TAJNA ISTORIJA: NOĆNI PORTIRI HOTELA ''BILDERBERG''
Već godinama tragamo za odgovorom na pitanje koje nam se čini najvažnijim: u čemu je srpska krivica?
Da li je greška jedino u nama, našoj neprilagođenosti promenama savremenog sveta, opštoj izobličenosti prilika i principa na kojima je počivao međunarodni poredak?
Da li je greška jedino u nama, našoj neprilagođenosti promenama savremenog sveta, opštoj izobličenosti prilika i principa na kojima je počivao međunarodni poredak?
Ne poričući izvesnu neefikasnost jugoslovenske države i, možda, zakasnelo otrežnjenje, činjenica je da svetska zavera postoji i da se Srbija po treći put u novijoj istoriji našla na putu pretećoj sprezi tajnih sila. Poslednjih godina te sila kao da sve manje kriju svoje namere.
Dok su trajali oružani sukobi u Hrvatskoj i Bosni, ranih devedesetih godina, retki su se pitali ko su i za koga rade ''predstavnici međunarodne zajednice'', mirotvorci ili medijatori - lord Karington, lord Oven, Karl Bilt, Sajrus Vens, Torvald Stoltenberg, Ričard Holbruk...? Kako su to baš oni izabrani za posrednike, ko ih je delegirao, šta je to, najzad, ''međunarodna zajednica''? Činjenica je da su to diplomate proverenih sposobnosti i velikog iskustva, ali je karakteristično da svi oni pripadaju ''Grupi Bilderberg'' - tajanstvenoj internacionalnoj organizaciji, koja već četrdeset pet godina (tekst nastao 1999. godine - prim. P. A.) deluje daleko od javnosti.
''Grupu Bilderberg'' čini oko sto dvadeset najmoćnijih političara, monarha, bankara, predsednika i direktora multinacionalnih kompanija, uglednih ličnosti intelektualnog i vojnog establišmenta Evrope, Amerike i Kanade. Sastaju se jednom, najviše dva puta godišnje, u velikoj diskreciji u luksuznim, ali manjim hotelima, ili u nekom od privatnih zamkova, na skrovitim mestima, okruženi jakom policijskom zaštitom zemlje domaćina i njihovim neprobojnim ličnim obezbeđenjem, sposobnim da zadrži novinare kilometrima daleko.
Mediji - najveće tv kompanije, radio-stanice, agencije i listovi, prave se nevešti, kao da je tajno odlučivanje o suštinskim problemim čovečanstva nešto sasvim sporedno i beznačajno. O konferencijama ''Grupe Bilderberg'' jednostavno se ne izveštava. Neki veoma ugledni novinari, tv zvezde, glavni urednici i suvlasnici medijskih kompanija pripadaju ''Grupi Bilderberg''. To postaje razumljivo kad se zna da su ove kompanije u tekućem procesu koncentracije vlasništva kapitala inkorporirane u velike poslovne grupacije ili koncerne, čime su izgubile nezavisnost.
Piter Dženings, ugledni voditelj i urednik vesti tv mreže ABC, Vilijam Bakli, glavni urednik ''Nacionalne revije'' i voditelj televizije PBS, Mortimer Cukerman, predsednik i glavni urednik listova ''Njus end vorld riport'' i ''Atlantik mantli'', Robert Bartli, potpredsednik ''Vol strit džornal'' -a, Tomas Fridman, kolumnista ''Njujojrk tajms'' -a, i najzad, ''kraljica novinarske elite'' Amerike, Ketrin Grem, vlasnica i predsednik ''Vašington post'' -a, - samo su neka od dvadestak poznatih imena novinarske profesije uvučena u igru ''Bilderberga''.
Kako je nastala ''Grupa Bilderberg'' i ko su njeni članovi?
Dok su trajali oružani sukobi u Hrvatskoj i Bosni, ranih devedesetih godina, retki su se pitali ko su i za koga rade ''predstavnici međunarodne zajednice'', mirotvorci ili medijatori - lord Karington, lord Oven, Karl Bilt, Sajrus Vens, Torvald Stoltenberg, Ričard Holbruk...? Kako su to baš oni izabrani za posrednike, ko ih je delegirao, šta je to, najzad, ''međunarodna zajednica''? Činjenica je da su to diplomate proverenih sposobnosti i velikog iskustva, ali je karakteristično da svi oni pripadaju ''Grupi Bilderberg'' - tajanstvenoj internacionalnoj organizaciji, koja već četrdeset pet godina (tekst nastao 1999. godine - prim. P. A.) deluje daleko od javnosti.
''Grupu Bilderberg'' čini oko sto dvadeset najmoćnijih političara, monarha, bankara, predsednika i direktora multinacionalnih kompanija, uglednih ličnosti intelektualnog i vojnog establišmenta Evrope, Amerike i Kanade. Sastaju se jednom, najviše dva puta godišnje, u velikoj diskreciji u luksuznim, ali manjim hotelima, ili u nekom od privatnih zamkova, na skrovitim mestima, okruženi jakom policijskom zaštitom zemlje domaćina i njihovim neprobojnim ličnim obezbeđenjem, sposobnim da zadrži novinare kilometrima daleko.
Mediji - najveće tv kompanije, radio-stanice, agencije i listovi, prave se nevešti, kao da je tajno odlučivanje o suštinskim problemim čovečanstva nešto sasvim sporedno i beznačajno. O konferencijama ''Grupe Bilderberg'' jednostavno se ne izveštava. Neki veoma ugledni novinari, tv zvezde, glavni urednici i suvlasnici medijskih kompanija pripadaju ''Grupi Bilderberg''. To postaje razumljivo kad se zna da su ove kompanije u tekućem procesu koncentracije vlasništva kapitala inkorporirane u velike poslovne grupacije ili koncerne, čime su izgubile nezavisnost.
