjih vlasti a na putu je da to učini i u Siriji, Jemenu i drugim zemljama Arabijskog poluostrva.
Izričit u tvrdnji da su sve one delo američke obaveštajne službe, Hosudovski navodi da je njihov glavni cilj da se tajnom podrškom opozicionim pokretima i pod maskom borbe za demokratiju izazovu ‘‘promene režima’‘. Iza ovih revolucija, po njemu, pored ostalih stoje i američke organizacije Nacionalna fondacija za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED), Međunarodni republikanski institut (International Republican Institute) i Fridom Haus (Freedom House).
Prva se predstavlja kao privatna fondacija posvećena širenju demokratije po celom svetu i ‘‘jedinstvena institucija’‘ kojoj ‘‘obličje nevladine organizacije omogućava da reaguje onog časa kada se ukaže prilika za političku promenu’‘, i uopšte ne krije da je finansira američki Kongres. Druga, koju takođe po javno dostupnim podacima finansira vlada SAD, je u istom poslu – širenju demokratije diljem sveta. Obe su osnovane 1983. godine, odmah pošto je Amerika, preko Ronalda Regana, objavila da će, kada je kod kuće već izgradila demokratiju to učiniti i u ostatku sveta. U tom smislu svom ključnom govoru u Britanskom parlamentu Regan je, citirajući Univerzalnu deklaraciju Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, rekao: ‘‘Moramo istrajati u našem uverenju da sloboda nije prerogativ samo nekolicine srećnika već neotuđivo i univerzalno pravo svih ljudskih bića’‘. Treća pomenuta organizacija, osnovana 1941, čije bi se ime dalo prevesti i kao Dom slobode, sebe opisuje kao nezavisnu, a svoj cilj kao širenje slobode u svetskim razmerama. Njeni godišnji izveštaji o stanju slobode i ljudskih prava u raznim zemljama smatraju se relevantnim za političku akciju, a priroda te akcije može se zaključiti i iz onog što ova organizacija objavljuje kao svoje vjeruju: ‘‘vođstvo Amerike u međunarodnim odnosima nezamenljivo je kada je reč o ljudskim pravima i slobodi’‘.
Kada se zahvaljujući raspadu komunističkog sistema prilika ukazala (u čemu nije izostala pomoć sa zainteresovane strane), ove dobre namere razlile su se poput plavnih voda u svaki nebranjeni kutak sveta. Amerika je postala jedini i najveći svetski izvoznik ideologije. I kao što se, po njenom receptu, države sve više zovu ekonomijama, uz uporno nametanje ove zamene preko ‘‘nezavisnih’‘ medija širom sveta, tako je i ceo svet pretvorila u tržište za svoj najvažniji proizvod. Zakoni berze koja već odavno ne trguje ‘‘pokrivenim’‘ papirima već fikcijama čiji su pokretači strah i pohlepa, kao pipci neke džinovske, žilave, stalno samoobnavljajuće hobotnice pružili su se takođe po celoj planeti. A ‘‘uvoznici’‘, voljni ili ne, plaćaju u svakoj valuti – novcu, teritorijama, prirodnim resursima, krvi.
Put kojim ne idu ljudi
U istoj meri u kojoj pogled na osvajačku vojsku, avione i tenkove može mobilisati napadnutu zemlju na otpor i delanje, ovaj potuljeni, podzemni i u velike reči i plemenite ciljeve umotani rat demobiliše i parališe. Pripreman je očito decenijama, barem od početka onog drugog svetskog, čekajući da potencijalna ‘‘meta’‘ spusti gard. Nevidljiva vojska se tako pozicionirala i utvrdila polako i gotovo neometano, jer putevi kojima je stigla nisu oni koji koriste ljudi. Samo ovlašan pregled spiskova NVO u Srbiji, recimo (godine 2005. ih je, po jednom, bilo 550), pokazuje koji im je cilj: Dijabetološki savez Srbije i Pokret gorana, na primer, u nesrazmernoj su manjini u odnosu na one čiji je društveni angažman podudaran sa tri gore navedene američke institucije. Aktivnosti raznih centara i odbora za ovu i onu demokratsku i antiratnu aktivnost, osim toga, neuporedivo se više afirmišu u “nezavisnim” medijima – još jednom američkom izvoznom produktu – nego ono čime se bavi, recimo, u spisak gotovo zalutala Liga za ornitološku akciju Srbije ili Odred izviđača Javor.
