Ruska informativna agencija Regnum
o budućem američkom ambasadoru u Moskvi
Na svom poslednjem zasedanju 17. decembra 2011. godine Senat SAD je prihvatio kandidaturu Majkla Mekfola na dužnost ambasadora SAD u Moskvi. Pošto su maksimalno odigrali dodeljene uloge u teatru apsurda, kakav je Senat, senatori su, kako je bilo i predviđeno, prešli na planirano finale.
Majkl Mekfol sa predsednikom Obamom (foto: Stanford University News)
Utvrđivanje kandidature se desilo posle dvomesečnih unutrašnjih rasprava i demonstrativnih takmičenja sa izvršnom vlašću, što je, inače, tipično za američki Kongres.
Senator republikanac iz države Tenesi Bob Korker (Bob Corker) u zamenu za podršku kandidaturi M. Mekfola želeo je da ponovo istrguje finansiranje kompleksa nuklearnog naoružanja u svojoj državi. Njegov partijski drug, senator Mark Kirk (Mark Kirk), demonstriravši zabrinutost, stvar je doveo do smešnog okrivljujući administraciju predsednika Obame da ima nameru da preda Rusiji tajnu informaciju o sistemu protivraketne odbrane EvroPRO.
Ovaj spektakl, koji je potvrdio poznatu potkupljivu prirodu američkog Kongresa, samo pokazuje: ma koliko da je američki činovnik dosledan i oštar, uvek će se naći radikalniji političari koji će tražiti zaoštravanje politike prema Rusiji u stilu – šta uopšte predstavljaju ove dečije igre pod nazivom „resetovanje“ kad SAD imaju toliko ogromnu vojnu moć! Kada je svojevremeno predsednik Ajzenhauer aktivno naoružavao Zapadnu Nemačku, 50-tih godina, svejedno se suočio sa optužbom da „radi u korist Sovjeta“, jer je odbio da pokrene rat portiv SSSR-a.
Majkl Mekfol, o čijim je navikama i zadacima već pisala štampa, a posebno sajt IA REGNUM, sada je Vašingtonu potreban u Moskvi. To je shvatio čak i beskompromisni senator Kirk. On je izjavio da je saglasan sa imenovanjem zato što Mekfol „odlično radi sa opozicijom i borcima za ljudska prava u Rusiji“.
Neophodnost da Mekfol ode u Rusiju došla je i do predsednika Obame i jastrebova u spoljnoj politici SAD: „Ostaje sasvim malo vremena da dr Mekfol uspe da dođe u Moskvu do Nove godine. Uzimajući u obzir falsifikovane izbore za Dumu, kategorički je neophodno da se glas dr Mekfola čuje u Rusiji što pre“.
Ovo je izvod iz otvorenog pisma konzervativnog centra Inicijative za spoljnu politiku (The Foreign Policy Initiative) od 7. decembra. To pismo su potpisali: bivši zamenik ministra odbrane Erik Edelman (Eric Edelman), bivši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost Džejmi Flaj (Jamie Fly), bivši zamenici američkog državnog sekretara Dejvid Merkel (David Merkel) i Stiv Rejdmejker (Steve Rademaker), predsednik „Fridom Haus“ Dejvid Kramer (David Kramer), bivši savetnik D. Ramsfelda i D. Makejna Rendi Šonemen (Randy Scheunemann), savetnik i staratelj M. Sakašvilija i drugih lidera „obojenih revolucija”, predsednik Komiteta za podršku širenja NATO, oficir vojne obaveštajne službe Brus Džekson (Bruce Jackson) i direktor Centra Robert Kagan (Robert Kagan).
Isti sastav autora je u pismu od 16. novembra, upućenom senatorima Keriju i Lugaru, ovako objašnjavao ulogu M. Mekfola u Moskvi: „Njegovo kandidovanje su sa entuzijazmom podržali lideri opozicije u Rusiji. Njegovo prisustvo će značiti snažan glas podrške demokratiji i slobodi, otvoriće vrata svim elementima ruskog društva i podariti im saosećajnog slušaoca“.