Piter Dženings, ugledni voditelj i urednik vesti tv mreže ABC, Vilijam Bakli, glavni urednik ''Nacionalne revije'' i voditelj televizije PBS, Mortimer Cukerman, predsednik i glavni urednik listova ''Njus end vorld riport'' i ''Atlantik mantli'', Robert Bartli, potpredsednik ''Vol strit džornal'' -a, Tomas Fridman, kolumnista ''Njujojrk tajms'' -a, i najzad, ''kraljica novinarske elite'' Amerike, Ketrin Grem, vlasnica i predsednik ''Vašington post'' -a, - samo su neka od dvadestak poznatih imena novinarske profesije uvučena u igru ''Bilderberga''.
Snimak prve konferencije "Grupe Bilderberg" u hotelu "Bilderberg" 1954. godine
Kako je nastala ''Grupa Bilderberg'' i ko su njeni članovi?
Priča o ''Grupi Bilderberg'' počinje u noći između 29. i 30. maja 1954. godine, u hotelu ''Bilderberg'', u holandskom gradiću Osterbeku, kada se grupa uglednih Evropljana i Amerikanaca prvi put sastala da utvrdi zajedničku zapadnu strategiju protiv narastajuće komunističke opasnosti.
Ideja je ponikla u glavi doktora Jozefa Hjeronima Retingera, preduzimljivog i dinamičnog londonskog džentlmena poljskog porekla, rođenog u Krakovu 1888. godine, u imućnoj porodici zemljoposednika. Student Sorbone, blizak književnim i umetničkim krugovima Pariza, prešao je u London uoči Drugog svetskog rata i, zahvaljujući poreklu i vezama, odmah ušao u visoko društvo. Opisuju ga kao čoveka izuzetne komunikativnosti, lukavog, sklonog avanturama i intrigama. Hrom, posle kobnog skoka padobranom na tle porobljene Poljske 1944. godine, kada je poljskom pokretu otpora odneo zamašnu pomoć britanske obaveštajne službe, doktor Retinger je pedesetih godina, s velikim zanosom i strašću, radio na ujedinjavanju kapitalističke elite Zapada, a protiv ''crvene'' opasnosti sa Istoka.
Ovakva politička aktivnost dovela ga je u vezu sa predsednicima vlada, ministrima, industrijskim i finansijskim magnatima, intelektualcima najvišeg ranga, aktuelnim i budućim prvacima političkih stranaka antikomunističkog opredeljenja. Među njima je bio i princ Bernard, suprug holandske kraljice Julijane, koji će postati Retingerov najbliži saradnik u ostvarivanju zamisli o okupljanju elite koja treba da povede svet u pravcu ''demokratije i građanskih sloboda''.
Ideju o neophodnosti ujedinjavanja vodećih ljudi na obe strane Atlantika radi prevazilaženja svih nesporazuma, konkurencije i poslovnih trvenja, a u ime viših zajedničkih interesa, izneo je 1952. godine svojim starim američkim prijateljima - Averelu Harimanu, specijalnom savetniku predsednika SAD za međunarodnu politiku i direktoru Uprave za vojnu i finansijsku pomoć inostranstvu, Dejvidu Rokfeleru, finansijskom magnatu i generalu Bedelu Smitu, direktoru CIA-e. Kada je čuo ovaj predlog, Smit je uzviknuo:
- Zašto, dođavola, nisi došao prvo k meni?!
Odmah je preporučio Retingera Čarlsu Džeksonu, koji je upravo bio postavljen za Ajzenhauerovog specijalnog pomoćnika za psihološki rat.Od tog trenutka zamisao o velikoj konspiraciji, nekoj vrsti vlade nad svim vladama, ostvarivala se bez zastoja, da bi kroz dve godine dovela do prve, osnivačke konferencije u holandskom hotelu ''Bilderberg''. Prvi predsedavajući postao je holandski princ Bernard, a prvi sekretar doktor Jozef Retinger.
NACISTIČKI ŠPIJUN NA KRALjEVSKOM TRONU
''Retinger, ponavljam, bio je agent...'' - piše o inicijatoru ovog konspirativnog projekta A. K. Česterton, u knjizi ''Novi nesrećni gospodari''. ''Tvrdim da su sile iza evropskog pokreta, koje su iskoristile Retingerov idealizam, potpuno nečasne i uistinu zle, zato što zahtevaju monopol nad političkom i finansijskom vlašću. Zle su po metodu. Nacije predstavljaju, na bilo kom nivou, prema viziji pristojnih ljudi, njihove vlade. Ko je izabrao 'vodeće političke i industrijske ličnosti' koje obleću globus da bi učestvovale u tajnim diskusijamao svetskim pitanjima: da li je 'Grupa Bilderberg' leteći cirkus, imenovan od Kraljevskog instituta za spoljnu politiku i njegovog dominirajućeg partnera u Americi, Saveta za spoljne odnose?'', pita se Česterton.