Možemo da ne verujemo Hosudovskom kada kaže da su ‘‘mnoge nevladine organizacije infiltrirane dostavljačima angažovanim od strane zapadnih obaveštajnih agencija’‘ te da je cilj ‘‘revolucija u boji’‘ ‘‘da se podstaknu nemiri u društvu i da se opozicioni pokreti iskoriste za obaranje postojećih vlasti, krajnji spoljno politički cilj budući ustoličavanje pro-američke vlade to jest marionetskog režima’‘. Postoje i dežurni čuvari javnosti od takvih uvida: oni ih krste teorijama zavere, i ismevajući ih, zahtevajući opipljive dokaze, pričajući o točku istorije koji ide samo napred, u novo, nepoznato i bolje, rade na tome da svaki pojedinac zaista bude samo to i ništa drugo, da čita samo svoje novine i gleda samo svoju televiziju, živeći samo za sebe i svoje potrebe.
No očigledno je da tragovi postoje, a ostavljaju ih često i sami počinioci ne budući u stanju da suzbiju želju da se onima koje obmanjuju i narugaju. U tom kontekstu Hosudovski pominje i Otpor i njegovu ulogu u svim navedenim ‘‘revolucijama’‘ kao i u tekućoj američkoj, koja još nikako da dostigne željene razmere.
Hosudovskog, naravno, pre svega interesuje zašto su američki inače sasvim lako ‘‘čitljivi’‘ spoljno-politički ciljevi odjednom postali važni i za domaću upotrebu. Iako je jasno da nezadovoljstvo koje se širi Amerikom treba usmeriti na vreme, da ne uzme neželjeni tok i ne naraste u nešto što se, na užas svih inženjera ljudskih života, ‘‘otelo kontroli’‘, on se ipak fokusira samo na organizatore. Manje se bavi time da kamere koje pomno slikaju demonstrante, novine koje ih uporno pokrivaju, sajtovi koji javljaju o njihovim aktivnostima, ne mogu sa sakriju činjenicu da ih je malo i da širom nacije koja broji više od 300 miliona ljudi protestuju zapravo grupice od najviše nekoliko stotina osoba najraznoraznije pa i ne mnogo reprezentativne sorte, kampujući po parkovima kao na ‘‘Vidovdanskim saborima’‘ Vuka Draškovića. Ili da će i oni, buneći se protiv rastuće nezaposlenosti, sve većih razlika između bogatih i siromašnih i uništenja srednje klase, korporativne pohlepe i zaštite koju ona uživa u Vašingtonu poslužiti da se predupredi stvaranje pravog pokreta koji bi možda i krenuo na Vašington. No sve više postaje jasno da se ovaj pokret podstiče ‘‘odozgo’‘ tako da izgleda kao da je izrastao sâm, i da će mu (ako već nisu) biti poslate ‘‘proverene’‘ vođe da ga kanališu, usmere i potroše, ne bi li komunalci potom počistili parkove i ulice, i sve bilo isto kao i pre.
Jer, zašto menjati sistem koji funcioniše? Kada je Vuk Drašković ustalu Srbiju 9. marta 1991. godine odvratio od namere da obori vlast i usmerio njen gnev na Dušana Čukića, urednika državnog dnevnika koga se jedva sećaju i oni sa dugim pamćenjem, a glumac Branislav Lečić bunt koji je pretio da izmeni tako zgodno skockane planove za raspad Jugoslavije, sa unapred podeljenim ulogama žrtava i krivaca, preokrenuo u ‘‘Plišanu revoluciju’‘ i rok koncert, onda je tek u Americi sve moguće, samo ako se dobro isplanira i izračuna. I, naravno, obavi u pravo vreme, da ishod bude manje očigledan nego što je, uz izvođenje vojske i tenkova na ulice, bio u Beogradu uoči, zasad poslednjeg, rata na Balkanu.
