„Globalnoj“ akciji protesta „za pravedne izbore u Rusiji“ koje su ruski koordinacioni centri planirali za 10. decembar, počeli su da se priključuju glavni gradovi evropskih zemalja i, naravno, najveći gradovi SAD. U Bostonu, odakle pišem ovaj tekst, poslednjih dana stanice «fairvote» u Fejsbuku vrlo živo trepću: „Imamo li nekoga u Holandiji?... Moraću sama da odem…“ „A kako je kod vas, u San-Francisku?... Odlično! Stvarno možeš sto ljudi da dovedeš? Super!...“ Sve su izjave potpuno jednoglasne, i svo to društvo, koje predstave o Rusiji stiče preko interneta, svom snagom se trudi da se uključi u „borbu sa nepravdom“.

U odlučan boj je tih dana krenula kosmopolitska opozicija, koja svim silama teži da Rusiju vrati u vreme '90. godina. Znamenita RTVi Gusinskog – najjača ruskojezična televizija u Americi, koja prenosi propagandu „Eha Moskve“ i ideologe rusofobije iz vašingtonskog establišmenta, 9. decembra je već raportirala o svojoj pobedi. Stalni korespondent RTVi Gusinskog pri Kongresu SAD, Vladimir Kara-murza mlađi, je prenosio reportažu iz Američkog instituta za preduzetništvo (The American Enterprise Institute for Public Policy Research (AEI) – prim. P.A.), najvećeg strateškog centra republikanaca,  insistirajući na predstavi da je ovo „početak kraja Putina“. „Kako smatraju glavni američki eksperti, Putinovo vreme će uskoro da dođe do samog kraja“ – sa osmehom je saopštila voditeljka televizijskih novosti. Snimak je osvetljavao lica Endrju Kačinsa, Leona Arona, Andersa Oslunda, koji su na različite načine predviđali „kraj diktatora“ i koji su publiku „kodirali“ uporno sugerišući: „Pa koliko se to „diktator“ još može trpeti?

Novosti u prajm-tajm krupnom planu su izgovarale glave „lidera protesta sa ogromnim brojem učesnika“ koji su pri tom predstavljale njihov ultimativni program. Jedan od tih lidera, neki Mihail Šnajder iz „Solidarnosti“ oglašavao je program „mitingaša“: poništavanje rezultata izbora od 4. decembra; novi izbori, „slobodni i demokratski“ u martu; registacija opozicionih partija; oslobođenje političkih zatvorenika. Ostavka predsednika Centralne izborne komisije Vladimira Čurova, uklanjanje sa vlasti „partije prevaranata i lopova“…

„Liberalna opozicija“ koja nije imala nikakve šanse za primetno učešće u političkom životu Rusije bez snažne finansijske podrške Vašingtona, prikazala je svoje obeležene karte. Sadašnja histerija oko ruskih izbora za Dumu je – pucanje, priprema da se V. Putinu onemogući učestvovanje na izborima, obaranje izbora tako što će se destabilizovati politička situacija u Rusiji.

* * *

Mnogi američki listovi su tog dana imali uvodne članke u kojima je odgovor Vladimira Putina gospođi Klinton bio prenet u naslovu, što je izražavalo direktno nezadovoljstvo. Kod uticajnih Washington Post-a i New York Times-a nezadovoljstvo je izražavano skoro na istovetan način: „Putin je pomislio da je Hilari Klinton gurnula Ruse u proteste“. Kao da je neko nevidljiv mahnuo dirigentskom palicom i orkestar je počeo da svira svima davno znanu melodiju.

8. decembra, na sastanku sa predstavnicima Sveruskog narodnog fronta V. Putin, ocenjujući situaciju u Rusiji posle izbora, konstatovao je da „na unutarpolitičke procese pokušava da se utiče preko naloga iz inostranstva“, a državna sekretarka SAD je već dala „signal“ onima u Rusiji, koji je trebalo taj signal da čuju. „Zemlja je obavezna da zaštiti svoj suverenitet“ – izjavio je Putin, pošto je predložio da se „razmisli o tome, koliko je odgovornost velika kod onih, koji izvršavaju zadatke strane države“.

Taj isti New York Times je nedavno objavio razgovor sa dedicom Džinom Šarpom, ocem „plišanih revolucija“, u kome je, ostajući bez daha, ispričano o Šarpovim metodama vođenja državnih prevrata u postsovjetskim zemljama.