Po okončanju Prvog svetskog rata i uspostavljanja sovjetske vlasti u Rusiji, krupni kapital Vol strita, imperije porodice Vanderbilt, Astor, Morgan, Rokfeler i drugih velikih bosova, tražeći prostor za ekspanziju suočio se sa marksističkom ideologijom koja im je pružala otpor. U potrazi za partnerima ili za ideološkim saveznicima protiv proleterskog internacionalizma, američki kapital se oslonio na proizvodne i finansijske faktore u Nemačkoj. Ostvarena je saradnja sa velikim koncernima, kao što su ''I. G. Farben'' i proizvođačem aviona ''Foke-Vulf''. Već tada se osećala potreba za koordinacijom poteza obe strane, u smislu nesmetane cirkulacije novca i robe. Ima dokaza da se američki kapital tridesetih godina slivao preko banke ''šreder'' u kasu Gestapoa i da Drugi svetski rat, uprkos žrtvovanim vojnicima na obema stranama, nije bitno omeo ostvarivanje vlasničkih interesa združenih kompanija. Direktor predstavništva banke ''šreder'' u Njujorku bio je Alen Dals, kasniji prvi šef CIA-e!
Ovakva politička aktivnost dovela ga je u vezu sa predsednicima vlada, ministrima, industrijskim i finansijskim magnatima, intelektualcima najvišeg ranga, aktuelnim i budućim prvacima političkih stranaka antikomunističkog opredeljenja. Među njima je bio i princ Bernard, suprug holandske kraljice Julijane, koji će postati Retingerov najbliži saradnik u ostvarivanju zamisli o okupljanju elite koja treba da povede svet u pravcu ''demokratije i građanskih sloboda''.
Jedan od osnivača ''Grupe Bilderberg'' Jozef Hijeronimus Retinger (1888-1960)
Ideju o neophodnosti ujedinjavanja vodećih ljudi na obe strane Atlantika radi prevazilaženja svih nesporazuma, konkurencije i poslovnih trvenja, a u ime viših zajedničkih interesa, izneo je 1952. godine svojim starim američkim prijateljima - Averelu Harimanu, specijalnom savetniku predsednika SAD za međunarodnu politiku i direktoru Uprave za vojnu i finansijsku pomoć inostranstvu, Dejvidu Rokfeleru, finansijskom magnatu i generalu Bedelu Smitu, direktoru CIA-e. Kada je čuo ovaj predlog, Smit je uzviknuo:
- Zašto, dođavola, nisi došao prvo k meni?!
Odmah je preporučio Retingera Čarlsu Džeksonu, koji je upravo bio postavljen za Ajzenhauerovog specijalnog pomoćnika za psihološki rat.Od tog trenutka zamisao o velikoj konspiraciji, nekoj vrsti vlade nad svim vladama, ostvarivala se bez zastoja, da bi kroz dve godine dovela do prve, osnivačke konferencije u holandskom hotelu ''Bilderberg''. Prvi predsedavajući postao je holandski princ Bernard, a prvi sekretar doktor Jozef Retinger.
NACISTIČKI ŠPIJUN NA KRALjEVSKOM TRONU
''Retinger, ponavljam, bio je agent...'' - piše o inicijatoru ovog konspirativnog projekta A. K. Česterton, u knjizi ''Novi nesrećni gospodari''. ''Tvrdim da su sile iza evropskog pokreta, koje su iskoristile Retingerov idealizam, potpuno nečasne i uistinu zle, zato što zahtevaju monopol nad političkom i finansijskom vlašću. Zle su po metodu. Nacije predstavljaju, na bilo kom nivou, prema viziji pristojnih ljudi, njihove vlade. Ko je izabrao 'vodeće političke i industrijske ličnosti' koje obleću globus da bi učestvovale u tajnim diskusijamao svetskim pitanjima: da li je 'Grupa Bilderberg' leteći cirkus, imenovan od Kraljevskog instituta za spoljnu politiku i njegovog dominirajućeg partnera u Americi, Saveta za spoljne odnose?'', pita se Česterton.
Po okončanju Prvog svetskog rata i uspostavljanja sovjetske vlasti u Rusiji, krupni kapital Vol strita, imperije porodice Vanderbilt, Astor, Morgan, Rokfeler i drugih velikih bosova, tražeći prostor za ekspanziju suočio se sa marksističkom ideologijom koja im je pružala otpor. U potrazi za partnerima ili za ideološkim saveznicima protiv proleterskog internacionalizma, američki kapital se oslonio na proizvodne i finansijske faktore u Nemačkoj. Ostvarena je saradnja sa velikim koncernima, kao što su ''I. G. Farben'' i proizvođačem aviona ''Foke-Vulf''. Već tada se osećala potreba za koordinacijom poteza obe strane, u smislu nesmetane cirkulacije novca i robe. Ima dokaza da se američki kapital tridesetih godina slivao preko banke ''šreder'' u kasu Gestapoa i da Drugi svetski rat, uprkos žrtvovanim vojnicima na obema stranama, nije bitno omeo ostvarivanje vlasničkih interesa združenih kompanija. Direktor predstavništva banke ''šreder'' u Njujorku bio je Alen Dals, kasniji prvi šef CIA-e!
U pariskom predstavništvu koncerna ''I. G. Farben'', veoma zaslužnom za snabdevanje Vermahta pre i tokom Drugog svetskog rata (posebno, nervnim gasom ''tabunom''), radio je tridesetih godina perspektivni stručnjak za ugovaranje poslova i obaveštajac princ Bernard Leopold. Nemac, koji je to mesto zaslužio odanošću nacističkim paramilitarnim organizacijama, pripadajući zloglasnom SS-u. Godine 1935, za vreme Olimpijade u Garmiš-Partenkirhenu, upoznaće holandsku princezu Julijanu, buduću holandsku kraljicu. Njihovo venčanje 1937. godine bilo je prvorazredni mondeni događaj.