Disidenti ‘‘na vezi’‘
‘‘U egipatskom ‘Proleću’,’‘ piše dalje Hosudovski, ‘‘glavne organizacije građanskog društva među kojima su bile Kifaja (Dosta!) i omladinski pokret Šesti april ne samo da su finansirane od strane američkih fondacija, već dugo uživaju podršku američkog Stejt departmenta… Vašington je podržavao Mubarakovu diktaturu, i u okviru nje počinjene zločine, istovremeno podržavajući i njene protivnike… Pod okriljem Fridom Hausa, egipatske disidente i protivnike Hosnija Mubaraka primili su maja 2008. Kondoliza Rajs i savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli… Naredne godine, maja 2009, delegaciju manje-više istih egipatskih disidenata primila je tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton.
Disidenti okupljeni oko omladinskog pokreta Šesti april, već godinama ‘na vezi’ sa američkom ambasadom u Kairu, obučeni su od strane srpskog Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju CANVAS, konsultantske firme specijalizovane za ‘revolucije’ iza kojih stoje Fridom Haus i NED.’‘
Za svoje čitaoce Hosudovski dalje navodi da je ‘’CANVAS osnovao Otpor – srpska organizacija sa podrškom CIA-e koja je odigrala ključnu ulogu u obaranju Slobodana Miloševića neposredno posle NATO-vog bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.’‘
Zaključujući svoju neveliku analizu rečima da prava uloga Canvas-a/Otpora u pokretu Zauzmimo Volstrit tek treba da se utvrdi, on ostavlja otvorenim druga važna pitanja verovatno i stoga što ciljevi ove američke dobro orkestrirane akcije nisu još dovoljno jasni ni dobro obaveštenima.
Ne može se reći da se o ulozi nekadašnjeg Otpora u poslednjim ‘‘revolucijama’‘ nije javljalo kod nas. Pisano je ali nismo o njoj bili obavešteni, jer ono o čemu se govorilo bilo je površno i kuso. Kod nas su otporaše jedino i iz najboljeg ugla predstavljali – treba li reći? – B92, Danas, i njima duhovno srodni, kako domaći tako i strani mediji. Srđa Popović, jedan od 11 osnivača Otpora, a potom i osnivač Canvas-a, za njih rado govori o svojim iskustvima u reeksportu revolucije, naravno uz prigodniju terminologiju:
‘‘Mi smo se do sada videli sa ljudima iz 37 zemalja, uključujući tu i aktiviste iz zemalja Bliskog istoka. Ali, mi nismo organizacija koja daje konkretne savete. Mi ljudima dajemo oruđa da se organizuju, dajemo im neke primere kako su to neki drugi uradili, a onda oni sami vode svoju borbu. Razlozi za to su mnogi, a prvi je da, ako hoćete da uspete u nenasilnoj borbi, poslednje što treba da uradite je da slušate strance. Znači, to je prva stvar koju morate da izbegnete, da vam stranci kažu šta vi treba da radite u svojoj zemlji. I mislim da je to lekcija koju su Egipćani vrlo dobro shvatili, i oni su na sebi vrlo svojstven i autentičan način organizovali ove proteste’‘, kaže Popović u jednom intervjuu za banjalučke Nezavisne novine iz februara ove godine, povodom svog uspešnog učinka u ovoj arapskoj zemlji.
