Događaji u Siriji počinju da se razvijaju po scenariju, koji u ponečemu podseća na češku „plišanu revoluciju“ iz 1989. godine. Ta „revolucija“ je predstavljala novu reč u tehnologijama zapadnih tajnih službi, koje su se bavile destabilizacijom društvenog uređenja socijalističkih zemalja.
Češka simbolika
Posle neuspešnih pokušaja prevrata u Mađarskoj (1956. godine) i Čehoslovačkoj („Praško proleće“ 1968. godine) tajne službe zapadnih zemalja su morale ozbiljno da preispitaju metodologiju svog delovanja. Do tada su one računale na korišćenje ograničenih grupa sitne buržoazije i buntovnički raspoloženu omladinu. Propagandna obrada masovne svesti vođena je prilično iskusno i detaljno. Nosioci antikomunističke ideologije nisu primećivali da realni socijalizam u očima širokih slojeva naroda ima i svoje prednosti. Kao rezultat, pokušaji destabilizacije iako su uzdrmali te zemlje, nisu se proširili na široke slojeve i bili su ugušeni odlučnim delovanjem saveznika Varšavskog ugovora.
Zato je priprema „plišane revolucije“ vršena po sasvim novoj metodologiji. Organizatori su se našli pred izuzetnim zadatkom – da protestne grupe naoružaju argumentima koji će uspeti da dignu na noge čitavo društvo. A kada na ulice počnu da izlaze velike mase naroda – vlada počinje da se predaje.
Amerikanci nisu izmislili ništa novo. Vratili su se na staru kao svet ideju stvaranja lika velikomučenika. Koliko je samo ratova, ustanaka i revolucija u prošlosti bilo u ime velikomučenika! Pa samo u Rusiji: strašne bune Smutnog vremena i pugačovštine su izvršene pod znakom mitova voskresenja iz mrtvih carevića Dimitrija i Petra Trećeg.
Istina, CIA je u Pragu imala tihog i snažnog saveznika. U tom glavnom gradu se nalazilo odeljenje sovjetskog žurnala „Problemi sveta i socijalizma“, koji je pisan po idejama M. Gorbačova i A. Jakovljeva. To odeljenje je bilo centar koji je privlačio lokalne disidente, kroz njega su išle tajne veze od „perestrojaca“ do najviših čehoslovačkih političara i generala bezbednosti. To je bio jedinstven (ali ne i jedini) slučaj saradnje CIA i okruženja Gorbačova koji se zasnivao na antikomunizmu.
U jesen 1989. godine agentura agencije CIA je započela realizaciju već pripremljene operacije širenja protesta u Pragu. Posebno su izdvojene studentske demonstracije 17. novembra, posle kojih je trebalo da se pojavi velikomučenik u liku poginulog studenta. Pod maskom studenta se našao saradnik državne bezbednosti ČSSR, poručnik Zifčak, koji je po zadatku svojih rukovodilaca imitirao smrt u toku iznenadnog upada policije, izvršenog bez obzira na to, što su demonstracije organizovane sa dozvolom vlasti. Odmah je postalo jasno da su na neki način u zaveru uključeni i određeni rukovodioci češke službe bezbednosti.
Vest da je policija ubila studenta je izazvala zamišljeni efekat. Počeli su studentski nemiri. Istina, situacija je izmakla kontroli zaverenika. Neke snage koje nisu bile zainteresovane za prevrat su pronašle živog Zifčaka, sakrivenog negde u predgrađu Praga, i razgovor sa njim su snimili na video-traci. U intervjuu Zifčak je priznao svoje učešće u zaveri, javljao je da je živ i zdrav i tako dalje. Snimak je prikazan na televiziji i operacija je počela da puca po šavovima. Sigurno bi i propala da zaverenicima nije stigla pomoć iz Moskve u liku Aleksandra Nikolajeviča Jakovljeva, koji je tada bio član politbiroa CK KPSS. On se sastao sa češkim učesnicima čitave kombinacije i od njih zatražio odlučniji nastup. Trebalo je da se dokaže da je snimak na traci lažan i da je Zifčak stvarno ubijen. Najvažnije je bilo da se utiče na televiziju. Ni ovde se nije moglo bez specijalnih veza. Još juče lojalna vladi državna televizija napravila je zaokret od 180 stepeni i počela besnu hajku na komunističko rukovodstvo zemlje. Kako je to moglo da se desi – takođe je dobro pitanje koje još uvek čeka odgovor. Operacija je ponovo postala dinamična, masovni protesti su se izlili na ulicu, za Zifčaka su služene mise za pokoj duše, televizija se zagrejala do usijanja, i narod se zaista digao na noge.
U ispravnost izabranog metoda organizatori operacije su se ubedili kada su predstavnici vlade i partijskih organa počeli da šetaju po preduzećima kako bi umirili radnike, a u odgovoru su čuli samo: „Ako vi ubijate decu – mi sa takvima nećemo!“
Posle toga je KPČ počela da popušta, tako da je došlo do mirnog prevrata koji je postao prvi razarajući udar svetskom socijalističkom sistemu.