Princ Bernard, kao vodeća figura ''Dač oil kompanije'' i član kraljevskog doma, prihvatio je ponudu Retingera i Bedela Smita (CIA) i sazvao prvi skup budućih moćnika. Time se ostvario Retingerov san o stvaranju udarne pesnice konzervativnih političkih snaga. U hotelu po čijem će se imenu ova organizacija zvati u kasnijim decenijama, uspostavili su četiri najvažnija načela:
Novinar Robert Erindžer zainteresovao se prvi put za ''Grupu Bilderberg'' 1975. godine. Tada je stupio u vezu sa ultrakonzervativnom američkom grupom ''Liberti lobi'', čije je sedište u Vašingtonu i koja ima za cilj rehabilitaciju tradicionalnih ''građanskih vrednosti američkog društva'', iz onih vremena kad je Amerika gledala svoja posla. ''Liberti lobi'' i njegovih sto hiljada članova otvoreno se suprotstavljaju internacionalnom mešetarenju američke politike, vojnim intervencijama i stvaranju ''novog svetskog poretka'' pod dominacijom SAD. Braneći tekovine demokratije kao komponentu ''američkog načina života'', ova grupa dosledno prati zbivanja oko ''Grupe Bilderberg'', uhodi svaki njen korak, a sve što otkrije biva obelodanjeno u listu ''Spotlajt''.
Erindžer kreće u potragu za tajnama ''Grupe Bilderberg''. Obraća se čitavom nizu uglednih ličnosti, među kojima su Mark Felt, bivši pomoćnik direktora FBI, Majklu Mofitu u Institutu za političke studije, Dejvidu Beteru, bivšem savetniku ''Import-eksport banke'', Džeraldu Fordu, predsedniku SAD, Dejvidu Rokfeleru, predsedniku ''Čejs Menhetn banke'', Čarlsu Mileru, potpredsedniku firme ''Aden i komp'', Henriju Kisindžeru, državnom sekretaru za spoljne poslove, Helmutu Zonenfeldu i Vinstonu Lordu, funkcionerima Stejt Dipartmenta, lordu Rolu, predsedniku britanske ''Varburg'' banke, Forin ofisu...
Iako je većina ovih ličnosti pripadala ''Grupi Bilderberg'', njihov odgovor je najčešće glasio da nemaju pojma o postojanju takve grupe, ili je to bilo šturo objašnjenje da je reč o ''privatnom skupu'', koji ne donosi nikakve odluke već isključivo služi samo za razmenu mišljenja, a da je njihova zatvorenost ''uslov slobodne i otvorene diskusije''. Britanski aristokrata i biznismen ser Pol Čembers mu je, u kratkom pismu odgovorio: ''Ja sam pod obavezom da ne otkrivam ništa o 'Grupi Bilderberg', nikome ko nije član te grupe. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem, ali zaista sam onemogućen i bilo bi pogrešno, u postojećim okolnostima, da kažem bilo šta o Bilderbergu.''
- pozvani učesnici konferencija ostavljaju pred vratima svoja zvanja i funkcije, kako bi mogli da govore otvoreno o svim pitanjima;
- konferencije ne izglasavaju nikakve rezolucije, već se slobodno izražena mišljenja usklađuju konsenzusom, postajući generalno uputstvo za akciju svima;
- izrečeno i dogovoreno čuva se kao strogo poverljivo, daleko od dodira štampe i svi ''bilderbergovci'' su obavezni na apsolutno ćutanje;
- konferencije ''Grupe Bilderberg'' su prilika za bliže međusobno upoznavanje moćnih, koje im daje pravo da se, u međuvremenu, obraćaju jedni drugima i ostvaruju saradnju.
Novinar Robert Erindžer zainteresovao se prvi put za ''Grupu Bilderberg'' 1975. godine. Tada je stupio u vezu sa ultrakonzervativnom američkom grupom ''Liberti lobi'', čije je sedište u Vašingtonu i koja ima za cilj rehabilitaciju tradicionalnih ''građanskih vrednosti američkog društva'', iz onih vremena kad je Amerika gledala svoja posla. ''Liberti lobi'' i njegovih sto hiljada članova otvoreno se suprotstavljaju internacionalnom mešetarenju američke politike, vojnim intervencijama i stvaranju ''novog svetskog poretka'' pod dominacijom SAD. Braneći tekovine demokratije kao komponentu ''američkog načina života'', ova grupa dosledno prati zbivanja oko ''Grupe Bilderberg'', uhodi svaki njen korak, a sve što otkrije biva obelodanjeno u listu ''Spotlajt''.
Erindžer kreće u potragu za tajnama ''Grupe Bilderberg''. Obraća se čitavom nizu uglednih ličnosti, među kojima su Mark Felt, bivši pomoćnik direktora FBI, Majklu Mofitu u Institutu za političke studije, Dejvidu Beteru, bivšem savetniku ''Import-eksport banke'', Džeraldu Fordu, predsedniku SAD, Dejvidu Rokfeleru, predsedniku ''Čejs Menhetn banke'', Čarlsu Mileru, potpredsedniku firme ''Aden i komp'', Henriju Kisindžeru, državnom sekretaru za spoljne poslove, Helmutu Zonenfeldu i Vinstonu Lordu, funkcionerima Stejt Dipartmenta, lordu Rolu, predsedniku britanske ''Varburg'' banke, Forin ofisu...