Maldivske plaže
Ne osećajući baš nikakvu obavezu da ne protivreči sebi i onom što čini, Popović može sasvim hladnokrvno da izjavi da je poslednje što revolucionari koje obučava treba da čine to da slušaju strance, kao da je on u Egiptu, Gruziji ili Americi sasvim domaći, ili da sa onim što čini nema nikakve veze. On je neobičan spoj: poslovni čovek koji ono što se traži, kako kaže u jednom razgovoru za Radio Slobodnu Evropu iz istog meseca ove godine, daje iz idealizma:
‘‘Mi smo tu potpuno ideološki neutralni jer je naše znanje besplatno. Njega sa interneta može da skine i neko ko je diktator i neko ko je fundamentalista, kao i neko ko je demokratski borac. Prosto, mi pokušavamo svet da ubedimo da je jedini pravi način da se promena dogodi strateška nenasilna borba.’‘
Posle još nekoliko uspelih revolucija, u septembru ove godine novinar Glasa Amerike posetio ga je u njegovim ‘‘skromnim prostorijama’‘ odakle, kako je naveo, Popović ‘‘vodi radionicu nenasilne revolucije’‘.
‘‘Naša prvobitna ideja 2003’‘, kaže novinaru Popović, ‘‘bila je da pomognemo grupama iz Zimbavea i Belorusije, koje su bile inspirisane srpskom revolucijom. Sve je počelo kao hobi, a ne kao stvarni posao. Ali kako je stizalo sve više zahteva i sve više grupa bilo inspirisano, naš kurikulum je takođe postajao sve ozbiljniji’‘.
Ova besplatna reklama nastavlja se potom u sličnom stilu:
‘‘Posle revolucije u Tunisu i Egiptu’‘, tvrdi se dalje u tekstu, ‘‘na internet stranici ‘Kanvasa’ broj posetilaca je enormno skočio. Skinute su na hiljade kopija knjige o mirnoj revoluciji. Knjige ‘Kanvasa’ prevedene su na sedam jezika, uključujući arapski i farsi, koji su posebno popularni. Stisnutu pesnicu, koja je bila simbol Otpora, preuzele su grupe od Kenije do Belorusije.
Zbog svih radionica, Srđa Popović ima neverovatan raspored.
‘‘Putujemo svuda, od Azije do Južne Amerike, do Pacifika i Okeanije. Radili smo na mestima kao što su Zapadna Papua i Fidži. Raspored je zaista egzotičan. Ali u stvarnosti nekada mora da se radi u hotelu, u školskoj učionici, na plaži. Na plaži na Maldivima, to je stvarno uzbudljivo’‘, navodi tekst Popovićeve reči.
Otporova biznis hobotnica, dakle – iako Otpor više ne postoji – širi se i neće stati, saopštavaju nam uglas Glas Amerike i Srđa Popović, propuštajući da objasne kako znaju na koliko su jezika Canvas-ove knjige prevedene ili da su kopije na farsiju, najrasprostranjenijem jeziku u Iranu, zaista najpopularnije. Možda to ne mogu da nam kažu sada, ali će to postati jasno kada ‘‘zelena revolucija’‘ u Iranu najzad bude uspela, kada i tamošnju vlast bude oborila bela pesnica, za koju je njen tvorac, Nenad Petrović, po priči svojih drugova iz Otpora, inspiraciju našao u Tolkinovom zlom čarobnjaku Sarumanu. Nije važno šta je stvarno: recimo, da je Tolkin u ovom pitanju sasvim nedužan i, kao pokojni, lišen mogućnosti da se odbrani, ili što ovaj logo ima mnogo više veze sa nekim drugim pesnicama, milim, pored ostalog, i takozvanoj LGBT populaciji. Može se reći bilo šta i narugati se bilo kome kada niko od povlašćenih konfabulatora ili rugača ne zahteva da polože račune.
A i kome ga položiti? Ko će postaviti ne neko grandiozno pitanje o moralnosti ovakvog delanja već sasvim obično: koliko sva ova aktivnost košta i ko je plaća? Revolucionarne grupe sa kojima se sastanci i ‘‘radionice’‘ drže na tajnim lokacijama? Sâm Popović?