Najnovije pismo „Spoljnopolitičke inicijative“ – od 14. decembra – naglašava da ljudska prava nisu samo unutrašnje pitanje država, a to pismo su, pored američkih zaštitnika, potpisali i Ljudmila Aleksejevna, Lav Ponomarjov i Vladimir Bukovski.
Centar za „Spoljnopolitičku inicijativu“ se često obraća otvorenim pismima predsedniku Obami. Već pomenuti činovnici i njihovi istomišljenici su 25. februara 2011. godine objavili poziv da se hitno pripremi vojna operacija za smenu režima Gadafija; ranije su potpisali isti poziv za rat u Iraku protiv Sadama Huseina.
Da je M. Mekfol uspeo da dođe u Moskvu pre parlamentarnih izbora, verovatno bi se već prolila krv: on je svoje štićenike mogao da podstakne na provokativnije nastupe.
Međutim, to je tek početak. Očigledno je da su rezultati izbora samo povod za mitinge. Obično tako Vašington počinje da drma „režim“ koji mu ne prija. Za rusku „obojenu revoluciju“ već je izabrana boja – „bela“ (zima ili carizam?), registrovan sajt – još 9. oktobra; na Balotni trg neki učesnici su doneli bele ruže, „da ih poklanjaju našim policajcima“ – klasični udžbenički primer iz knjige Džina Šarpa za „svrgavanje režima“.
Očigledno je da je prava meta aktivnosti koje počinju na mitinzima – budući predsednik Rusije. Za vreme posete Moskvi u martu 2011. godine Džozef Bajden je jasno definisao stav Vašingtona: treći mandat Vladimira Putina je loš za Rusiju, loš za njega samog što će neizbežno dovesti do događaja koji su slični „arapskom proleću“.
Putin kategorički ne odgovara Vašingtonu kao predsednik. Američki režim – koji postaje sve drskiji zbog uspeha u arapskim državama kao što su Libija, Sirija i unutrašnje ekonomske krize – koja se ublažava na račun militarizacije i dostupa jeftinim resursima – sada je spreman da primeni radikalnije mere kao nikada do sada u svojoj istoriji.
Aleksandar Čajkovski
Preveo Goran Šimpraga
01. januar 2012.
Hajka na Putina ili čudovišna moć medija
Si-En-En i Foks su objavili lažne slike sa kongresa Jedinstvene Rusije i demonstracija u Moskvi. Izvinili su se, ali time nisu umanjili uverenje da su njihove „greške” bile namerne.
Vladimir Putin na kongresu Jedinstvene Rusije (foto: Pravda)
Da li ste videli da pingvini šetaju po libijskoj pustinji? Niste? Nije ni važno, spretni animatori će vam za tili čas dokazati da je to moguće. A kad svojim očima vidite sliku na televiziji ili internetu, nema te sile koja će vas ubediti da te ptice, ipak, više vole sneg nego pesak. I to jako dobro znaju majstori nove stvarnosti koji su do savršenstva doveli falsifikovanje kako bi postigli svoj, „viši” cilj.
Setimo se samo snimka osvajanja Gadafijeve rezidencije koji su Al džazira i Al arabija emitovale nekoliko dana pre nego što su joj se ustanici uopšte približili. Istog dana „novu vlast” je priznalo 12 država, a ustanici su jurnuli novom snagom i za nekoliko dana stvarno obavili posao. Falsifikatori su, kad je posao obavljen, izjavili da su „zauzimanje rezidencije” snimili mnogo ranije u Kataru.
Nije, naravno, tema ovog komentara Gadafi. On je već davna prošlost. Tema je činjenica da se iste metode i dalje, sve bezobzirnije i uspešnije koriste.