Iako je većina ovih ličnosti pripadala ''Grupi Bilderberg'', njihov odgovor je najčešće glasio da nemaju pojma o postojanju takve grupe, ili je to bilo šturo objašnjenje da je reč o ''privatnom skupu'', koji ne donosi nikakve odluke već isključivo služi samo za razmenu mišljenja, a da je njihova zatvorenost ''uslov slobodne i otvorene diskusije''. Britanski aristokrata i biznismen ser Pol Čembers mu je, u kratkom pismu odgovorio: ''Ja sam pod obavezom da ne otkrivam ništa o 'Grupi Bilderberg', nikome ko nije član te grupe. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem, ali zaista sam onemogućen i bilo bi pogrešno, u postojećim okolnostima, da kažem bilo šta o Bilderbergu.''
SKUPE IGRAČKE PRIVATNIH ĆASKANjA
Njihovo objašnjenje Erindžeru da su konferencije ''bilderbergovaca'' samo privatne i neobavezujuće sedeljke, organizovane radi ćaskanja o nevoljama ovog sveta nije bilo ozbiljno. Imena i uloge moćnika u kreiranju geopolitičkih ciljeva i ostvarivanju ekonomskih interesa najbogatijih država, ne dopuštaju ni tračak sumnje da se među njima definiše globalna politika ''novog svetskog poretka'', koncipiranog prema potrebama milijardera i dobro plaćenog političkog i vojnog establišmenta. To postaje jasno kada se pogleda spisak učesnika dosadašnjih konferencija.
Među šezdeset i sedam mogula biznisa i svetske politike, okupljenih na prvoj konferenciji 1954. godine, bili su, između ostalih, belgijski i italijanski predsednici vlada Pol van Ziland i Alčide de Gasperi, francuski premijer Antoan Pine i socijalistički lider Gi Mole, diplomati Pjero Kvaroni, iz Italije i Panajotis Pipinelis iz Grčke; vrhovni nemački pravni zastupnik velikih korporacija Rudolf Miler i industrijalac Oto Volf fon Amerongen; danski ministar spoljnih poslova i izdavač najvećih dnevnih listova Ole Bjorn Kraft; predstavnici britanskih laburista Denis Hili i Hju Gejtskel, konzervativac Robert Butbi, kao i komandant specijalnih operacija tokom Drugog svetskog rata ser Kolin Gabins. Iz Amerike su doputovali u Osterbek Džordž Bol, bivši visoki funkcioner Stejt dipartmenta i prvi čovek kompanije ''Braća Leman''; Dejvid Rokfeler, bankar i član Saveta za spoljne odnose, kasniji osnivač Trilateralne komisije; Din Rask, državni sekretar za spoljnu politiku (1961-1969) i predsednik Rokfelerove fondacije; Din Ačeson, državni sekretar za spoljnu politiku u Trumanovom kabinetu i stvarni autor Maršalovog plana.
Hotel "Bilderberg" u Osnabriku Holandija
Na čelu ''Grupe Bilderberg'' je predsedavajući. Posle afere Lokid, kada je otkriveno da je princ Bernard primio mito za narudžbinu borbenih aviona, kompromitovani predsedavajući bio je prinuđen da podnese ostavku i da to mesto ustupi lordu Hjumu, bivšem britanskom premijeru. Četiri godine kasnije, 1980, predsedavajući postaje bivši predsednik SR Nemačke Valter šel. Njegov naslednik je od 1985. godine lord Rol, predsednik banke ''Varburg'', a ovu funkciju 1989. godine preuzima lord Piter Karington.
''Podrška Sjedinjenih Država u poslednjih pedeset godina u odbrambenom, vojnom smislu, bila je apsolutno neophodna'' - rekao mi je jednog prolećnog dana prošle godine (1998. - prim. P. A.) lord Karington, u svojoj kući u Londonu. - ''Bez nuklearne ravnoteže, koju je Amerika obezbedila, Evropa bi danas izgledala sasvim drugačije. Sada bismo bili u sasvim drugačijoj situaciji. Okolnosti su se, u međuvremenu, promenile, ali saradnja između Evrope i Amerike i dalje je veoma važna. Severno-atlantski odnosi su od bitnog značaja, jer je veoma malo istomišljenika u svetu, kao što je slučaj sa Zapadnom Evropom. Znate već šta se podrazumeva pod tim pojmom 'evropska Evropa' kao pandan 'azijskoj Evropi'. Od suštinskog je značaja u socijalnom, političkom i svakom drugom smislu, da i dalje ostanemo zajedno.''
U ''Grupi Bilderberg'' osim predsedavajućeg, postoje dva generalna sekretara - za Evropu i Kanadu, odnosno Sjedinjene Države, zatim blagajnik i članovi komiteta iz Austrije, Belgije, Finske, Francuske, Nemačke, Grčke, Irske, Italije, Norveške, Portugalije, španije, švedske, švajcarske, Turske, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država. Posebno telo je Savetnička grupa, sastavljena od specijalista za pojedina pitanja iz raznih zemalja.