A sada da se okrenemo najnovijim događajima u Siriji. Danas je očigledno da odlučna dejstva sirijske vlade ne dozvoljavaju manipulatorima da zemlju puste na put unutrašnjih razmirica i religioznih rasprava. Dovoljno operativno su ugušeni sukobi među konfesionalnim grupama i presečeni prepadi letećih odreda terorista, koji su sa teritorije Turske upadali na motociklima. Pobunjeni gradovi Hama i Homs su opkoljeni od strane vojske. Sređuje se dijalog o reformi, prihvata se niz neophodnih mera koje bi smirile situaciju. „Revolucija“ se očigledno zagrcnula. Potreban joj je novi stimulans. Pa šta su u vezi sa tim uradili protivnici Bašara Asada?
Nedavno se na sirijskom internetu pojavio mladi kompozitor i pevač Abdel Rahman, poznat i kao Rahmani. On tvrdi da je napisao pesmu „Ajde, Bašar, beži odavde“. Tekst je neverovatno jednostavan: „Bašare – ti si lažov! Da si proklet i ti i tvoje reči. Sloboda nam je pred vratima. Ajde, Bašar, beži odavde!“
Baš i ne bi moglo da se kaže da je pesma odmah postala popularna. U njoj nema ničeg što bi se isticalo. Mada njen smisao sa malo reči izražava glavnu želju sa Zapada hranjene opozicije raznih sorti – Bašar Asad, kao i Moamer Gadafi u Libiji, moraju da odu!
Tog oštrog oružja politike se prisetio neko pametan. Istorija je puna primera mobilizacijskog delovanja masovnih pesama na političke tokove. Tu spadaju i komunistička „Internacionala“, i fašistička „Horst Vesel“, i himna italijanskog Otpora „Bandiera rosa“ i mnoge druge pesme, koje su palile srca velikih masa naroda. Uostalom, danas se na ulicama Minska čuje „Mi čekamo promene“- pesma M. Coja.
Međutim, u vezi sa Rahmanijem za manipulatore „narodnim revolucijama“ postoji jedan bitan nedostatak. Rahmani je živ, i to njegovu pesmu svrstava u prilično obične.
„Revoluciji“ je hitno zatrebao mučenik. Tako da se on i pojavio.
4. jula je iz reke Orontes izvađeno telo mladog betonirca, takođe pevača-amatera, Ibrahima Kokouša. Pre nego što je momak bačen u reku, prestupnici su ga zaklali. Eto, to je postalo početak priče. Neko se postarao da se pročuje da su pokojniku iščupane glasne žice i da niko osim tajnih službi nije mogao da se tako našali sa mladićem. Zašto? Zato što je pravi autor pesme „Ajde, Bašar, beži odavde“ bio on. Internet je momentalno razneo tu verziju po Siriji, i talas protesta je počeo da zapljuskuje zemlju. Pesma „Ajde, Bašar, beži odavde“ je za samo nekoliko dana postala i neverovatno poznata, i istovremeno himna mladih koji su protestovali. Ona se izvija nad demonstrantima i odzvanja po kafićima. Pevaju je na ulicama i u dvorištima. Još juče potpuno nepoznat, Ibrahim Kokouš se pretvorio u junaka-mučenika. Čak i šestogodišnji dečaci žele da se nađu na njegovom mestu.
Šireći se preko interneta i razgorevajući bes ova pesma je osvojila sirijske gradove; gomile koje protestuju, protestuju skandirajući njene reči.
Ali, svaka zemlja je na svoj način.
U Tunisu je u usta gomila bila ubačena mantra „narod želi da obori ovaj režim“.
Egipćanima su, po tradiciji, na uvo zapevali ulični pevači stihove pune humora i sarkazma. To je baš bio posao za divljenje.
„Ajde, Bašar, beži odavde“ je sirijski doprinos nacionalnoj specifičnosti „revolucije“. Samo jedna pesma je nanela razoran udar čitavoj informativnoj politici vlade, zato što se pesma ne obraća pameti, već emocijama običnih ljudi. I zato što, kada je pevaju hiljade, te hiljade zaboravljaju na nesuglasice, a osećaju samo jedinstvo i polet.
Vlada Sirijske Arapske Republike čini ogromnu grešku kada ljude koji protestuju naziva „mikrobi u telu politike“. Ti „mikrobi“ su se novom himnom podigli na onaj stepen egzaltiranosti da oni sami to smatraju za građanski polet. Sa ljudima u takvom stanju treba da se razgovara obraćanjem njihovim dušama, i to uz puno poštovanje. Inače će masovna histerija da obuhvata sve šire mase naroda. Jer oni su dobili svog - sirijskog „velikomučenika, žrtvu vlade, onoga ko je govorio o nadama naroda i ko je postradao za pravdu“.
Narod je velikom brzinom stekao svog junaka koji će, obzirom da je mrtav, povesti svoj narod na odlučni juriš na vlast.
A nekada, ko zna kada, Sirijci će saznati da dobri momak Ibrahim Kokouš nikada nije pravio pesme, da je samo na seoskim svadbama pevušio i da uopšte nije ni sanjao da će jednom svom narodu pokloniti pobedničku himnu.
Ali kada to shvate, najverovatnije je da će biti kasno. A da se to ne bi desilo i kako podmetnuti „velikomučenik“ ne bi svom narodu napravio muku o kojoj za života nije ni sanjao, sirijska vlast mora da deluje izuzetno efikasno i mudro.
Dmitrij Sedov
8. avgust 2011.
Pročitajte još i:
Knjigu Predraga Anđelića "Letač"
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