Haj aj em Ivan
I iako je ‘‘Volstritska pesnica’‘ nešto drugačija, sličnija venecuelanskoj koja je uznemirila i tamošnjeg predsednika Uga Čavesa, svakako ne zato što stiže iz Srbije, to ne znači da Otpor nije iza nje, iako ga više nema. Jer, 22. septembra, demonstrantima okupljenim u Njujorku obratio se i Ivan Marović, jedan od osnivača Otpora. Prisutni su ga toplo pozdravili, ponavljajući za njim svaku njegovu duboku revolucionarnu sentenciju tipa “Haj aj em Ivan”, i ludo se zabavljajući. Američke vlasti, očito, nisu imale ništa protiv poziva jednog stranca okupljenim demonstratorima da zauzmu ‘‘simbolična mesta’‘ kao što je finansijski centar sveta. Ili možda nisu razumele njegov ne baš savršeni engleski?
No zato je engleski na kome se Canvas predstavlja svetu, iz Gandijeve ulice na Novom Beogradu, besprekoran a njegova agenda, proučena do u detalj, kao skrojena za publiku spremnu da uz rok i ‘‘promene’‘ u horu prihvati sve čime joj onaj za mikrofonom podilazi. I iako i sâm govori engleski sa izrazitim akcentom, Srđa Popović ne oseća potrebu da išta u tom smislu objašnjava, pretpostavljajući valjda da je i inače sve jasno. ‘‘Nenasilna revolucija je apsolutno najprepoznatljiviji srpski brend, mada mi obično mislimo da su to kajmak ili ajvar’‘, kazao je za Vesti Online januara ove godine, smatrajući valjda da se podrazumeva da se ‘‘Srpska revolucija’‘ izvozi isključivo na engleskom. Istina, na sajtu Canvas-a postoji i jedan tekst na srpskom: predlog da ovo udruženje građana zajedno sa Fakultetom političkih nauka u Beogradu organizuje specijalističke studije na temu strategije i metoda nenasilne društvene promene. Potencijalni organizatori nisu se nigde u javnosti pohvalili ishodom ove inicijative.
U njujorškom taksiju, Popović je odgovarao na nezgodna pitanja autora filma The Revolution Business (Biznis revolucije) (Journeyman Pictures, od 27. maja 2011): da li njegovu organizaciju finansira američka tajna služba i ne putuju li on i njegovi emisari baš u one zemlje gde je smena režima američki geostrateški cilj? Sa osmehom samozadovoljstva koji povremeno ne može da sakrije, Popović je odgovorio: Ne, Canvas se finansira isključivo iz privatnih izvora. Za to je zadužen njegov drug i saradnik, poslovni čovek Slobodan Đinović. To im obezbeđuje potpunu nezavisnost. Odgovor na drugo pitanje je izostao.
U vreme snimanja ovog filma najnovija ideja poletnih omladinaca iz Otpora/Canvas-a bila je da se povežu sa uglednim svetskim profesorima i stvore ‘‘trust mozgova’‘ koji bi objasnio svetskoj javnosti stanje u svetu da se ne bi opet iznenadila kada se neka mladež naljuti na svog diktatora i odluči da ga gandijevskim metodama makne. Njen rezultat bio je poziv Popoviću da održi predavanje na jednom od najstarijih i najprestižnijih američkih univerziteta, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Tamo je, kako se navodi u filmu, studentima objasnio događaje na Bliskom istoku za ‘‘koje je znao godinama unapred ali o kojima tek sada može javno da govori’‘.
Mogućnost poricanja
Jedan od brojnih sagovornika u ovom filmu je i Vilijam Engdal (William Engdahl), novinar i istraživač koji se već tri decenije bavi skrivenom geopolitikom Vašingtona. Uveren da Otpor ne deluje samostalno već da sledi plan i program dobijen iz Vašingtona, on kaže: ‘‘Oni jednostavno koriste mogućnost da se kvalifikacije o njima poreknu, prikazujući se kao mladi ljudi iz Srbije puni ideala koji su nešto uspešno izveli i koji radost svog uspeha žele da podele sa drugima. Za mene to nije prihvatljivo objašnjenje. Njihov cilj su one zemlje koje su na Pentagonovom spisku za promenu režima’‘.