Sastav se iz godine u godinu menja i dopunjuje, zavisno od uspona i padova u karijerama, političkih prilika i mena u međunarodnim odnosima, izraženih tendencija SAD kao vodeće sile, ili zbog prirodnog nestanka pojedinih članova, ali su njeni značajni članovi:
Zbignjev Bžežinski, Džordž Soroš, Karl Bilt, Ričard Holbruk, Sajrus Vens, Bil Klinton, Linkoln Gordon (savetnik NATO), Lorens Hefsted (Komisija za atomsku energiju), Per Jakobson (Međunarodni monetarni fond), Henri Kisindžer, Robert Marfi (državni podsekretar za spoljne poslove SAD), Pol Nice (direktor političkog planiranja Stejt Dipartmenta), Peter Jankovič (bivši ministar spoljnih poslova Austrije), Đovani Anjeli (Fiat), Ričard Bernijuni (''Njujork tajms''), Konrad Blek (vlasnik ''Telegrafa'' i drugih britanskih medija), Džems Volfenson (predsednik Svetske banke), Flavio Koti (švajcarski ministar spoljnih poslova), holandska kraljica Beatrisa, general Kolin Pauel (bivši glavnokomandujući armije SAD), Jirgen šremp (Dajmler-Benc), Klaus švab (Svetski ekonomski forum), princ Filip, suprug britanske kraljice, Džordž Stefanopulos (bivši savetnik predsednika SAD za politiku i strategiju), Piter Saterlend (Svetska trgovinska organizacija), Franc Vranicki, Marti Ahtisari (predsednik Finske), Lord Ejsvorti (ministar inostranih poslova Kanade), Bajazit Belahaltin (direktor više turskih kompanija), Urlih Kartalijeri (Dojče banka), Žan Kretjen (kanadski premijer), Piter Job (direktor Rojtersa), Vilijam Peri (ministar odbrane SAD), Lionel Žospen (francuski premijer), Viktor Halberštat (profesor ekonomije Lajdenskog univerziteta), Majkl Armakost (predsednik Brukings instituta u Vašingtonu, stručnjak za postavljanje vojnih baza), Semjuel Berger (Savetnik predsednika SAD za bezbednost), Li Hamilton (kongresmen), Vilijam MekDonahju (predsednik Federalnih rezervi SAD), Tjeri Monbrajal (Francuski institut za međunarodne odnose), španska kraljica Sofija, Gi M. Vris (Evropski parlament)...
Na pitanje o ''Grupi Bilderberg'' i njenoj dominaciji svetom, lord Dejvid Oven je, zavaljen ispred kamina u svojoj kući, odmahnuo rukom:
- Bull shit! Dva puta sam prisustvovao sastancima ''Bilderberg grupe''. To je, uglavnom, ono što nazivamo ''klubom nenavijača''. Ljudi koji se, kao vi i ja, ne bave politikom, sastaju se da bi progovarali o budućnosti, jer ne moraju da snose nikakvu odgovornost. Tako je mnogo lakše!
PRIRUČNIK ZA VLADANjE SVETOM
Preteče ove ezoterične grupe za nadzor nad politikom i ekonomijom su Savet za spoljne poslove SAD i britanski Kraljevski institut za međunarodne odnose, poznatiji kao ''Četam haus''. Predstavnici ovih tela, čija saradnja traje od 1919. godine, bili su uključeni u ''Grupu Bilderberg'' od njihovog osnivanja. Savet za spoljne poslove SAD, takođe polujavna organizacija, smatra se epicentrom celokupne političko-vojne strategije Amerike u dvadesetom veku, nevidljivim punktom u kome se prelamaju svi interesi i donose kapitalne odluke.
Težnja ka apsolutnoj moći rezultirala je 1973. godine osnivanjem Trilateralne komsije, čeda ''Grupe Bilderberg''. Inicijator je bio Zbignjev Bžežinski, a večiti predsednik Dejvid Rokfeler, personifikovana sublimacija interesa industrijsko-finansijske klase. Trilateralna komisija je zajednički krov za političke instance, moćne korporacije, štampu, univerzitete i armije Evrope, SAD i Japana., za sve ono što može biti izvršni mehanizam direktiva ''Grupe Bilderberg''.
- To je bio uticajan organ, ali ja ne bih previše isticao njegov uticaj - rekao mi je Zbignjev Bžežinski kad sam ga zamolio da se odredi prema ulozi Komisije u svetskim poslovima. - Mislim da je u početku bio od većeg značaja, zbog toga što je postavio osnove koncepta novog, trilateralnog odnosa između Amerike, Evrope i Japana. Do tog trenutka u žiži američke politike bili su odnosi sa zemljama sa one strane Atlantskog okeana, ili Pacifika, a gotovo da nisu postojali odnosi Evrope i Japana. Zbog toga je naša politika bila često neusaglašena.
Saradnik lista ''Spotlajt'', Džems Taker junior posvetio je dobar deo života lovu na ''Grupu Bilderberg'' i njihove poteze. On i drugi autori koji su istraživali fenomen udruživanja svetske političko-ekonomske oligarhije, konstatuju da se koren najkrupnijih događaja u minulim decenijama može naći upravo u ''privatnim'' i ''neobaveznim'' šaputanjima ''bilderbergovaca''. Njihovom inicijativom nastao je NATO pakt i formirana je Evropska ekonomska zajednica, odnosno Evropska unija. Oni su dali snažan impuls razvoju industrije nuklearnog oružja u godinama hladnog rata.
- NATO snage, prevashodno kao odbrambena organizacija, imale su za cilj da zaštite naš način života i naše slobode od onoga što se tada smatralo pretnjom, odnosno od Sovjetskog Saveza i marksističke filozofije - kaže bivši generalni sekretar NATO-a, aktuelni predsedavajući ''Grupe Bilderberg'', lord Karington. - To je bio cilj NATO-a i u tome je bio veoma uspešan. Samo postojanje NATO-a doprinelo je rušenju sovjetskog sistema.
