Može biti da ima i onih koji veruju da organizacije poput „Sirijskog centra za nadzor ljudskih prava “[1] (sa sedištem u Londonu), „Centra za ljudska prava u Damasku“ (među čijim posrednim finansijerima su i čuvena Američka zadužbina za demokratiju i Institut za otvoreno društvo), „Insan“ [2] (sa sedištem u Španiji) ili „Hjuman rajts voča“ (sa sedištem u krilu svih glavnih globalističkih „donatora“), čije navode (posredne i neverifikovane) koriste zapadni mas-mediji za postepeno dizanje pritiska protiv sirijske vlade, [3] istinski žele samo da „pomognu“ projekat koji je nedavno na Si-en-enu opisao glasnogovornik američkog Stejt departmenta Mark Toner:
„Ono što pokušavamo da uradimo u Siriji, preko naše podrške civilnom društvu, je da izgradimo onu vrstu demokratskih institucija kakvu, iskreno, nastojimo da izgradimo u zemljama širom sveta.“ [4]
Možda ima i onih koji će pomisliti da ih je sve jednostavno ponelo „Arapsko proleće“, i da su ohrabreni razvojem događaja u Libiji, gde, sa svakom NATO-bombom, svakim novim ugašenim životom i svakim novim uništenim infrastrukturnim objektom – „demokratija napreduje“.
No, ipak se, istine radi, mora reći da, bar u najvišim vašingtonskim krugovima, trenutni entuzijazam i posve „dobronamerno“ zanimanje za dobrobit građana Severne Afrike i Bliskog istoka nisu od juče. Neka za tu tvrdnju kao svedok posluži upravo jedan insajder.
Reč je o penzionisanom američkom generalu Vesliju Klarku, poznatom kao komandantu NATO snaga tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999, i čoveku koji je, po svedočenju britanskog generala Majkla Džeksona, bio spreman da „započne Treći svetski rat“ zato što je ruska tenkovska jedinica prva stigla do aerodroma u Prištini posle potpisanog mira. Klark je 3. oktobra 2007. u Komonvelt klubu u San Francisku, najstarijem forumu za politička pitanja u SAD, u kom su, od osnivanja 1903, izlagale ličnosti iz najviših krugova SAD – od predsednika države do društvenih, poslovnih i kulturnih lidera, održao govor u kojem je sadašnje „proleće“ vrlo precizno najavljeno – istina, u nešto manje „idealističkom“ kontekstu. [5]
Glavni povod za izlaganje bilo je objavljivanje Klarkove nove knjige, ali je to takođe bila prilika da se izrazi podrška predsedničkoj kampanji Hilari Klinton. Verovatno uljuljkan činjenicom da se nalazi „među svojima“, Klark je bio nešto otvoreniji nego što bi oprez nalagao.
Prema Klarku, koreni Bušovog napada na Irak 2003. „ne leže u pojavi proroka Muhameda, niti u stvaranju Izraela“, već sežu unazad do – 1989. godine. Naime, tada su SAD došle do „potpuno neočekivane“ pobede u Hladnom ratu, posle čega su, kao jedina preostala supersila na svetu, jednostavno „izgubile svoju strategiju, svoju svrhu u svetu, izgubili smo organizaciona načela koja su držala NATO na okupu“. Drugim rečima, sa odlaskom SSSR i Varšavskog pakta sa scene, nestao je jasan neprijatelj. I više od toga – nestao je mobilišući faktor oko kog bi Amerikanci mogli da se okupe – ali i razlog da se troše milijarde dolara na novo naoružavanje. Prema Klarku, dobar deo američkog establišmenta, tj. onaj koji nije bio zadovoljan pukim rušenjem Berlinskog zida i „konačnom pobedom demokratije“, zapao je u neku vrstu konfuzije, pa čak i polu-depresije. Kako Klark opisuje, cele 1990-te su prošle u nekoj vrsti tumaranja, bez jasnog cilja. NATO se širio i intervenisao, ali bez očiglednog razloga. Čak je citirao i Nobelovca Gabrijela Garsiju Markeza, koji je 1996. izjavio da je to „najdosadnije doba u istoriji, jer nema sukoba ideja“. Sve se, međutim, promenilo 11. septembra 2001, kada je, kako Klark navodi, došlo do „političkog prevrata“ u SAD, kada su „neki vrlo tvrdi ljudi preuzeli politiku u svoje ruke“.
