Vojna obaveštajna služba glavnog američkog saveznika u pacifikovanju Avganistana „organizuje i predvodi” talibansku pobunu
Prošle sedmice Amerika je iz Avganistana dobila znatno veću porciju loših vesti od uobičajene: 26 njenih i NATO vojnika je poginulo, a dugo već najavljivana ofanziva na glavno uporište talibana se odlaže za „nekoliko meseci”.
Domaći komentatori su već počeli da postavljaju pitanje nije li vreme da se već najduži (devet godina) američki rat jednostavno „preseče” i vojska se odande povuče, pošto dosad nijedna tamo primenjena strategija, ma kako uverljiva bila na papiru, ne uspeva u praksi. Gde god je u Avganistanu pokušala da stvori funkcionalnu državu ili upravu, u Kabulu ili na lokalnom nivou, Amerika nije ostvarila ono što je naumila.
Jedno od objašnjenja je da, koliko god se trudila, Amerika nikad neće moći da shvati svu složenost avganistanskog društva, njegovih međuplemenskih odnosa, pri čemu je glavna prepreka sumnjičavost Avganistanaca prema stranoj vojsci koja nastoji da ih „civilizuje”.
Najočigledniji primer za ovo je predsednik Hamid Karzai, pripadnik većinskog plemena Paštuna, iz kojeg su regrutovani i talibani. Karzai, koji bi Americi trebalo da bude glavni oslonac, na momente se ponaša tako kao da je najveći protivnik. Sa njim je teško, ali bez njega se ne može. Karzai je, kako piše današnji „Njujork tajms”, nedavno u poverljivom krugu rekao da sumnja da Zapad može da porazi tlibane, a na nedavnoj plemenskoj skupštini izneo i pretpostavku da raketni napad na lokaciju gde se održavala nije bio akcija pobunjenika već Amerikanaca.
On očigledno želi da se obezbedi za vreme posle povlačenja zapadnih vojski, pa flertuje i sa talibanima i sa Pakistanom, nastojeći pri tom da ipak previše ne isprovocira svoje današnje pokrovitelje, pa je tako juče posetio Kandahar i izneo javnu podršku predstojećoj akciji zapadnih snaga – pažljivo, kao uostalom i Amerikanci, izbegavajući da pomene reč „ofanziva”.
Slična situacija je i sa njegovim bratom, Ahmedom Valijem Karzaijem, koji je glavni autoritet u južnoj pokrajini Kandahar, gde Amerikanci imaju najviše problema, a talibani najveće uporište. Optuživan za veze sa pobunjenicima i lokalnim narkobosovima kao i za korupciju „industrijskih razmera”, drugi Karzai je uspeo da se izbori za status neophodnog partnera – jer bez njega malo šta tamo može da se završi.
Ali čini se da je najveći udarac američkim planovima iznošenje na videlo činjenice koja je Amerikancima sigurno poznata, ali prećutkivana – da glavni partner u regionu za pacifikovanje Avganistana, Pakistan, sve vreme vodi „dvostruku igru zapanjujućih razmera”, vodeći pre svoga brigu o sopstvenim strateškim interesima, što Ameriku i Zapad „košta milijarde”.
Ovo uverljivo argumentuju upravo objavljena studija ugledne Londonske škole ekonomije i višemesečna istraživanja dnevnika „Tajms” (intervjui sa talibanskim komandantima i pakistanskim obaveštajcima). Zajednički zaključak je da su talibani u stvari marionete ozloglašene obaveštajne službe pakistanske armije (ISI), koja u vrhovnom političkom i vojnom savetu talibana od 15 članova ima čak sedam svojih ljudi. „ISI avganistanskim pobunjenicima pruža skloništa, značajnu finansijsku, logističku i vojnu pomoć, a ima i jakih dokaza da orkestrira, održava i oblikuje celokupnu pobunu”, kaže se u studiji Londonske škole koju potpisuje analitičar sa Harvarda Met Voldman. Pri tome nije reč o aktivnostima pojedinih delova ove službe, nego o njenoj zvaničnoj politici.
Navodi se tako da je pakistanski predsednik Zardari nedavno lično posetio pritvorene vođe talibana u jednom pakistanskom zatvoru, među njima i čoveka broj dva u komandnoj hijerarhiji talibana Abula Ganija Baradura, da bi im tim činom pokazao da imaju zvaničnu podršku (što je njegov spoksmen kategorički opovrgao). Posle tog susreta jedna grupa uhapšenih je oslobođena. Prema pomenutoj analizi, Baradur je pritvoren da bi se minirali talibanski mirovni pregovori sa vladom u Kabulu.
Procena je da ovakvom politikom Pakistan želi da se osigura da će u Kabulu, posle raspleta, imati svoje ljude. Islamabad je inače bio među tri prestonice koje su svojevremeno priznavale talibansku vladu u Kabulu (druge dve su bile Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati), pre nego što je ona posle 11. septembra 2001. svrgnuta američkom invazijom.
ISI je inače stari partner Amerike: CIA je ovu službu obilato koristila za logističku podršku mudžahedinima tokom sovjetske okupacije Avganistana u osamdesetim, što se naknadno pokazalo odlučujućim i poslednjim hladnoratovskim okršajem između dva svetska bloka. Posle sovjetskog povlačenja, pakistanski cilj je bio da u Kabulu instalira sebi naklonjenu vladu, pa je podržao talibane u borbi za prevlast sa međusobno zavađenim vođama mudžahedina. Talibani su, uostalom, „izum” ISI: pokret je nastao u verskim školama na pakistanskoj strani pograničnog područja sa Avganistanom.
Bivši šef ISI general Hamid Gul (prvi s leva) u društvu zvaničnika američke CIA, u kampu za obuku talibana, severozapadni Pakistan 1987. (izvor: rawa.org)
Na teritoriji Avganistana nalazi se ogromno rudno blago, potencijalno vredno i bilion (hiljadu milijardi) dolara, utvrdili su američki geolozi u specijalnoj misiji pod pokroviteljstvom Pentagona, piše „Njujork tajms”. Reč je o velikim „žilama” bakra, kobalta, zlata i sve važnijeg litijuma, sirovine za baterije koje se koriste u kompjuterima, telefonima i automobilima. „Avganistan bi mogao da postane Saudijska Arabija litijuma”, kaže se u internom dokumentu Pentagona, koji procenjuje da bi eksploatacija rudnog blaga zemlje mogla da „fundamentalno promeni” avganistansku ekonomiju i sam rat. Bruto nacionalni proizvod Avganistana je inače samo 12 milijardi dolara.
Milan Mišić
Politika
15. jun 2010.
Pročitajte još i:
Ubijen drugi obaveštajac Avganistana
Na ovu temu pogledajte i:
http://www.rawa.org/temp/runews/2008/12/16/from-the-cia-to-the-isi-to-the-lashkar-e-taiba-mumbai-terrorand-8217-s-afghan-roots.html
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|