Razbijanje Sovjetskog Saveza preko Mihaila Gorbačova i kriminalizacija postsovjetske Rusije radi stvaranja pogodnog ambijenta za preuzimanje prirodnih resursa ove zemlje, rezultat su smišljenog ulaganja novca i truda obaveštajne službe CIA, čiji su šefovi u neposrednom dosluhu sa ''Grupom Bilderberg''. Objašnjenje Zbignjeva Bžežinskog je unekoliko drugačije:
- Njihova privreda nije bila socijalistička. Oni su bili birokrate. Njihovom privredom upravljala je država u kojoj su vladale birokrate. Komunistička vladavina bila je kombinacija birokratske dovitljivosti, klasne eksploatacije. To je bila vlast koja je uništavala pluralizam u društvu, slobodnu misao i privatnu inicijativu. Sovjetski Savez se raspao sam od sebe.
Bžežinski mi nije ništa rekao o sumi od pedeset milijardi dolara, koliko je predsednik Regan, posle konferencije ''Grupe Bilderberg'', obezbedio za ostvarivanje uticaja u trećem svetu i komunističkim zemljama. Endrju Arnold, član ''Liberti lobija'', kaže:
- Ako se setimo septembra 1977. godine i ko je na sastanku sa ruskim bankarima odlučivao o budućnosti Rusije, videćemo da je to bio Dejvid Rokfeler. To je prosto neverovatna slučajnost. On i ostali moćnici, preko Međunarodnog monetarnog fonda, prenosili su svoje interese u Aziju.
Ni malo slučajno izbor Poljaka Vojtile za papu Jovana Pavla II, posle naprasne smrti njegovog prethodnika, koji je na tronu pontifeksa maksimusa bio samo trideset tri dana i kasniji događaji u Poljskoj, formiranje ''Solidarnosti'' sa Lehom Valensom, događaji su koji su direktno povezani sa tajnim aktivnostima ''Grupe Bilderberg''.
Lansiranje Džimija Kartera i Bila Klintona delo je - sasvim pouzdano je utvrđeno - tajnih dogovora ''Grupe Bilderberg'', nelegitimne svetske vlade.
- U to vreme, 1991. godine, malo ljudi je čulo za Bila Klintona, guvernera Arkanzasa. Vernon Džordan, moćni advokat iz Vašingtona, pravnik koji je povremeno boravio u Vašingtonu, pozvao je Klintona na sastanak ''Grupe Bilderberg'' u Baden-Badenu, u Nemačkoj. Godinu dana kasnije, guverner za koga niko do tada nije čuo, postao je predsednik Sjedinjenih Država. šta je presudilo na tom sastanku da neko postane toliko značajan da, čak, bude izabran za predsednika? - pita se Endrju Arnold.
Uklanjanje Džordža Buša (starijeg - prim. P. A.) i Margaret Tačer sa političke scene posledica je njihove neposlušnosti. Bušu je naloženo da podigne poreze 1990. godine, što se završilo njegovim političkim odstrelom i gubitkom predsedničkih izbora. Tačerova je kažnjena zbog tvrdoglavog odbijanja da suverenitet Britanije prepusti planiranoj evropskoj mega-državi.
Građanski rat na tlu prethodne Jugoslavije, podržavanje i priznavanje separatističkih pokreta, manipulacije mirovnim snagama koje su zatvarale oči pred proskribovanim uvozom oružja za favorizovane strane, koketovanje sa muslimanima u Bosni na bazi interesa u arapskim zemljama, medijske podvale s krvavim inscenacijama u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale u Sarajevu i propagandno satanizovanje Srba zbog njihovog otpora dezintegraciji SFRJ - sve su to porcije iz kuhinje ''Grupe Bilderberg''.
CINIČNI AVANTURIZAM GLAVNIH KUVARA
- Mislim da se Jugoslavija raspala zbog Titove smrti - kaže mi na te konstatacije lord Karington, dok pijuckamo čaj. - Raspala se zbog toga što je Tito ostavio ustavne odredbe koje u osnovi nisu bile dobre, a i zbog toga što je marksizam umro, a cement koji je držao Jugoslaviju počeo da se kruni. Nacionalizam je prevladao.
I kosovska farsa u Rambujeu, ali i u celini, režirana je u majstorskoj radionici ''Grupe Bilderberg''. Mlaki odnos prema terorističkim akcijama šiptara i insistiranje na vojnoj okupaciji dela suverene Jugoslavije, ukazuju na zaveru sa jasno postavljenim geostrateškim ciljem - zaposedanje jugoistoka Evrope, opkoljavanje Rusije i zatvaranje puta ka petrolejskim izvorima na Bliskom istoku i u Kaspijskom basenu, pripremanje - kako tvrdi belgijski publicista Mišel Kolon - budućeg osvajačkog pohoda na sirovine u Sibiru.
- Širenje NATO-a služi širenju mira, kao i američkog uticaja - kaže Bžežinski kroz osmeh. - Ove dve stvari slučajno se podudaraju jer uklanjaju elemente neizvesnosti i nesigurnosti u Evropi. Time se širi i američki uticaj. Trenutno, ove dve stvari se podudaraju, ako na svet gledate realno, a ne sa ideološkog stanovišta. Amerika je glavni garant globalne stabilnosti. Bez Amerike nastala bi svetska anarhija.