Najnovija meta majstora virtuelne stvarnosti je Vladimir Putin. Iako su ga donedavno zapadni mediji proglašavali i za najuticajniju ličnost godine, dovoljno je bilo da poveruju da se ugled i rejting premijera Rusije kruni, i u pokret je puštena oprobana mašinerija čiji je cilj, naravno, da potpomogne proces. Počela je prava hajka na Putina. Najpre je Si-En-En u programu „Global eksčejndž”, govoreći o kongresu Jedinstvene Rusije (JR) na kome je Putin jednoglasno, uz ovacije, kandidovan za predsednika, umesto pravog, emitovao snimak iz sportske dvorane „Olimpijski” sa zvižducima, uz komentar da su Putinu zviždali članovi njegove partije.
Naravno da na kongresu JR zvižduka nije bilo i, naravno, da su dopisnici Si-En-Ena, kojih je u Moskvi najmanje tuce, to znali, ali su znali i da će njihov snimak biti preuzet i da će se širiti po internetu. Posle toga su se mirno izvinili, izjavivši da su, „slučajno” zamenili snimke.
Samo nešto kasnije zapadni mediji će opet napraviti „grešku”, posle nedavnih protesta na jednom moskovskom trgu, televizija Foks njuz svoj komentar ilustruje snimcima iz Atine na kojima se vidi kako policija tuče demonstrante, a oni lome i pale sve pred sobom. I taj snimak je obišao svet, i zbog njega su se izvinili, ali cilj je postignut – malo će se ko od gledalaca zamisliti nad tim što Moskovljani protestuju pod palmama, u kratkim rukavima – u decembru.
Sve to, naravno, prate tekstovi u pisanim medijima u kojima se tvrdi da „Putin više nije onaj isti”, da mu rejting dramatično pada... Preko interneta se ljudi pozivaju da brane apstraktnu slobodu od apstraktne diktature, a u oktobru, mnogo pre parlamentarnih izbora (održanih 4. decembra) u Americi je na internetu registrovan sajt „bela traka” protiv krađe glasova. Kad su izbori završeni, pre nego što su se znali rezultati, i pre nego što su svoje izveštaje objavili strani posmatrači, Hilari Klinton je izrazila zabrinutost zbog „pokradenih glasova”. Na internetu se pojavljuje hiljade „dokaza” o falsifikatima koji, i kad bi svi bili uvaženi, to tvrde čak i najokoreliji opozicioni mediji i analitičari, ne bi uticali na rezultate izbora.
Ali cilj je i tu postignut – osećaj da su prevareni uvlači se ljudima u podsvest. Desetine hiljada demonstranata na ulicama logična su posledica tog delovanja, a pojava belih traka na reverima, otporaška pesnica... govore o organizaciji i više nego što bi organizatori želeli.
Naravno, svima koji znaju mentalitet ruskog naroda i odnos prema Americi, jasno je da nikakva Hilari Klinton ne može da izvede narod na ulice kao i da nikakve revolucije u Rusiji neće i ne može biti. Toga se jednako boje i vlast i opozicija. Ali i Putin.
Sve ovo samo su ilustracije koje dokazuju moć medija. Strašnu. Orvelovsku. Svojevremeno je Orson Vels toliko uplašio čitav svet svojom radio dramom „rat svetova”, da nikome više nije palo na pamet ni da pokuša da se poigra na isti način. Danas, novi majstori virtuelne stvarnosti ne samo da dodeljuju lažne Nobelove nagrade, već (nekažnjeno) plaše svet, počinju i završavaju ratove. Može li danas neko da garantuje da se sutra na internetu neće pojaviti falsifikovani snimak da je ruska atomska raketa poletela prema Americi (ili obrnuto). A šta će onda biti, bolje da i ne nagađamo...
Ljubinka Milinčić
6. januar 2012.
Pročitajte još i:
Memetsko oružje ili vašingtonski šablon za demokratizaciju
Pripremanje SAD za konfiskaciju "brzih para" i nacionalna bezbednost Rusije
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