„Plišana revolucija“ je poseban slučaj geopolitičke preraspodele sveta, u kojoj najvažniju odluku igra organizacija puča van zemlje, koja se maskira kao demokratski pokret. Poznati britanski istraživač Džonatan Mouet  u naslovu svog fundamentalnog rada o plišanim revolucijama odao je dužno poštovanje ulozi Amerikanaca u njima: „Pritajeni državni prevrat: vašingtonski šablon za demokratizaciju“. Po „vašingtonskom šablonu“ provokacija radi prevrata u Rusiji je trebalo da bude izvedena pred izbore, kada postoje spremni „strani posmatrači“ i „egzit-poli“, kao i istrenirana, „besna“ mladež. Snabdeveni savremenim sredstvima veze, u režimu realnog vremena uzajamno deluju blogovi i sajtovi, predviđeni za korekciju operacija, mobilno pregrupisavanje „roja“, moguća trenutna internacionalizacija makar i najnebitnijeg lokalnog događaja – sve to usaglašeno sa postojećim globalnim sredstvima informisanja… „Vašingtonski šablon“ predstavlja isplanirani i finansiran napad spolja na legalne institucije druge države…

Od tog „šablona“ treba ne samo da se štitimo, već njega treba lomiti čvrsto, beskompromisno.

Uz sliku grčkih anarhista sa Molotovljevim koktelima Foks-njuz sada plaši gledaoce jačanjem talasa ruskog protesta. Potpuno ista informaciona podloga je već bila u Libiji, pa i u Siriji,  znači – u taj isti scenario hoće da upišu i Rusiju? U savremenom politikološkom žargonu takve imitacije se zovu „kognitivne politehnologije“, ili „memetsko oružje“. Na Zapadu je o memetici napisano mnogo knjiga, postoje cele škole. Suština memetike je u tome da ona predstavlja psihičku zarazu  „virusne“ informacije koja se širi na specijalan način i poseduje moć da jedinice takve informacije („memi“)  koje su ubačene u određenu sredinu (t.j. u socijalnu mrežu) počinju da deluju po principu samoindukcije, izazivajući određeno raspoloženje – bes, entuzijazam, opadanje snage i sl. u SAD se pitanjima „kognitivnog zahvata“ poklanja velika pažnja, a rukovodilac informacione politike u administraciji Baraka Obame, Kas Sanstejn, važi za ubeđenog „kognitivistu“. Terminologija jeste nova, ali su ideje ostale stare.

U Americi se, u kognitivnom kontekstu, vrlo ozbiljno proučava ruski segment interneta, kojim se koriguje raspoloženje umova potencijalnih prijatelja ili neprijatelja. Taj isti Kas Sanstejn je čak napisao i naučni rad o potrebi otvorenog i zatvorenog mešanja u socijalne mreže radi postizanja  „kognitivne disonanse“. Šta je to „kognitivna disonansa“ popularno je objasnio politikolog Valerij Korovin na primeru projekta „Navaljnij“[1]: Navaljnij prenosi svojoj internet-auditoriji  priglupu formulu „Jedinstvena Rusija je partija prevaranata i lopova“. Kada se to prenese hiljadama i hiljadama korisnika socijalne mreže onda čovek, koji nema veze sa politikom, kada ulazi u internet, svo vreme nailazi na tu formulu, na šale, karikature u kojima je ona iskorišćena i sve više postaje siguran da je to što piše – istina. Dolazi do navikavanja, do osećanja da je to očigledno, da je – jednostavno – tako. Posledice takvih stvari mogu da budu vrlo ozbiljne. Kada čovek svakodnevno vidi na hiljadama blogova taj, i slične njemu meme, to je već faktor, koji utiče i na vlast! Objavljivanje rezultata izbora stanovništvu treba to isto stanovništvo, smatraju oni koji su stvorili mem, da dovedu u stanje „kognitivne disonanse“. Pa, svi su videli, i svi su sigurni da je „Jedinstvena Rusija partija prevaranata i lopova“, to je sada opšte mesto, i to znači, da ona nikako ne može da sakupi toliko glasova, koliko kažu da je sakupila… „Ta disonansa, objašnjava Korovin, ustvari služi da bi isprovocirala stanovništvo, po planovima konstruktora navedenog mema, da izađe na ulice. A zatim – šema je već više puta isprobana, to je dalje samo stvar tehnike…“

Treba posebno da se istakne, da je u Rusiji ta „tehnika“, zahvaljujući zapadnom darežljivom finansiranju „mem-pravozaštitnih“ organizacija, već uspostavljena. Njihovi koordinatori su, u pravu je Valerij Korovin, „specijalno obučeni ljudi“, i oni uopšte ne moraju da rade neposredno u Stejt departmentu SAD, mada su glavni „moderatori“ baš tamo. Socijalne mreže u RF i ostalim postsovjetskim zemljama se „eksteritorijalno angažuju“. Ruski „umreživači“ se kupuju, u bukvalnom smislu (preko onih istih grantova).