U cilju što efikasnije eksploatacije resursa bivšeg Sovjetskog Saveza i Indokine, ''Grupa Bilderberg'' je osnovala ''Visoki savet'', od dvanaest članova, čiji je zadatak da izvrše pritisak na zapadne zemlje da ulože milijarde dolara za dobijanje prava na korišćenje izvora nafte, zlata i drugih sirovina, po neverovatno niskim cenama. To je tipičan projekat u stilu ''Bilderberga'': iskoristiti javne fondove država, formirane od sredstava poreskih obveznika, da bi, zatim, profit pripao privatnim kompanijama - najkrupnijim ribama.
Na konferenciji u američkoj državi Džordžiji, 1997. godine, Hilari Klinton je pozdravila sto dvadeset gostiju najvišeg političkog i poslovnog ranga, koji su raspravljali o ''problemima od interesa zapadnog sveta, uključujući Kinu, NATO, islam, energiju, rast korporacija i upravljanje njima''. Grupa demonstranata je na ulazu u hotel, u Lejk Lanijer Ajlandu, dovikivala da je to povreda američkog ustava i da se u svetskoj politici ne može odlučivati iza zatvorenih vrata, da je to ''nepravda i uvreda za američki narod''.
Zavera ćutanja je odolela i u ovom nejakom pritisku. Igrači u crnim limuzinama sa zatamnjenim staklima i dalje se povremeno prikradaju nekim usamljenim, dobro čuvanim zgradama. Policija hapsi novinare, kada ''prekorače granicu pristojnosti'', dok se unutra utvrđuje ono što je najbolje za dalji bum krupnog kapitala, sve u brizi za opšti napredak, razvoj demokratije i zaštitu ljudskih prava, pa makar se to završavalo masovnim umiranjem u nekim dalekim i egzotičnim zemljama.
Dvadeseti vek je obeležen mnogim ''izmima'', od imperijalizma, fašizma, socijalizma, komunizma, staljinizma i - u poslednjoj deceniji - cinizma. Ovom nizu valja dodati i ''avanturizam'', jer ponešto - poslednjih meseci - izmiče kontroli i izaziva podeljenost i u zapadnim političkim krugovima. Možda je u pitanju strah od velikog sukoba koji bi mogao da odnese deo stečenog bogatstva, a možda samo kašnjenje ''Grupe Bilderberg'' da kupi sve raspletene niti, da podvede zbivanja pod jedinstvenu komandu, da ubedi kolebljivce da ''novi svetski poredak'' ne zna za odstupanja i da Vašington raspolaže efikasnim sredstvima da sve bude po njegovoj volji.
Od 1954. godine do danas ''Grupa Bilderberg'' je u središtu brojnih ''teorija zavere''. Međutim, zavera je opšte mesto političke istorije. Celokupna politika od pamtiveka sastoji se od konspiracija, u potajnom udruživanju dvojice protiv trećeg? I postojanje ''Grupe Bilderberg'' treba posmatrati kao očekivanu pojavu u ustaljenom hodu istorije. Drugo je pitanje koliko zavereništvo, kao nelegitimni oblik udruživanja, čiji su ciljevi često usmereni protiv interesa većine, odgovara proklamovanim demokratskim principima Evrope i Amerike, koliko su njihovim supertajnim, naddržavnim delovanjem ugrožena prava građana u zemljama liberalne demokratije, koji žive u prividu da imaju uticaja na zbivanja preko svojih izabranih predstavnika.
Članovi svih međusobno povezanih grupa - Kraljevskog instituta u Londonu, Saveta za spoljne odnose u Vašingtonu, ''Grupe Bilderberg'', Trilateralne komisije, službe CIA-e i bordova najvećih korporacija i banaka - imaju nešto zajedničko. Gotovo svi su i članovi masonskih loža. Nije li reč o granama jednog istog drveta?
Ono što je zabrinjavajuće u savremenim okolnostima, u vreme poremećene ravnoteže sila, jesu dimenzije nejavnog udruživanja, tendencija nasilnog sprovođenja globalizacije kapitala i koncentracije moći, pretnja imperijalnim potčinjavanjem sveta.
- Mislim da globalizacija ekonomije ide u korak sa globalizacijom političkog procesa - kazao mi je na kraju razgovora lord Oven. - Političari koji se stalno sreću i razgovaraju o ekonomskim pitanjima, sreću se i da bi razgovarali o drugim stvarima, kao što je biološko oružje, ili neki drugi problem. Razvija se prilično široko polje, globalni odgovor na razna pitanja, a ne samo na ekonomska.
Kao odgovor zvuče reči Andrju Arnolda, zabeležene u vašingtonskom sedištu ''Liberti lobija'':
- Ukoliko ljudi koji su za novi svetski poredak postignu uspeh, za demokratiju nastupa mračan period. Demokratija će postojati samo za one koji mogu da je kupe, za one koji su omiljeni. Ukoliko vaše ideje ne budu omiljene, tada nećete imati ni prava, ni demokratiju. Postaćete žrtva sistema. Zbog toga je za američke građane važno da ustanu u odbranu američke slobode.
Imperijalna nastojanja u perspektivi narednog stoleća vode čovečanstvo u sukobe sa mogućim tragičnim posledicama. Na obzorju su nove sile koje izrastaju u snažan vojno-ekonomski blok: Kina, Indija i Japan, u mogućnom savezu sa Rusijom. Trenutna apsolutna prevlast Vašingtona, uz veliku zaveru ''vreća s novcem'' - kako zovu ''bilderbergovce'' - može se završiti sukobom evropske i azijske opcije, kako predviđaju Zbignjev Bžežinski i Semjuel Hantington.
Miodrag Ilić
Tekst uz određenu redakciju na sajtu predrag-andjelic.com objavljen 1999. godine, u ''M magazinu''
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