Engdal teško da je čitao tekst na sajtu B92, objavljen povodom desetogodišnjice smene Miloševića a u kome se tvrdi da je Otpor nastao kao ‘‘spontani odgovor jedne generacije na nesrećnu političku situaciju 90-ih’‘, i u kome Popović daje upravo onakvu sliku nastanka pokreta za koju Engdal tvrdi da je odlično ‘‘pokriće’‘:
‘‘Sećali smo se da su nas roditelji vodili leti na more, a zimi na planinu, da budemo ponosni nosioci Crvenog Pasoša, inače najskupljeg pasoša na crnom tržištu hladnoratovskog sveta… a dovoljno mladi da nas zakače zbirna zla Miloševićeve ere, da nas mobilišu da ‘oslobađamo’ Vukovar, nedugo zatim i Bosnu, da gledamo kako nam porodice propadaju i od pristojne ‘srednje klase’ klize u bedu i šverc tokom inflacije 1993, da nas ganjaju kroz vojne sudove, da ratujemo sa celim svetom, da nas polivaju ledenom vodom tokom januarskih demonstracija… Na kraju, 1998, kad se opozicija ponovo posvađala 11 ljudi iz ove generacije formiralo je Otpor. I hrabri klinci te generacije podigli su na noge neke druge klince u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i tako redom do Vladičinog Hana ili Sente.’‘
‘‘Mogućnost poricanja’‘ kojom se javno i veoma usrdno služi i američka civilna vlast i njene razne bezbednosne i druge službe, a koju pominje i Engdal, otvara ogroman prostor u kome će uvek biti i onih koji će iskreno i bez zle namisli tražiti opipljiv dokaz za svaku ozbiljnu tvrdnju. Jer i Engdalova ubeđenja, kao i ona Hosudovskog, mogu se osporavati sumnjom u njihove prave namere i ciljeve, ili se postavljati pitanja za koga Globalna istraživanja, čiji je saradnik i Engdal, zapravo rade i ko ih finansira. No kada se neka priča potvrđuje iz više izvora, međusobno veoma različitih, bez obzira na nedostatak sudski prihvatljivih dokaza, njeni obrisi postaju sasvim vidljivi: hobotnica o kojoj je ovde reč jasno pokazuje svoj oblik, iako neko može reći da smo joj pogrešno opisali pipke ili netačno interpretirali njen metabolizam. Jer, ako se, kao pri gledanju optičkih varki, usredsredimo na beli lik ‘‘skriven’‘ u crnom i vidnijem, opazićemo ono što treba i što nam je, često samo zarad ruganja, zapravo i pokazano.
Gorepomenuti film otkriva i jedan od tih ‘‘belih’‘ likova: to je pravi autor Canvas-ovih knjiga, Džin Šarp (Gene Sharp), 83-godišnji profesor univerziteta, čak i Prinstona, čija je knjiga Od diktature do demokratije prvi put štampana 1993. Iako u penziji, Šarp je i dalje revolucionar. Iz svog skromnog bostonskog stana uz pomoć lepe, rečite saradnice Džamile, prati distribuciju svoje knjige širom sveta. Dosad je, kaže, prevedena na 34 jezika. Priča kako je njegovo delo zabranjeno u jednog moskovskoj štampariji, a da su, kada je štampano u drugoj, van Moskve, svi primerci izgoreli pod ‘‘čudnim’‘ okolnostima kao da je tim okolnostima i sâm prisustvovao. Džamila posebno ističe prevode na arapski, koje je neko ‘‘nezavisan’‘ štampao u Libanu, očito ponosna što radi za tako skromnog i velikog čoveka.