„Posao sa protestima“ kupljenih provajdera ilustruje, na primer, sajt „Međunarodne mreže“ – omladinski pokret za zaštitu prava[2] koji radi zahvaljujući novcu ne samo američkih, već i evropskih fondova. Na tom sajtu može se dobiti detaljna informacija o „globalnoj geografiji“ sadašnje akcije mem-protesta, zajedno sa instrukcijom kako se zaštititi od policije i pozivanjem na sajt Garija Kasparova. U mrežama se čovek može i izgubiti, ali vas one, na kraju krajeva, obavezno dovedu do onog najvažnijeg – do nedotučene „Druge Rusije“ i svuda prisutnih „memorijala“, koji se kriju iza zloslutnih tabli „strateška uprava“ ili još malo dalje – do štaba u Voronježu… Ne treba se čuditi, što je baš u Voronježu, u koji se preko fonda Mak-Arturovog „vašingtonskog oblasnog komiteta“ slivaju stotine hiljada dolara, procenat „falsifikovanja“ izbora toliko veliki. Elementi provokacija, zavere, operacija „lažna zastava“ (tzv. False Flag ili Black Flag Operations – prim. P.A.) za diskreditovanje protivnika – sve to predstavlja svakodnevica specoperacije u kojoj američki poslodavci „zaštićuju prava“.

Sajt „Međunarodne mreže“ informiše da je „zbog uzajamnog povezivanja mreža i pomaganja učesnicima u mrežama formiran i radi niz struktura, čiji je zadatak da u informacijama i resursima pomogne učesnicima i uopšte mreži“. Dobija se utisak da učesnika mreže, koji samo liče na ljude, ima legion, a da je zadatak tog legiona arhivažan. Jedna od struktura za zaštitu prava, koja se takođe vrlo bogato finansira iz Amerike, ima naziv „Komitetom protiv mučenja“. Njegov rukovodilac je poznata persona, koja je nedavno u jednom svetskom glavnom gradu dobila visoku nagradu iz oblasti zaštite prava. U vezi sa planiranim protestima zbog ruskih izbora aktuelizovaće se tema „ruskih mučilišta“. Drugi učesnik u mreži i takođe primalac granta iz Amerike – sajt „Kavkazskij uzel“ – šara li šara užase ruskih „komora za mučenje“.

I tako, uključena je mašina za „prikriveni državni prevrat“. Ona se mora lomiti sa odlučnošću i čvrstinom, koji su primereni takvim situacijama.

* * *

Scenario „nezamislivog“ je odavno ušao u praksu zapadnih „demokratskih reformi“. „Najmirnijoj opoziciji“, kada nije čak ni jedan izlog razbijen, kako je nedavno na televiziji Gusinskog pričala jedna od onih „pobornica pravde“, u određenom trenutku dodaju snajpere, i bude ubijeno – najbolje malo dete, a može i neko malo starije (tako protest teče po ubrzanom scenariju) – i tako se automatski „samoindukuje“ krajnja destabilizaciona varijanta.

U članku ne može ni da se prebroji ogromna količina mem-NPO, ekspertskih društava, „nezavisnih“ novina, koji se bogato finansiraju samo da bi oni, kako god znaju, radili na podrivanju suvereniteta Rusije.

Sa takvom „opozicijom“ ne može da bude nikakvih kompromisa! Čak i Džin Šarp se slaže da postoje stvari, za koje narodi nikada neće ići na kompromis, mada i tu, smatra „majstor“ „plišanih revolucija“, može da dođe do podmetanja, do mem-simulakra. Najvažnije pravilo prevrata je da učesnici moraju biti sigurni da to što čine, čine svojom voljom. Imunitet mem-virusima daju ubeđenje, ideologija, vera. O tome su već napisani tomovi, a mi i dalje ne znamo kako da se zaštitimo, dozvoljavajući diskusiju o tome, o čemu ne sme da se diskutuje, o suštinskim pitanjima života čoveka i društva, jer pri tom zaboravljamo da je manipulatorima, da bi izvršili podmetanje, „diskusija“ neophodna kao vazduh…

 

 

Irina Lebedeva

Fond strateške kulture

15. decembar 2011.

________________________________

[1]  http://korovin.org/

 

[2]  http://yhrm.org/organy/main

 

Pročitajte još i:

Rok i revolucija

 

< Prethodna		Sledeća >