Tada već u penziji, Klark je, deset dana posle 11. septembra 2001. rešio da poseti neke stare prijatelje u Pentagonu. Najzanimljiviji susret bio je sa neimenovanim generalštabnim oficirom, koji je delovao prilično zabrinuto.
„Gospodine,“ reče on Klarku, „napašćemo Irak.“
„Zašto?“
„Ne znamo“ reče oficir, sležući ramenima.
„Da li su možda povezali Sadama sa 11. septembrom?“
„Ne.“
Ne zaboravimo, napad na Irak usledio je tek u martu 2003, posle, kako se pokazalo, izmišljenih tvrdnji o tome da je Sadam Husein posedovao „oružje za masovno uništenje“. Ali, kako je Klark konstatovao: „Kada vam je jedini alat čekić, onda svaki problem mora da bude ekser.“
Nekih šest sedmica kasnije, Klark se ponovo sastao u Pentagonu sa istim oficirom, koji je delovao još zabrinutije.
„Da li još uvek nameravamo da napadnemo Irak?“ pitao je Klark.
„A, ne, gospodine, stvar je mnogo gora. Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim na red dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.“
Klark je bio zatečen i, kako je preneo svojoj publici, podjednako uznemiren kao njegov sagovornik. Očigledno da ovoj dvojici visokih oficira nova babaroga, u liku „Globanog rata protiv terorizma“, nije pružala egzistencijalno zadovoljenje za kojim su već deceniju tragali. Jer, verovatno su podsvesno shvatali da im se, pomenutim „političkim prevratom“, oduzima mnogo dublji egzistencijalni oslonac – vera da žive u „najdemokratskijoj zemlji na svetu“.
Nastavljajući svoje izlaganje, Klark se zatim osvrnuo na jedan raniji razgovor koji je vodio sa Polom Volfovicom, još 1991, kada je ovaj bio „treći čovek Pentagona“ (Volfovic je te 2001. već bio Zamenik sekretara za odbranu, tj. praktično „čovek broj dva“ u Pentagonu).
Pol Volfovic (foto: Reuters)
„Trebalo je da se oslobodimo Sadama,“ vajkao se tada Volfovic Klarku. (Uzgred, kako je Klark objasnio publici, „sve ovo se dešavalo odmah posle šiitskog ustanka u Iraku, kojeg smo mi isprovocirali, a zatim sedeli skrštenih ruku i nismo se mešali“.) „Ali smo naučili jednu stvar,“ nastavio je Volfovic, „da možemo da koristimo našu vojsku u regionu, a da nas Sovjeti neće zaustavljati. Imamo jedno 5 do 10 godina da očistimo sve ove sovjetske klijentske režime – Siriju, Iran, Irak, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti.“
Možda sada još uverljivije deluju reči Vladimira Putina, da je raspad SSSR bio „najveća geopolitička katastrofa 20. veka“. A, očigledno je da se, dve decenije kasnije, ta katastrofa još uvek obilato eksploatiše. Razume se, u ime „demokratije“ – koja je sada potpuno van kontrole svih delova „demosa“.
[1] Bez veb sajta, ali ovu tajanstvenu organizaciju citira organizacija „Reporteri bez granica“ (http://en.rsf.org/middle-east-north-africa-journalists-targeted-by-23-03-2011,39852.html) koju, opet, finansira Američka zadužbina za demokratiju (sve pipke finansiranja ovih organizacija temeljno je istražio Toni Kantalući - http://landdestroyer.blogspot.com/)
[3]http://www.boston.com/news/world/middleeast/articles/2011/05/21/syria_protests_regain_momentum_draw_fire/ili http://www.vancouversun.com/news/decision-canada/Canada+considers+sanctions+against+Syria/4819284/story.html
[5] Bitni delovi izlaganja se mogu naći na http://www.youtube.com/watch?v=TY2DKzastu8&feature=player_embedded
Aleksandar Pavić
25. maj 2011.
Pročitajte još i:
Planirani američki nuklearni udar na Libiju
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