Biblija revolucije
Bivši rukovodilac ‘‘Narandžastom revolucijom’‘ u Ukrajini Dmitro Potehin, takođe odaje počast starom profesoru. Potehin je sada nezavisni politički analitičar koji druge obučava biznisu revolucije i ima svoje ‘‘sfere uticaja’‘: Rusiju, Egipat, Iran, Belorusiju… Planira radionicu u Belorusiji, ali kaže da mu je to malo komplikovano jer je u toj zemlji persona non grata. Bilo im je teško ispočetka, ali su na kraju dobili Šarpovu knjigu. Potom je stiglo i milion dolara iz Amerike, i opštenarodna zabava uz igru i šalu je počela. Potehin ne gubi nadu u konačan uspeh: ‘‘Važno je da prvo uđemo u manje zemlje, Ukrajinu i Belorusiju; onda ćemo ući i u Rusiju’‘, dodaje on.
Ni Šarp ni Džamila ne pominju Institut Albert Ajnštajn, sa sedištem u Bostonu, koji je Šarp osnovao 1983, a čija je sadašnja direktorka Džamila. Ta ustanova za nenasilnu akciju nastala je iste one godine kada je Regan održao svoj programski govor. No u intervjuu Holandskom radiju 2004. još jedan vođa ukrajinske verzije Otpora, Pora (Vreme je!) Oleg Kiriljenko, dopunjava praznine: ‘‘Naša biblija bila je knjiga Džina Šarpa koju je koristio i Otpor. Preveli su je naši aktivisti sami. Pisali smo gospodinu Šarpu i njegovom Institutu Albert Ajnštajn u Americi. Zbog velikih simpatija za našu inicijativu Institut je finansirao štampanje 12.000 primeraka knjige koju smo besplatno delili’‘.
Odrednica o Šarpu u Vikipediji navodi i da su pripadnici Otpora obučavani u toj ustanovi, a da su jedno drugo njegovo delo, Civilnu odbranu: post-militarni sistem naoružanja (Civilian-Based Defense: A Post-Military Weapons System), iz 1990. (izdavač je Princeton University Press), koristile vlade Litve, Letonije i Estonije tokom svog odvajanja od Sovjetskog Saveza 1991. Na sajtu Instituta stoji obaveštenje da je knjiga pored engleskog objavljena na kineskom, holandskom, estonskom, litvanskom, letonskom, hebrejskom, francuskom, korejskom i ruskom.
Još jedan marketinški poduhvat od koga se očekuje veliki uspeh je i video igrica koju je osmislio Igor Marović, a koju, uz isti onaj osmeh koji mu se otima, predstavlja autorima filma Biznis revolucije. Igrica simulira borbu protiv moći države a njeni sponzori su ‘‘američke organizacije’‘. To je veliki napredak u komunikaciji jer se CD-ovi legalno ili ilegalno mogu uneti svuda i doći do mnogo većeg broja ljudi nego inače, kaže Marović i dodaje: ‘‘Cilj je da se ljudi galvanizuju; znate, kao rok koncert: ljudi dođu i onda vi koristite priliku da ih regrutujete’‘.
Gde smo danas
‘’Otpor kao glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorio se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera’‘, piše na desetogodišnjicu obaranja Miloševića novinarka lista Vreme, Jovana Gligorijević, navodeći ko je od najistaknutijih otporaša sada u vlasti a ko u biznisu. Slobodan Đinović, na primer, je još 2000. osnovao kompaniju Media Works, prvog provajdera bežičnog interneta u Srbiji, koji je sada, spajanjem sa dve druge i pod imenom Orion Telekom dobio licencu da bude drugi operater fiksne telefonije u Srbiji.
Ivan Andrić, koji je u vreme osnivanja Otpora bio član Građanskog saveza Srbije, bio je u nekoliko navrata narodni poslanik i član različitih skupštinskih odbora a danas je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije. LDP-u se priklonio i Dejan Ranđić, koji je danas na čelu beogradskog ogranka ove stranke i šef odborničke grupe LDP-a u Skupštini Beograda. Njih dvojica su 2001. zajedno osnovali marketinšku agenciju Gistro advertising, među čijim klijentima su, ili su bili, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo zdravlja, Biro za komunikacije Vlade Srbije, Opština Vračar, Državna lutrija Srbije, Guči i Pako Raban parfemi, Sava centar, KK Crvena zvezda i mnogi drugi, među kojima i Đinovićeva firma Media Works.
Braća od tetke, Slobodan Homen i Nenad Konstantinović, ‘‘alfa i omega pokreta, iako on nije imao strogo definisanu hijerarhiju’‘ (prema Vremenu) visoko su u vlasti: prvi je državni sekretar u Ministarstvu pravde a drugi predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije.
Srđa Popović, inače i nekadašnji saradnik rok grupe Ekaterina Velika, ima (opet po Vremenu) najduži funkcionerski staž među bivšim otporašima: bio je narodni poslanik u nekoliko saziva, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekologije u vladi Zorana Đinđića, a danas je savetnik za održivi razvoj potpredsednika vlade Božidara Đelića i predsednik ekološkog fonda Ecotopia.
I u našoj vlasti dakle uspešno funkcioniše srećan spoj marketinga, ekologije i roka. Rođen je u ‘‘Srpskoj revoluciji’‘, kako Popović, ojačan sada i titulom jednog od stotinu najuticajnijih mislilaca na ‘‘globalnom tržištu ideja’‘ američkog časopisa Forin Polisi (Foreign Policy), često javno zove petooktobarski prevrat. Nastoji, valjda, da nas, posle diktatora oslobodi i od pamćenja 1804-te – poslovno, neutralno, ekološki, kako i dolikuje mladima i sposobnima, zahvaljujući čijem se znanju, iskustvu, poletu, samostalnosti, idejnosti i autonomnosti, svet polako ali sigurno pretvara u orvelovsko, tiransko, Sarumanovo carstvo.
Uz Gandijevu inspiraciju i iz Gandijeve ulice širi se tako broj sledbenika novog svetskog trenda. I Otpor je svojevremeno okupio veliki broj mladih punih vere u budućnost, ali za njihovo razočarenje i osećaj da su izigrani nema medijskog prostora. Umesto toga, Dejan Ranđić, u ime LDP-a, uspeo je da se plato ispred Doma omladine u Beogradu, nazove po Milanu Mladenoviću, ‘‘frontmenu’‘ grupe Ekaterina Velika. ‘‘Zahvaljujem se svim građanima koji su podržali našu ideju, jer smo zajedno uspeli da napravimo nešto što će obeležavati naredni period i, nadam se, uticati na buduće generacije’‘, rekao je on, odeven u crno, otkrivajući spomen ploču ovoga leta.
Na koji način prerana heroinsko-kokainska smrt svih četvoro članova ovog sastava treba da obeleži naredni period i buduće generacije bivši otporaš je propustio da kaže. Zar je to, uostalom, i bitno?
Za potencijalne sledbenike ovog ‘‘trenda’‘ zato podsećanje da je njegova uzurpirana inspiracija, ‘‘otac indijske nacije’‘ Mahatma Gandi, u svojoj autobiografiji zabeležio i sledeće:
‘‘Kada me obuzme očajanje, prisetim se da je tokom istorije put istine i ljubavi uvek pobeđivao. Postojali su tirani i ubice, i vreme u kome se činilo da su nepobedivi, ali, na kraju, oni uvek padaju – mislite o tome, uvek.’‘
Napomena: Naziv i parola Otpor se prvi put pojavio 10. ili 11. marta 1991, na zgradi Hotela Balkan na uglu Terazija i Prizrenske ulice u Beogradu. Reč je bila ispisana na višemetarskom platnu spuštenom sa jednog od najviših ugaonih prozora hotela do prvog sprata. Nalazila se tu i kada je Patrijarh Pavle, među ostalima, pozvao učesnike protesta kod Terazijske česme da se raziđu i za to bio izviždan. Potom je uklonjena.
Ana Selić
1. decembar 2011.
Pročitajte još i:
Tehnologija revolucionarne pandemije
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
